Berlin, rana koju Andrić nije preboleo

U četiri ruke, Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović napisali su roman "Kainov ožiljak", o vremenu koje je Ivo Andrić proveo kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Rukopis romana pre nekoliko dana predali su izdavaču "Laguni".

Priča počinje u aprilu 1939. kada Andrić dolazi na čelo poslanstva u Berlinu, a završava se u aprilu 1941. godine napadom nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, a autori su naizmenično, kako su i pisali, za "Novosti" otkrili pojedinosti ovog provokativnog dela koje bi trebalo da izađe iz štampe do Sajma knjiga.

"To je, po Andrićevoj tvrdnji, možda najteži period u njegovom životu. U jednom zapisu on o tim godinama govori kao o rani koju nikad neće da preboli. I bilo je, zaista, teško, jedan dalekovid i visokomoralan čovek morao je, s jedne strane, da se preganja sa nacistima, između ostalog i oko kupovine oružja, a sa druge, da se bori sa tragičnom i kratkovidom politikom sopstvene države", kaže Stojiljković.

Roman je, po Kecmanovićevim rečima, pisan u trećem licu, ali to treće lice je, u ovom slučaju, unapređena verzija prvog.

"Na jednom mestu u romanu, Andrić oseća kako deo njega samog sebe posmatra tuđim očima. Pokušali smo da ga, obilato se služeći onim što je napisao, predstavimo upravo iz tog ugla. Iliti - iz perspektive koju nudi njegova poetika. Šta je još nepoznato, zagonetno u vezi sa velikim piscem? Kao i u slučaju drugih velikih pisaca - sve", kaže Kecmanović.

Već na samom početku opisana je predaja akreditiva Adolfu Hitleru, a tu su i ostali pripadnici nacističke vrhuške: feldmaršal Herman Gering, zloglasni SS-ovac Rajnhard Hajdrih, Ribentrop, Gebels, Fon Dernberg, Vajsceker... Kao i neki drugi likovi, poput čuvenog dirigenta Herberta fon Karajana i Juniti Valkire Mitford, opskurne Britanke zaljubljene u firera.

"Pošto se roman bavi i pristupanjem Trojnom paktu, tu su i knez Pavle, kneginja Olga, poznati jugoslovenski političari tog vremena, diplomatski kor u berlinskom poslanstvu gde je svakako najzanimljivija ličnost naš vojni ataše Vladimir Vauhnik, Slovenac, istovremeno naš i britanski obaveštajac, ali, pre i iznad svega jugoslovenski patriota... U Berlinu je i Milica Babić Jovanović, potonja Andrićeva surpuga, pa smo tu činjenicu iskoristili da opišemo njihovu nesvakidašnju ljubav", kaže Stojiljković.

Šta su bile dileme velikog pisca u tim berlinskim danima, sa kojim mislima i odlukama se borio, pokušaće da odgovori ovaj roman?

"Jedna od ključnih dilema sa kojima se susreće svaki umetnik tiče se kolizije između rada na stvaranju izmaštanih svetova i opstanka u svetu koji postoji nezavisno od naše mašte. A kada opstanak u tom, prozaičnom svetu, zahteva takve kompromise sa sopstvenom savešću kakve je mesto poslanika u Hitlerovoj Nemačkoj neizostavno zahtevalo, onda ta dilema postaje nepodnošljiva. Misli - mračne. A svaka odluka - pogrešna. Činjenica da je odmeren čovek, kakav je bio Andrić, više puta tražio da bude opozvan, najslikovitije ilustruje težinu situacije u kojoj se nalazio",- kaže Kecmanović.

Roman je, objašnjavaju autori, utemeljen na faktima, čak i kada su u pitanju neki sitni detalji.

"Potrudili smo se da istorijski dekor ispred kog se događa priča bude što autentičniji. Naravno, pošto nismo pisali istorijsku studiju, već roman, jedan deo radnje je rekonstrukcija dok je drugi plod imaginacije pisaca. Srećom, pa je Andrić ostavio neke zapise iz tog vremena, od njegovog opisa Hitlera i Nemačke tog doba, do dnevničkih zapisa "Između sirena" koji govori o britanskim bombardovanjima Berlina. A tu su i diplomatske depeše i izveštaji koje je redovno, gotovo svakodnevno, slao u Beograd", dodaje Stojiljković.

Nova knjiga dvojice nagrađivanih i čitanih pisaca doneće i novo viđenje nastanka Andrićeve "Proklete avlije".

"Ta hipoteza proizlazi iz naše literarne igre, što nužno ne znači da se naša mašta ne podudara sa onim što naivni nazivaju realnošću... Ali ta eventualna podudaranja su od sekundarnog značaja, mi pišemo o onome što je moglo da se desi, a što je, po Aristotelu, istinitije od onoga što se jeste desilo", kaže Kecmanović i dodaje:

"Mislim da će čitaoce zanimati ova knjiga. Ne isključujem ni pojavu mudraca koji će da nas optužuju za "reviziju istorijskih činjenica", ali, pre svega, mislim na reakcije na našu metapoetičku igru. Već su mi neki prijatelji skrenuli pažnju da jedan ovdašnji "književni arbitar" iznosi tvrdnju kako je "Prokleta avlija" nastala kao reakcija na jugoslovensku titoističku stvarnost, pa bismo s njim mogli doći u koliziju. Istina je da "Prokleta avlija" referiše na totalitarno društvo. I sigurno je da je, završavajući rad na tom tekstu u Titovoj Jugoslaviji, Andrić imao u vidu i to iskustvo. Ali je činjenica da je, prema sopstvenim tvrdnjama, širu verziju "Avlije" napisao još polovinom tridesetih godina 20. veka, kada su Evropom harali totalitarizmi - fašistički, staljinistički, nacistički. A titoizam iz pedesetih godina je još uvek puka refleksija staljinizma".

Džeger i Ričards

O nesvakidašnjoj odluci da roman napišu zajedno, Stojiljković kaže:

"Bila je to moja odluka jer sam shvatio da neću moći da napišem roman sam. Ponudio sam Vladi da ga uradimo zajedno, ukratko mu obrazložio ideju, on se složio, ideju nadogradio, i to je bilo to. Vrlo brzo smo pronašli način na koji bi trebalo da pišemo. Napravili smo skicu romana, a onda podelili između sebe pripovedne linije i scene koje ćemo pisati. Naravno, gledali smo da tako usaglasimo stilove pisanja da čitalac ne može da primeti ko je šta pisao. Oduvek sam voleo romane koje su zajednički pisali Stiven King i Piter Štraub, "Talisman", na primer. Uostalom, stvaralaštvo u četiri ruke i u drugim umetnostima ima veoma znamenitih primera: Džeger i Ričards, Makartni i Lenon, Montanjari i Grasani..."