Ring Ring 3. veče: Virtuozi na delu

Sinoć smo gledali stare znance Ring Ringa, bubnjare Pavela Fajta i Tonyja Bucka sa svojim novim bendovima. Kao i prve dve večeri, jači utisak je ostavio bend koji je drugi svirao, što je nekako i logično – dezert uvek dolazi na kraju.

Mia Zabelka Trio predvodi istoimena austrijska violinistkinja (svirala sa Johnom Zornom, Fredom Frithom, Elliottom Sharpom) koja važi za pionira (ili pionirku, da budemo sasvim politički korektni) kada su u pitanju elektro-akustične kompozicije. Bas, odnosno kontrabas je svirao Johannes Frisch, čovek sa trodecenijskim iskustvom u improvizovanoj muzici, dok je za bubnjem bio malopre pomenuti Pavel Fajt, stari drugar Ive Bittove i Freda Fritha.

Nema sumnje da su svo troje apsolutni virtuozi na svojim instrumentima, međutim to ne znači automatski da je sve funkcionisalo na savršenom nivou. Kada Fajtov gruvi ritam nosi kompoziciju, skoro da nema problema – tada je melodija Zabelkine violine najčešće kristalno jasna bez obzira koliko bila improvizovana, a Frischov kontrabas je stabilni oslonac. Atmosfera je bila još bolja kada je Frisch prešao na električni bas i u par trenutaka zazvučao kao Michael Gerard iz grupe Killdozer, koja je toliko različita od Zabelkinog trija. Problemi su nastajali u pojedinačnim solo improvizacijama koje su često bile preduge. U tim solo istupima, imam utisak da nam je Zabelka malo duže nego što je bilo neophodno dokazivala svoju neospornu moć nad violinom. Takođe treba imati u vidu i realne okolnosti: da se ova svirka desila u sred nekog meseca kada je koncertna ponuda oskudna, verovatno bi ostavila jače impresije. Ovako, kada za 3 dana odgledate 6 mahom sjajnih koncerata, utisak je polovičan.

Ipak, da bi se Rex još jedno veče napustio sa osmehom, najviše je zaslužan bend Project Transmit. Reč je o projektu Tonyja Bucka, bubnjara benda koji je prošle godine uz Full Blast održao najlepši koncert na festivalu – australijskih The Necks. Za razliku od matičnog benda čiji zvuk počiva na klaviru i dugom građenju kompozicije, Project Transmit su mnogo bliži poimanju rock grupe. Pored Bucka koji je mnogo više svirao gitaru nego bubanj, kvartet su činili još jedan bubnjar Brendan Dougherty, basista James Welburn (čije je sviranje, a bogami i frizura, tako odavala Sonic Youth u venama) i sićušna Magda Mayas na klavijaturama.

Većina repertoara se sastojala od pesama sa albuma koji se zove isto kao i grupa, izdatog početkom godine. U prevodu, to znači mešavina post rocka, noisea i sirovog gitarskog rocka, na tragu omiljenih grupa Stevea Albinija. Repetitivan ritam, bas koji „ore“, jazzirani zvuk klavijatura sličan onom sa Milesovog klasika In a Silent Way i Buckova distorzirana gitara su bili odlična podloga za atmosferu „masnog“ rock koncerta, bez obzira na polupraznu salu. Prijatno iznenađenje je bila sasvim pristojna obrada pesme Birthday Party „Nick the Stripper“, koju je Buck posvetio svom nedavno preminulom zamljaku Rowlandu S. Howardu. Jedina zamerka bi možda bio Tonyjev glas koji je ostavljao utisak da je tu više zbog pomenute „r’n’r bend“ atmosfere, nego što zaista ima nešto bitno da poruči tekstom (mada, ruku na srce, mnogo je više bilo instrumentala). Ritam sekcija je bila odlična, katkad podsetivši čak na heavy metal, mada ta asocijacija prestaje čim se uključi gitara.

Iako je nas je Tony Buck „provozao“ nebrojeno puta svojim hipnotičkim ritmovima u The Necks, sinoć je pokazao da se prilično dobro snalazi i kao frontmen sa gitarom. Istina, nije toliko suveren kao matičnom bendu, ali samo ime sinoćne postave sadrži reč „projekat“. Imajući sve to u vidu, možemo zaključiti da smo prošle večeri bili svedoci jednog pošteno odsviranog koncerta. . .