I&J: A sad, nešto sasvim drugačije

U poslednje vreme opšte je rašireno uverenje o tome da je sve skončalo ili umrlo – umrli su i subjekt, i autor, nastupio je kraj istrije i avangarda je postala nemoguća. Doista, o bilo čemu da je u sporu reč + ili su svi umrli, ili ničega nema. No, to nije pojava novijeg datuma. Mnogo činilaca naše civilizacije je bilo ne samo osuđeno na smrt, već efektno giljotinirano, a posle evo vidimo da žive i da su dobrog zdravlja. Koliko nam je samo predočeno, s tragičnim izrazom lica, da je roman ispustio dušu? Ali ne: novi romani i dalje nastaju – posle egzekucije – i neki od njih su zaista dobri. Ta od kad nam govore da je figurativno slikarstvo umrlo nasilnom smrću, probodeno fotografijom? U stvarnosti se uopšte nije tako desilo, a sama fotografija se razvila u novu oblast umetnosti. Filozofiju, metafiziku su uništavali, potirali, a, evo „jadna devojka, toliko puta izmasakrirana ustaje iz groba, nesvesna da je još davno umrla, i maršira“ (istina ne zna kuda, i niko to ne zna, ali to je drugo pitanje). Govore nam da čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili da reč „ja“ nema designatum, da se ne odnosi ni na šta. isto to govore nam i za klasičnu muziku, ali koncerti Beogradske filharmonije to opovrgavaju.

Na koncertu Beogradske filharmonije posvećenom proslavi Nove godine po julijanskom kalendaru, gosti Beogradske filharmonije bili su violinista Aleksej Igudesman i pijanista Hjung Ki Džu, dvojac za koji je čuo doslovce ceo svet, kako zato što su ga s uspehom obišli nastupajući sa svojim pitkim koktelom skeča, klasične i pop muzike, tako zato što, kako šaljivo kažu, njih dvoje žive u zemlji JuTjuba, gde njihovi klipovi beleže 20-ak miliona klikova.

FoNet/Aleksandar Levajkoviæ

Zašto je to tako vrlo brzo se uverila i beogradska publika, koja je do poslednjeg mesta 10. januara 2013, ispunila dvoranu Kolarčeve zadužbine.

Aleksej Igudesman i Hjun Ki Džu od svojih početaka teže ka „originalnom“ izrazu - koji u sebe spontano sažima sve – od arhetipske Borgeove burleske, preko „vodviljskih skečeva“ braće Marks, do razoružavajuće detinjosti Dadlija Mura i monti-pajtonovskog egzibicionizma. Kroz ovaj čudesni kaleidoskop klasike i komedije, muzika je polazna osnova za ambicioznu artističku avanturu u kojoj se pozorište i kabare susreću sa cirkusnim artizmom i atmosferom iz Guldovih skečeva (za kanadsku televiziju). Rezultat je takav da publici dlanovi bride od aplauza, dok se neki i klanjaju, a bezmalo svi više puta tokom večeri se zacenjuju od smeha... Jer...

...Nijedna vrsta slepstika ovom duu nije strana – u jednom trenutku, Igudsman tako peva kravama dok Džu stvara muu zvuke (mooing) na svojoj violini pre nego što Džu pređe u „Moon River“. A od Moon River, preko salse koja je, začinjen briljantnom solo deonicom violinistkinje Jelene Dimitrijević, pretvorio Kolarac u usijani plesni podijum, prizivajući apstraktnu orgiju leta,do završnog disko klasika „I Will Survive“, Glorije Gejnor, lansiranog u frenetičnoj ska završnici u stelarne predele, ovom muzikom smo stigli do mesta gde Mocart i Grapeli sede za istim stolom. I dokazuju da sva muzika, bila ona klasična ili popularna preživljava. Jer je ona, poput ljudske materije, neuništiva.

FoNet/Aleksandar Levajkoviæ

Naime, u ovom nastupu, naslovljenom „Velika košmarna muzika“, oni preživljavaju u svetu gde muzika svih vrsta dolazi do nas sa svih strana sve vreme, gde mašine vladaju, gde je svako šikaniran zbog nečega, gde je stres endemski. Ali kada Džejms Bond i Mocart ukrste koplja i oboje pobede, kada se Bah pretvori u tango, kada Džu svira Rahmanjinov „Preludijum u C-molu“ pomoću gigantskih drvenih pomagala, kada se gudalo povija kao samurajski mač, moramo priznati da možemo da fantaziramo da možda ovo, ako nije uvek najbolji od svih mogućih svetova, nije i najgori.

A to je, ponekad, više nego dovoljno.