Guns ’N’ Roses u Areni: Jer vredi!

Jer, kada se uzme u obzir ćudljiva narav W. Axl Rosea, čoveka zaslužnog što grupa još uvek dejstvuje, od zakazanog početka u jedanaest uveče i najavljenog dvoipočasovnog trajanja može da ne ispadne ništa. Stvar može da krene bilo kad kasnije i da se okonča ili kao vrhunac jesenje koncertne sezone, ili da se izrodi u skandal žigosan razmenom uvreda i bacanjem flaša na binu, kako nas uči skorašnje iskustvo Dablina.

Skepsa je, dakle, postojala, ali joj u Beogradu ipak nije bilo mesta. Axl i ekipa su u Areni imali sjajan, punokrvan i razigran nastup, isporučili su obećanih sto pedeset i kusur minuta svirke i podsetili na dane kad je iz radijske i MTV perspektive izgledalo kao da osim GNR na rock sceni ne postoji ništa drugo.

Uprkos svim povoljnim utiscima, teško je ovu družinu doživeti kao onu grupu, iako ime tako tvrdi. Oni su pre Axl i prateći bend i to nije ništa uvredljivo, jer stvar funkcioniše, fluid ’radi’, uspomene oživljavaju i čoveku dođe da kaže da se isplatilo čekati, da je imalo na šta. A ako brojimo godine, Srbija je, da bi ugostila ’firmu’ Guns ’N’ Roses, morala da se strpi praktično celo jedno punoletstvo.

Kad je već proteklo toliko, ostalo je samo da se vidi koliko će W. Axl Rose rešiti da narod u Areni drži na ledu. Nebo nam se smilovalo - trideset minuta realno praznog hoda ispadnu formalnost onima koji su spremni na najgore varijante i fijasko tipa Peppersi u Inđiji.

Foto: FoNet

Dangubljenje prestaje pola sata pre ponoći. ’Chinese Democracy’ je grozna stvar za otvaranje koncerta, povrh svega gitara zvuči potmulo, a vokal isuviše nisko. Iako godine nisu baš bile nežne prema njemu, Axl nije potrošena veličina, još uvek ima pogled đavolčića i energije za izvoz. To je on, to su oni scenski pokreti, to je ona pojava, ali glas? Može on, ipak: došao je na svoje već na ’Welcome To The Jungle’ (da, onaj vrisak) i kasnije nije posustajao, uz tek malo pomoći sa miks pulta.

Nove stvari bez izuzetka i bez borbe gube duel sa starim, prema pesmama sa najsvežijeg GNR studijskog ostvarenja narod je ostao skoro potpuno indiferentan. Razumljivo, premda nepravedno, jer ’Chinese Democracy’ uopšte nije loš album - što opet ne znači da je vredelo čekati ga desetleće i po. Nešto pristojnije od ostalih prošle su turobna, teška i moćna ’Sorry’ i ’This I Love’, ova druga ponajviše zahvaljujući Axlovoj nadahnutoj interpretaciji.

O najupečatljivijim trenucima večeri ne treba puno mozgati: ’You Could Be Mine’, ’Sweet Child O’ Mine’, ’November Rain’ i ’Paradise City’. Da će to biti udarne tačke moglo se pretpostaviti već na osnovu set-liste. Pre osamnaest ili devetnaest godina te pesme stizale su odasvud i svi su ih, hteli to ili ne, naučili napamet. Bizarno duga, Ginisove knjige rekorda dostojna studijska pauza grupe i prosto nepostojanje konkurencije učvrstili su pomenute numere kao megaklasike. Adut iz drugog plana bila je ’Rocket Queen’, nepravedno zapostavljena u doba ’Appettite For Destruction’ euforije osamdesetih i devedesetih.

Foto: FoNet

Današnji Gunsi su oktet koji uključuje tri gitare, dve klavijature i ritam sekciju. Dizzy Reed (piano) i sva trojica gitarista imaju svoje solo tačke; to nisu „vidi šta ja umem“ prosviravanja, već raznovrsne, vešto uklopljene i vatreno izvedene minijature. Koncert tako obogaćuju muzičke teme iz Pink Pantera i Džemsa Bonda, mesto ima i ’Another Brick In The Wall’, a u finišu se jedan naizgled neobavezni džeming izrodio u ’Whole Lotta Rosie’.

Upadljiv je trud da se Richard Fortus i DJ Ascha postave ili nametnu kao zamena za tandem Izzy Stradlin-Slash, a to smeta onog trenutka kad postane isuviše očigledno da nije dovoljno okačiti Gibson Les Paul, glavu pokriti cilindrom i držati cigaretu u ustima da bi neko vredeo kao Slash. Toliko o prizivanju odsutnih. Za atmosferu istinskog rock’n’roll praznika nedostajalo je još barem tri hiljade duša u parteru. Može biti i da je čekanje ipak iznurilo ljude, tek, ni repertoar, ni svirka nisu pružali povod za uzdržanost.

Guns n’ Roses ispucali su svu municiju i nijednog trenutka se nisu štedeli. W. Axl Rose je i danas fantastičan i angažovan frontmen, predstavio nam se u krajnje dobroćudnom izdanju, verovatno sa svoje apsolutno najbolje strane. Njegova parada po sceni sa srpskom zastavom sitnica je koja znači puno... Bilo da ovu postavu doživljavamo kao ko zna koju reinkarnaciju grupe koja je devedesetih dominirala rock scenom, preusmerila žanr i ispisivala stranice muzičke istorije, ili kao projekat kojem bi bolje pristajao naziv Axl i prijatelji, veče 23. septembra definitivno je trebalo provesti s njom. Ne zbog stare slave, ne zbog bolje prošlosti, već da bismo se sami uverili da GNR ovog doba nisu iskorišćena iluzija.