NBA plej of: Istok - Nokauti Vol. 1

Verovatno najmanje zanimljivo je bilo u duelima Clevelanda i Washingtona. I na nesreću pobednika te serije, Cavaliersa, to i nema previše veze sa njima. Wizardsi su nastavak sezone počeli bez onih koji su sezonu obeležili, izneli i koji su i doveli taj tim do play offa. Bilo je lako predvideti da Eddie Jordan nema načina da nadoknadi učinke Arenasa i Butlera, igrača koji direktno postižu gotovo polovinu poena, a koji prave i dobar procenat prilika za svoje saigrače. Ono što je svetlo u ovoj tamnoj epizodi je bila prilika da se definitivno potvrdi uloga i sposobnosti Jamisona, kao lidera i igrača za koga i kroz koga se igra u napadu.

S druge strane, Cleveland je morao bolje da igra, u odnosu na to koga je imao za protivnika. Izuzev u jednom susretu, Cavsi nisu dominirali, niti u napadu , a naročito ne u odbrani – Washington je imao isuviše otvorenih šuteva, koje nisu pogađali, ali su ih “pravili” bez previše problema, dolazili su u situacije da različiti igraci imaju dobre prilike za realizaciju.

James i pratnja nisu u prvoj rundi pokazali nikakve promene u napadu, izuzev efikasnijeg i smislenijeg korišćenja Ilgauskasa, koji je, i pored svojih godina, i dalje jedan od centara koje malo timova u NBA može da brani 1 na 1 (a Washington apsolutno ne spada u tu grupu). Istina je da se tada igra sporije, ali je takođe činjenica da je Litvanac potpuno realna pretnja na low postu i igrač koji daje dubinu napadu i primorava odbranu na skupljanje, gotovo svaki put kada loptu primi u povoljnoj poziciji.

Tek je nešto zanimljivije bilo u duelima Detroita i Orlanda, klasičnom primeru okršaja između iskustva i mladosti. Sve četiri utakmice su bile prilika za potvrdu sledećeg – Detroit JESTE dobar tim, Orlando uči da postane dobar tim. Flip Saunders ne koristi mlade igrače (Maxiell tek ukupnih 6 minuta na 4 utakmice), a istini za volju i nema potrebe za njima. Njegovi starteri imaju imena i prezimena u NBA, imaju kvaliteta , iskustva i želje da peti put zaredom igraju finale Istočne konferencije. Chris Webber je, verovatno, jedan od “gladnijih” – budući član Kuće slavnih do sada u karijeri nema titulu i zaista daje sve od sebe da sa Detroitom dođe u priliku da je osvoji. Kao i tokom sezone, starteri Pistonsa su efikasni, tokom ove serije sva petorica su postizala dvocifren broj poena, dok je sa klupe ogroman doprinos davao McDyess, skakački vrlo raspoložen (najbolji skakač ekipe u seriji).

Ritam i disciplina, strpljenje i egzekucija su odlike Detroita. Sve počinje sa Billupsom, koji vodi show, i uz Jasona Kidda je sigurno broj 1 playmaker u Istočnoj konferenciji. Pistonsi mogu da odigraju brzo, ali retko i brzopleto. Sigurno je da neće propustiti šansu da poentriaju pre uspostavljanja protivničke odbrane, ali ređe nego protivnici ulaze u situacije bez više resenja i u tzv. “silovane” situacije.

Imaju dubinu napada – Webber, Wallace, Prince… mogu da efikasno koriste pick’n’roll igru, jer sva tri centra u rotaciji (Webber, Wallace, McDyess) mogu da igraju i licem i leđima ka košu, gotovo sa istim uspehom, dok se istovremeno mora poštovati Billupsov šut i prodornost… među prvih 7 igrača nemaju nijednog za koga bi se moglo reći da ima šuterske Ne-sposobnosti, odnosno nijednog igrača koga bi protivnik svesno ostavljao samog… itd itd… o njima mnogo detaljnije u najavi Finala Istoka.

A u tom Finalu sam očekivao Majami, a da tako ne bude pobrinuli su se, zajedničkim snagama, Chicago i sâm Miami. Svako na svoj način, ali u različitim merama.

Ta serija je počela na samom početku sezone, onom utakmicom na otvaranju 2006/07, kada je članovima organizacije Heata podeljeno šampionsko prstenje, a jedno 3 sata kasnije je Riley stajao pred svojim igračima u neverici prouzrokovanoj više nego ubedljivim porazom od Chicaga (108:66, vidi sliku). Tokom sezone, u drugom obaveznom suretu ova dva rivala, Miami je naplatio taj poraz i bogami poslao Bullsima poruku, jasnu i vrlo direktnu. Kako sam bio u prilici da gledam oba meča, smatrao sam da nema razloga da šampion ne ponovi istu tu predstavu. I prevario sam se, baš kao i većina.

Niko nije očekivao 4-0 za Miami, ali niko nije očekivao ni 4-0 za Chicago. Istina je da je sastav Bullsa, u odnosu na prošlu godinu, menjan u pravcu što bolje “zaštite” od predatora Shaquilla O’Neala. Tako su ogromni novci potrošeni za iskusne čvrste centre, na draftu su odabrani atletski vrlo talentovani i košarkaški polivalentni igrači, a da Paxson zna šta je hteo i da je dobar posao uradio – pa ima li boljeg dokaza od rezultata u prvoj rundi?

Posle šampionske sezone , “15 strong” su, uglavnom, ostali na okupu, stručni štab je ostao na okupu, a onda… povrede ključnih igrača, pa Rileyevo odsustvo zbog operacije, pa njegov povratak, pa povratak povređenih… pa Chicago u prvom kolu doigravanja. Mladi i gladni, u duelu u kome protivnik ima daleko više da izgubi. U kome protivnik ima ono što želiš, u kome protivnik brani, umesto da osvaja (a istorija i iskustvo nas uče da su to potpuno različiti procesi, od kojih je ovaj prvi – odbrana – kompleksniji i teži).

I sada se mogu pisati stotine stranica analiza i studija ove serije, može se analizirati i studirati svaki sekund, ali mislim da bi i posle svega toga, opet sve bilo svedeno na – Bullsi su više želeli da pobede. Ili iz drugog ugla, Miami nije bio ni približno gladan kao prošle godine, nigde ni blizu one energije iz npr. Finalne serije sa Dallasom. Stari sportski zakon – nije bitno šta, već kako radiš – se još jednom potvrdio. Uz to, bez ikakve dileme, dalje je otišao tim koji je VIŠE RADIO na parketu.

Sam Mitchell je nagrađen titulom najboljeg trenera godine, u sezoni koju je započeo slušajući glasine da mu je to poslednja sezona na čelu Raptorsa, jer novi “šef” želi novog trenera. Igrali su Raptorsi dobro, pobeđivali više i češće nego što se očekivalo, plasirali se u play off, bili vrlo vrlo blizu Washingtona u prvom kolu (što bi značilo gotovo automatski plasman dalje), ali su naišli na New Jersey i završili ovogodišnji pohod.

Pred kraj sezone, ostali su bez igrača koji je davao poseban kvalitet njihovoj igri, naročito u play offu preko potrebnu cvrstinu u odbrani – rookie Jorge Garbajosa se povredio. Uz to, još jedan važan deo mašine, Andrea Bargnani, bio je odsutan (usled zdravstvenih problema) do pred kraj sezone i po povratku je teško nalazio ritam koji mu odgovara. Uz to, protivnik je daleko iskusniji (ovo je bilo prvo učešće Toronta u doigravanju), sa tri All-star igrača na spoljnim pozicijama i njihovim saigračima, koji vrlo dobro znaju gde im je mesto u timu i šta im je raditi, kako bi i dalje imali ta mesta. Alfa i omega je Kidd, Carter je pružao vrlo dobre partije, baš kao i Jefferson, a uz njih bih pomenuo i Slovenca Nachbara, koji je postao veoma važan deo igre Netsa. Frank ga koristi kao “četvorku”, njegov šut razvlači odbranu i ostavlja više prostora za igru Cartera i Jeffersona, a svakako mu pomaže i činjenica da formacijski nedostaci Raptorsa dozvoljavaju takvu košarku.

Skor od 4-2 za New Jersey je realan odnos snaga u ovom trenutku, ali je vrlo jasan napredak u igri kanadskog NBA ligaša.