Šta je veliko kod “Velikog Getsbija”?

Mjuzikli su, na veliku radost potpisnika ovih redova, ponovo u modi. Dovoljno je pogledati svega desetak godina unazad da biste shvatili kako je, nekada žanr na izdisaju, ponovo vitalan kao u zlatno doba Holivuda. Mjuzikle voli i publika („Mama mia“, „Lak za kosu“...) ali i kritika („Ples u tami“, tu i tamo „Čikago“...)

Ipak, čini se da je za povratak mjuzikla najzaslužniji neprikosnoveni „Mulen Ruž“. Uz sve svoje manjkavosti, ovaj postmodernistički trijumf, oda popularnoj muzici i boemima, parada slobode/lepote/istine/ljubavi, glumačkog talenta i jakih glasnih žica, utabala je put svim kasnijim raspevanim filmovima. Te 2001. godine reditelj filma Baz Lurman otvorio je svečano festival u Kanu, najavljujući novu eru mjuzikla. Lurman se ove godine vratio na mesto zločina, dovodeći sa sobom svoj novi hir, američkog miljenika „Velikog Getsbija“, koji možda nije mjuzikl, ali ima sve ono što bi jedan mjuzikl trebalo da ima.

Beta/AP

Dok pojedini umetnici tvrde da je manje = više, Lurman ima svoju jednačinu više = više. Poznat kao ljubitelj kičeraja, glamura, sveta velikih, većih i najvećih, reditelj svakim svojim filmom pokušava da prevaziđe granice mogućeg. Svoje opsesije najavio je još prvim koliko toliko svedenijim ostvarenjima „Plesom do ljubavi“ i „Romeo+Julija“, da bi sve eksplodiralo filmom „Mulen Ruž“, gde je uspešno izveo ples na ivici između epske pobede i katastrofe. Usledila je nesrećno realizovana „Australija“ u kojoj je sve bilo toliko veliko, savršeno, ulickano i ispeglano, baš kao današnje botoksom uništeno čelo Nikol Kidman. Od silnog ubrizgavanja svega i svačega briljantna Kidman sve teže uspeva da napravi adekvatne grimase u svojim novim filmovima, a tako je i „Australija“ svakim minutom, od ukupno 165 koliko ih ima, sve teže uspevala da prenese poruku i na kraju potonula u ambis ispraznosti.

I „Veliki Getsbi“ je toliko velik da se o njemu pričalo i pisalo godinama. Svaki trejler pompezno je najavljivan, svako pomeranje datuma premijere izazivalo je još veće nestrpljenje, a postepeno otkrivanje genijalne muzike iz filma dodatno je podgrejalo histeriju. Međutim, velika očekivanja sa sobom nose često i velika razočaranja. Dovoljno je samo setiti se prošlogodišnjeg „Prometeja“, ukoliko uopšte iko može da se seti šta to bi.

Beta/AP

Dobra vest je da „Getsbi“ jednim delom opravdava očekivanja, iako mu se ima štošta zameriti. Odmah na početku trebalo bi se ostaviti svih poređenja Lurmanovog „Getsbija“ sa ostalim ekranizacijama čuvenog književnog klasika F. Skota Ficdžeralda. Možda je neumesno porediti uopšte Lurmanovu i Ficdžeralodvu priču, jer iako je zasniva na knjizi, Lurman svoju viziju Getsbija toliko pomera iz korena i priča na svoj način. Stoga naglabanja o tome čiji je Getsbi veći, bar u ovom slučaju ne piju vodu.

U nekoliko redova, bez nadam se ijednog spojlera za one koji nisu čitali roman F. Skota Ficdžeralda, „Veliki Gestbi“ prati provincijalaca Nika Karavej koji dolazi u Njujork početkom XX veka, u vreme čuvene prohibicija, i biva opčinjen raskošnim svetom svog suseda, Džeja Getsbija. U potrazi za sobom i ostvarenjem svojih snova, Nik biva uvučen u očaravajući svet, zajedno sa svojom nesrećno udatom rođakom Dejzi. Uskoro će otkriti sva lica i naličja te raskoši u kojoj opsesije, ludilo i tragedija vrebaju na svakom koraku.

Beta/AP

Na nekoj od svojih stranica „Ujka Vanje“, kroz jednu od svojih junakinja, Čehov je rekao da kod čoveka sve mora biti lepo, i telo i duša. Kod Getsbija su telo i odelo neverovatni, dok je duša pod znakom pitanja.

Lurman do detalja osmišljava svaku svoju sekvencu, planirajući iz kojeg će tačno ugla biti snimljena baš svaka šljokica koja lebdi iznad grada koji nikada ne spava. Vizuelno nestvaran, „Getsbi“ vodi gledaoce na savršeno magično putovanje u vreme lakog morala, svetlucavog džeza i kraljeva ulice. Dovoljno je samo jedna vožnja preko mosta ka Menhtenu, nekoliko nota iz trube džezera sa stepeništa, jedan pogled na svetlucavi grad i još jedan na zanosne haljine koje kriju duge noge i podvezice, da se oseti kako je Njujork disao te 1922. godine. Velik kao što tvrdi da jeste, Getsbi je priređivao i najveće žurke, što je za Lurmana bio odličan izgovor da da sebi oduška. Šta se god krilo ispod površine, teško da ćete o tome uopšte razmišljati dok budete gledali žurke kakvima nikada prisustvovali niste, uz grešno pomeranje u ritmu muzike za ples koja poručuje kako malo zabave nikog ubilo nije.

Međutim, upravo se u tome krije Lurmanov problem, u onome što je ispod površine. „Getsbi“ je raskošan tamo gde treba, to se ne može osporiti i tu će većina gledalaca uživati, ali nedovoljno emotivan da vas zgrabi za srce tamo gde je to zaista potrebno. Iako tipuje na to da bude velika ljubavna priča, „Getsbi“ samo na trenutke nudi pravu, iskrenu romansu. To se sasvim jasno vidi onda kada muzika utihne, kada nema svojevrsnih muzičkih spotova, kada Njujork spava a Getsbi i Dejzi razmenjuju velike ljubavne izjave kao na traci, lišene bilo kakve emocije. Za nijansu bolje dočarana je dramatična i tragična komponenta filma koja će u pravom trenutku delovati kao kofein u dva sata i kusur dugom filmu.

Beta/AP

Količine providnosti kao teret na svojim leđima nosi i glumačka ekipa koju u svakom smislu predvodi Leonardo Dikaprio u ulozi Getsbija. Nažalost, teško je reći da je ovo njegovo najbolje ostvarenje do sada. Jer to svakako nije. Ali kada je rame uz rame sa Tobijem Megvajerom, koji tokom celog filma ima svega dva izraza lica, Dikaprio ni ne mora mnogo da se muči da bi zablistao. Njegov u svemu dostojni protivnik je Džoel Edžerton u ulozi Toma Bjukenana, koji sve vreme drži sasvim pristojan glumački nivo.

Najproblematičnija u celoj priči jeste Keri Maligen u ulozi Dejzi. Iako joj je Lurman dao dovoljno prostora i načina da glumi za sve Oskare ovoga sveta, ona ostaje sve vreme iritantno bleda i nepostojana. Nije sigurno da li ona glumi bezvoljnost ili jednostavno ne ume da dočara emocije. Uvek možemo reći – to je ona namerno tako htela, to je njen lik, tako je i Ficdžerald zamislio Dejzi. Međutim, to bi bilo suviše naivno, isto kao što bi naivno bilo reći da je Lurman namerno raskošan u zabavama i kičeraju i neubedljiv u emocijama junaka, jer je time metaforički želeo da dočara stanje cele epohe. Kako da ne...