Da li ljudi više brinu o životinjama, nego o čoveku?

Da ljudi sve više cene životinje i da im daju prednost u odnosu na ljude, pokazuje i bes ogromnog broja ljudi koji je izazvan ubistvom lava Sesila u Zimbabveu.

Ovaj, bez sumnje strašan događaj, naveo je mnoge da pređu sve granice pristojnosti i da na društvenim mrežama otvoreno prete lovcu koji je ubio Sesila.

Za to vreme, nasilje prema ljudima uglavnom prolazi nezapaženo, pa se ubistva o kojima gotovo svakodnevno možemo pročitati na portalima širom sveta, gotovo i ne registruju.

U ne tako davnoj prošlosti, imamo odličan primer toga kako javnost reaguje na ubistva životinja i ubistva ljudi.

Dženet Rajli, trudnica i majka dvoje dece, ubijena je od strane policajca 8. jula 2014. ispred bolnice u Stendpojntu. Rajli je navodno imala probleme sa drogom i alkoholom i ponašala se neuračunljivo mlatarajući nožem ispred tri policajca. Kamere su snimile da je Rajli bila barem tri metra udaljena od policajaca kada su oni otvorili vatru. Zašto su oni odlučili da je ubiju, umesto da je savladaju makar elektrošokerima koje su imali kod sebe, nikom nije bilo jasno. Ipak, porodici Dženet Rajli niko se nije izvinio i priča nije imala nikakav odjek u javnosti.

Samo 14 sati kasnije i 80 kilometara južnije od mesta na kom se odigrala ta tragična situacija, Kreg Džouns ručao je u jednom kafeu, dok je njegov dvogodišnji mešanac crnog labradora Arfi ostao u kombiju. Džouns je delimično spustio prozor, tako da psu ne bude suviše vruće. Međutim, kada Arfi počeo da laje, neko je pozvao policiju, a na lice mesta došao je policajac Dejv Keli. Keli je kasnije rekao da mu se učinilo da je reč o opakom pitbulu i da je pas krenuo ka njemu, iako je prozor bio gotovo potpuno podignut. Policajac je bez razmišljanja pucao u psa.

Ovog puta javnost je itekako reagovala. Pokrenute su mnoge grupe na Facebooku koje su tražile “pravdu za Arfija”, mediji su svakodnevno prenosili dešavanja sa suđenja policajcu, a kada je dva meseca kasnije utvrđeno da je Keli neopravdano pucao, građani su tražili da bude otpušten. Policija je Džounsu uputila zvanično izvinjenje i isplatila mu 80.000 dolara odštete zbog gubitka njegovog ljubimca.

Da li ovaj primer ukazuje da su ljudi počeli više da brinu o životinjama, nego o drugim ljudima?

Dva sociologa Nortistern univerziteta testirali su tvrdnju da ljude više dotiču priče o zlostavljanju životinja, nego o napadima na ljude. Istraživači Arnold Arluk, stručnjak za odnos ljudi i životinja i Džek Levin, ekspert na polju serijskih i masovnih ljubimaca, tražili su od studenata da pročitaju lažne vesti o talasu kriminala u Bostonu.

Na primer, u jednoj je pisalo da je “jednogodišnje štene brutalno pretučeno bejzbol palicom od strane nepoznatog napadača” i da uprkos dolasku policije na mesto napada, niko nije uhapšen.

Ispitanici nisu znali da je reč o lažnoj vesti, niti su znali da postoje četiri različita izveštaja, u kojima je žrtva uvek drugačija: štene, stariji pas, beba, odrastao čovek.

Nakon što su pročitali jednu od četiri priče, svaki ispitanik trebalo je da odgovori kakvu empatiju i emocionalni bol je osetio zbog prebijanja žrtve.

Arluk i Levin objavili su rezultate 2013. na sastanku Udruženja američkih sociologa, a kao što možda i pretpostavljate, ispitanike je najmanje potresla verzija u kojoj je žrtva bio čovek. Ipak, najviše empatije probudila je “beba”, a na drugom mestu štene. Sociolozi su objasnili da su ljudi naročito zabrinuti za stvorenja koja su nedužna i bespomoćna.

Spasiti psa ili stranca?

Foto: Thinkstock

U drugom eksperimentu, psiholozi Univerziteta Džordžija Regents takođe su istraživali okolnosti u kojima ljudi više cene život životinje od ljudskog života.

U studiji su 573 osobe imale zadatak da odrede koga bi spasili u seriji hipotetičkih scenarija u kojima su pas i čovek bili na putu autobusu koji nekontrolisano juri.

Istraživači su otkrili da su na odluku da li da spasu psa ili čoveka, uticala tri faktora. Prvi: ko je osoba koja je u opasnosti. Ispitanici su, naime, bili spremniji da spasu psa, nego stranog turistu, ali su zato prednost davali ljudima koje poznaju.

Drugi faktor bio je pas. Čak 40 odsto ispitanika reklo je da bi spasilo svog ljubimca, ali je samo 14 odsto reklo da bi žrtvovalo turistu, u scenariju u kom je pas samo generički opisan kao “pas”.

Na posletku, utvrđeno je da žene više brinu o životinjama, nego muškarci, budući da su žene dva puta češće od muškaraca izjavljivale da bi radije spasile psa, nego čoveka.

Možemo zaključiti da barem u nekim okolnostima ljudi više cene život životinje, od života drugog čoveka. Međutim, naš stav prema drugim vrstama nije uvek konzistentan. Delimo planetu Zemlju sa 40.000 drugih vrsta kičmenjaka, ali nas istinski dotiče samo odnos prema malom broju njih.

Iako svako voli pse i mačke, retko ko se brine za mnoštvo pilića, teladi i prasadi koji u najgorim mogućim uslovima čekaju trenutak kada će postati naša hrana.

Većina ljudi, po svemu sudeći, sasvim lagodno živi sa onim što je filozof Kris Diem nazvao “paradoksom mačke u kući i krave u tanjiru”.