Ne zaboraviti Aušvic

U snegom pokrivenom kompleksu nekadašnjeg logora Aušvic-Birkenau, okupili su se šefovi 25 država, visoke delegacije 50 zemalja i oko 10.000 gostiju - preživelih logoraša, ruskih vojnih veterana a na poziv Svetskog jevrejskog kongresa države domaćina i mladi iz celog sveta. SCG je predstavljao ambasador u Poljskoj.

Eli Vizel, preživeli logoraš i dobitnik Nobelove nagrade za mir, rekao je da Aušvic ne sme biti zaboravljen: „Kako bilo ko, ko dođe ovde i vidi sve ovo, može da ostane isti posle tog iskustva. Moji dobri prijatelji, važni lideri, mladi ljudi, ako posle ovog dana ostanete isti, to znači da smo izgubili ovo sećanje koje sada vi treba da čuvate. Morate da prenesete to sećanje celom svetu i prekinete to prokletstvo mržnje, antisemitizma, rasizma i zatucanosti. Mržnja je rak koji se brzo prenosi sa osobe na osobu, sa jedne grupe na drugu.“

Zatvorenik broj 4.427, Vladislav Bartoševski, bivši šef poljske diplomatije: "Pitanje koje postavljamo sebi i svetu jeste koji deo istine o užasnim iskustvima i tom totalitarnom režimu smo uspeli da prenesemo mlađim generacijama. Veći deo, verujem, ali ne dovoljno".

Preživela logorašica, bivša predsednica Evropskog parlamenta Simon Vejl: "Pa ipak, želja svih nas da se to 'nikada više ne dogodi' nije postala istina. Od tada su se dogodili drugi slučajevi genocida".

Preživeli logoraš Jan Topoljevski: "Nisam ovde da bih pričao šta se dogodilo. Moj jedini cilj je da upalim svehu za moju majku čiji je pepeo ko zna gde u ovom kampu".

Predsednik memorijala Jad Vašem, Avner Šalev: "Ova ceremonija je danas potrebna zbog toga što novi talas antisemitizma postaje sve opasniji za Jevreje i za demokratiju i za demokratska društva".

Kroz logor je prošlo najmanje 1.300.000 ljudi, a procenjuje se, pošto su tačnu dokumentaciju uništili nacisti, da je u gasnim komorama ubijeno i u neljudskim uslovima umrlo oko 1.100.000 logoraša iz cele Evrope, pa tako i iz tadašnje Jugoslavije.

Nacisti su Aušvic otvorili sredinom 1940. godine. Dve godine kasnije proširen je i na Aušvic II – Birkenau, kao mesto nacističkog "konačnog rešenja" jevrejskog pitanja i grobnica za evropske Jevreje. Aušvic III predstavljala je mreža manjih logora. Nikad neće biti poznato koliko je tačno ljudi stradalo u logoru jer su nacisti uništili dokumentaciju.

U panici pred ofanzivom Crvene armije Nemci su u januaru 1945. godine digli u vazduh gasne komore i krematorijum u Birkenauu i magacine sa imovinom otetetom logorašima, a u marš smrti, peške i u teretnim vagonima oterali preko 56.000 logoraša u Nemačku.

Vojnici 60. Armije i Ukrajinskog fronta su ušli u logor 27. januara 1945. i našli oko 4.800 logoraša 18 nacionalnosti koji su bili suviše slabi da ih Nemci odvedu. U borbi za oslobađanje Aušvica poginuo je 231 sovjetski vojnik.

Major Anatolij Šapiro, koji je komandovao jedinicom Crvene armije koja je oslobodila logor 27. januara 1945, poručio je da ne sme biti dozvoljeno ponavljanje tog zločina. Šapiro živi u SAD, a on i tri sovjetska veterana koji su učestvovali u oslobađanju Aušvica primili su medalje od predsednika Poljske Aleksandra Kvašnjevskog, prenosi Beta.

Pored obeležavanja oslobođenja tog logora, 27. januara odaje se i počast za preko šest miliona žrtava Holokausta, a obeležavanje je trajalo i tokom celog januara u evropskim gradovima.

Strašan miris

Krematorijum u Aušvicu

Svi zvaničnici su jedan zapalili po jednu sveću za žrtve logora smrti. Ambasador SCG u Poljskoj Ramiz Bašić položio je zapaljeno kandilo na nacionalni spomenik žrtvama nacizma iz nekadašnje Jugoslavije. Logoraši iz bivše Jugoslavije pominjani su u toku svečanosti među narodima koji su poneli najveće žrtve u borbi protiv fašizma.

U logoru stradalo je milion i po ljudi, uglavnom Jevreja iz raznih zemalja Evrope. Preživeo je tek svaki stoti zatvorenik, a među preživelima je i predsednik Saveza jevrejskih opština SCG Aca Singer.

U intervjuu za B92, Singer se priseća kako je dospeo u Aušvic. "Nismo znali za postojanje Aušvica, nismo znali da je to lager za uništenje, nismo znali za gasne komore, nismo znali za krematorijume... Kako smo saznali? Osećali smo strašan miris, dim, i kada je jedan moj prijatelj pitao kada će se videti sa svojim ocem, jedan stari zatvorenik mu je rekao: 'Tvoj otac je već izašao kroz onaj dimnjak'. Nemci su imali tabele u kojima je pisalo dokle se jedan zatvorenik isplati, koliko se isplati hraniti ga i koliko dugo on to vraća kroz rad. Kada se to ispuni, ide se u gas", ispričao je Singer.

Mladi Nemac Markus Bijenk, koji se preselio u Izrael gde kao volonter organizacije “Graditelji mostova” pomaže starima, slaže se da zločini koji su učinjeni nipošto ne smeju biti zaboravljeni. “Dobro je osvrnuti se na prošlost, sada je 60 godina prošlo i ne sme se zaboraviti šta se u Aušvicu desilo, šta je cela generacija moga dede učinila i šta se desilo Jevrejima i ne samo njima. Prva stvar je ne zaboraviti, a druga graditi zajedničku budućnost u miru, a ne ratovati.”

Šest decenija nakon Drugog svetskog rata sve manje mladih zna šta je to holokaust, pokazuju istraživanja javnog mnjenja. Od nemačkih tinejdžera u Kelnu uoči godišnjice čak 21 odsto uopšte ne zna šta je Aušvic, a na isto pitanje nije bilo u stanju da odgovori ni 45 odsto Britanaca i 63 odsto Amerikanaca, prenose poljski mediji.

Kvašnjevski: Svet nije izvukao pouku

Predsednik Poljske Aleksandar Kvašnjevski izjavio je da svet nije izvukao pouku iz tragedije u Aušvicu.

"Kada vidim etnička čišćenja na Balkanu ili ono što se dešava u nekim afričkim zemljama, i uopšte u nekim drugim zemljama, jasno mi je, na žalost, da ta lekcija nije dobro shvaćena. Mi zato stalno moramo da se toga sećamo, a ne samo povodom obeležavanja godišnjica", rekao je Kvašnjevski za poljski radio, prenosi Beta.

Kao posebni gosti države Poljske, u Aušvicu su predsednik Izraela Moše Kacav i ruski predsednik Vladimir Putin na čelu delegacije veterana Crvene armije koji su oslobodili taj logor.

Predsednik Izraela, Moše Kacav, podsetio je na mračnu stranu antihitlerovske koalicije: "Nespremnost saveznika da bombarduju logore smrti i unište železnicu koja je Jevreje vozila u njih, poruzrokovalo je još više žrtava našeg naroda. I to takođe ostaje kao mrlja ljudske humanosti".

Da holokaust i tragedija žrtava Aušvica treba da budu pre svega apel na ljudski razum, istakao je na svečanosti i ruski predsednik Vladimir Putin: "Na ovoj izmučenoj zemlji moramo da kažemo jasno i nedvosmisleno - bilo kakvi pokušaji da se prepiše istorija, da se žrtve stave rame uz rame uz dželate, oslobodioci uz okupatore, nemoralni su za ljude koji sebe smatraju Evropljanima", rekao je Putin".

Francuski predsednik Žak Širak: "Zlo je ugrađeno u ovo mesto, cepajući naša srca i urezujući se u našu svest zauvek".

Nemački predsednik Horst Keler: "Ovo je najveće groblje za Jevreje, Rome i Poljake. Mora da nam kaže da moramo da se vraćamo ovde ponovo i ponovo. Mi moramo da zadržimo živo sećanje na najgori zločin u ljudskoj istoriji zbog kasnijih generacija".

Britanski premijer Toni Bler: "Iznad svega se sećamo da holokaust nije počeo sa koncentracioniom logorom. Počeo je sa razbijanjem izloga jevrejskih radnji, skrnavljenjem sinagoga, rasističkim zlostavljanjima na ulici".

Potpredsednik SAD Dik Čejni: "Ova istorija o logoru podseća nas da je zlo realno, da mora biti nazvano pravim imenom i da mu se mora suprotstaviti".

Papa Jovan Pavle Drugi ocenio je, povodom 60. godišnjice oslobađanja nacističkog koncentracionog logora Aušvic, da svet mora ostati budan i oprezan prema rasističkoj ideologiji i terorizmu sprovedenim u ime vere.

Podsećajući na tragediju Šoaha u pisanoj poruci upućenoj učesnicima svečanosti kojom se obeležava 60 godina oslobađanja Aušvica, papa je podsetio da "takav pokušaj sistematskog uništavanja celog jevrejskog naroda ostaje senka nad Evropom i celim svetom". "To je zločin koji je zauvek obeležio istoriju čovečanstva", ocenio je Jovan Pavle Drugi.

Niko od političara iz SCG

Iako je bilo najavljeno da će u Poljsku, na poziv predsednika Aleksandra Kvašnjevskog, otputovati delegacija Srbije i Crne Gore, predvođena predsednikom Svetozarom Marovićem, sa beogradskog aerodroma, put nekadašnjeg logora smrti, u četvrtak niko nije otišao, pa je SCG predstavljao ambasador u Poljskoj, Ramiz Bašić, i tročlana delegacija Saveza jevrejskih opština.

Kako se saznaje, Marović je otkazao put iz privatnih razloga. Umesto njega, u ime državne zajednice, poštu žrtvama Holokausta je trebalo da oda ministar odbrane Prvoslav Davinić. Ni on nije otišao, zbog kvara na avionu. Tim povodom, Marović je poljskom predsedniku uputio pismo u kojem ga je, kako je saopšteno, zamolio da uvaži razloge zbog kojih neće prisustvovati komemorativnim skupovima u Krakovu i Aušvicu.

Savetnik srpskog premijera za međunarodne odnose i bivši ambasador u Londonu Vladeta Janković veruje da nije bilo nikakve zle namere u neodlasku naše delegacije u Poljsku, već da je samo u pitanju viša sila. Janković ističe da je državna zajednica jedina koja može da obezbedi delegaciju na takvim skupovima, a ne države članice: "Mislim da je sve krenulo vrlo dobrim putem, bilo je predviđeno da ode predsednik Marović, a pošto je bio sprečen, trebalo je da ga zameni neko od ministara na saveznom nivou. Do toga nije došlo zbog problema sa letovima, a to je, čini mi se, viša sila. Ja neću da kažem da uvek odgovaramo svojim obavezama kako bi trebalo, ali u ovom slučaju zaista ne mogu da vidim nikakvu zlu nameru, pa ni nemar".

"Mi smo opterećeni sami sobom"

I profesor na Fakultetu političkih nauka Ivo Visković veruje da je viša sila razlog neodlaska delegacije SCG u Aušvic. Međutim, Visković navodi da, s obzirom na opravdanu osetljivost Jevreja kada je u pitanju Holokaust, neko od predstavnika naše vlade je morao da bude u Aušvicu, zbog boljih odnosa sa Izraelom.

Takođe, Visković ističe da se plaši da je naš narod, zbog svega što mu se desilo, izgubio osećaj za solidarnost: "Mi smo, zbog zaista jedne teške decenije koju smo proživeli, nekako previše opterećeni sami sobom. Postali smo, možda i nesvesno, strahoviti egocentrici. Nije dobro da bilo ko u svetu pomisli da smo hladni, bešćutni i da smo neosetljivi za tuđu patnju. To ne odgovara stvarnom stanju, da je to privremena posledica stanja duha, ali bi trebalo da se iz toga izvučemo što je pre moguće, jer to nije tradicija ovog naroda".

Ovo nije prvi diplomatski propust Srbije i Crne Gore. Prošle godine, kada je organizovana komemoracija žrtvama terorističkog napada u Madridu, državnu zajednicu je, u prisustvu svetskig državnika i kraljevskih porodica, predstavljao takođe ambasador SCG, u Španiji.

"Aušvic je večna opomena"

Za srpske Jevreje, okupljene u Sava Centru na komemoraciji, koji su preživeli pakao danas je samo još jedan dan u kome se prisećaju patnje, mučenja i gasnih komora. Više od 80 odsto Jevreja koji su živeli u Srbiji ubijeno je tokom drugog svetskog rata u Aušvicu, Dahauu i ostalim nacističkim logorima smrti. Danas jevrejska zajednica u Srbiji broji oko 3 000 ljudi.

Ambasador Izraela u Srbiji i Crnoj Gori, Jafa Ben Ari, ispričala je sudbinu svoje majke, koja je za razliku od svih koje je poznavala, preživela pakao "konc-lagera": "Uvek ću se sećati toga što mi je moja majka ispričala kada sam bila dete. Kao njena kćerka i kao ponosna Izraelka, kao Jevrejka, njeno svedočenje kao neko zaveštanje ispunjavam kroz svoj život – da ne zaboravim one koji su bili ubijeni i da prenesem to zaveštanje na sledeću generaciju."

Na početku akademije, koju organizuju Novinska agencija Tanjug i Savez jevrejskih opština, pročitano je pismo predsednika Tadića koji nije mogao da prisustvuje skupu.

"Aušvic je najstrašniji simbol negacije čovečanstva. Aušvic je sistematski organizovan genocid na državnom nivou. Nema tih reči koje bi mogle opisati smrt miliona ljudi", navodi se u Tadićevoj poruci. "Svet će ubrzo da zaboravi ono što ovde kažemo, ali ne sme i ne može da zaboravi šta se tamo dogodilo. Aušvic moramo da ukorenimo u naše sećanje kako bismo uspeli da se izborimo sa etničkim čišćenjem", piše u poruci predsednika Srbije.

U poruci se dodaje da "svuda u Evropi moramo da se borimo protiv mržnje koja i dan danas postoji kod pojedinih naroda na Balkanu i koja svima stvara probleme". Predsednik Srbije je naveo da "nema naroda iznad naroda i pojedinca čiji je život vredniji od tuđeg" i pozvao sve ljude da "poštuju ljudska prava i pravo na život uvek i na svakom mestu".

"Aušvic je večna opomena da zločine ne zaboravimo i da zločincima nikada i nigde ne oprostimo", poručio je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković. "Narod Srbije i Crne Gore danas se klanja senima jevrejskih žrtava u Aušvicu, najvećem stratištu Drugog svetskog rata i najvećem groblju u ljudskoj istoriji", navodi se u Draškovićevoj pisanoj izjavi.

"Aušvic je simbol svih ostalih logora smrti i svih drugih gubilišta zbog zločina rođenja. Za Srbe i Crnogorce koji su zajedno sa Jevrejima bili žrtve satanske nacističke ideologije, Aušvic je poseban nalog o koji se nikada ne smemo ogrešiti", naveo je Drašković u svojoj poruci.

Susreti žrtava i oslobodilaca

Spasiba (hvala) – bila je jedina reč koju je preživela iz Aušvica uspela da kaže ruskom ratnom veteranu koji je učestvovao u oslobađanju Aušvica. "Samo jedna reč je dovoljna da izrazi moju zahvalnost", uz rukovanje objašnjava drhtavim glasom Eva Slonim, koja je došla iz Melburna da bi prisustvovala obeležavanju šest decenija od oslobađanja logora. Ona se susrela sa Genrijem Koptijevim-Gamolovim, ratnim veteranom koji je istim povodom došao iz Moskve, prenosi AFP.

Ulazak sovjetske Crvene armije u logor koji su nacisti napustili živo je urezan u sećanje 73-godišnje Eve Slonim: "Sećam se tog dana kao da je danas. Videla samo vojnike obučene u belo, da ne budu vidljivi na snegu, kako otvaraju kapije logora".

Ni ruski veterani ne zaboravljaju: "Pre nego što sam došao u Birkenau, video sam užasne stvari, zapaljena sela sa svim žiteljima pobijenim. Ali nikada nisam video nešto ovako strašno", ispričao je Gamolov, koji je 1945. bio 19-godišnjak.

On kaže da nikada neće zaboraviti gomile leševa zatvorenika ubijenih pred samo oslobađanje logora, gomile dečjih cipela, naočara, štaka, koje su Rusi otkrili u logoru.

U momentu ulaska Crvene armije, u logoru je bilo oko 7.000 zarobljenika. Pre nego što su napustili logor, nacisti su uništili "fabrike smrti" i primorali oko 60.000 zatvorenika da krenu u marš. Polovina je umrla tokom tog "marša smrti".

"Kada su sovjetski vojnici uhapsili Nemce, čuvare logora, rekli su nam: 'Možete da im činite šta hoćete'. Ali nijedan zatvorenik nije podigao ruku na njih", ispričala je Eva Slonim.

Oko 2.000 ruskih veterana i preživelih zna da se možda više nikada neće sresti u Aušvicu. Zato, kaže 71-godišnja Trudi Spira koja je došla na komemoraciju iz Venecuele, moramo preneti poruku o ovom genocidu generacijama koje dolaze, da se to više nikada ne bi ponovilo. "Nakon šezdeset godina, i dalje se budim noću, plačući. I dalje se osećam krivom jer sam preživela a moja mala sestra od šest godina nije", rekla je ona kroz plač.

More dece mučitelja

Glas Monike Get podrhtava kada se priseti svog oca Amona, jednog od najgorih komandanata nacističkih logora. "Nikoga u životu nisam poznavala, a da sam ga toliko volela, mrzela i plašila ga se", rekla je Getova za "Tajms".

Pre doručka on bi koračao po balkonu svoje vile, koja gleda na koncentracioni logor Plazov, i iz lovačke puške pucao na Jevreje. Onda bi se vratio u krevet svoje ljubavnice – majke Monike Get.

Plazov je nedaleko od Aušvica. Neki od zatvorenika su ubijeni ili su umrli iscrpljeni teškim radom ili bi ih slali u Aušvic. Neke je spasio Oskar Šindler, koji je trgovao i sklapao sporazume sa Getom, kako bi otkupio slobodu za stotine smešetnih u Plazovu.

Get je lično ubio oko 500 Jevreja i tužilac ga je na suđenju u Krakovu 1946. godine nazvao "modernom inkarnacijom Satane". Get je kasnije pogubljen.

Na 60. godišnjicu oslobađanja koncentracionih logora Monika Get se suočava sa dilemom svojstvenom deci čiji su očevi bili čuvari ili SS-mučitelji u koncentracionim logorima: "Kako da odvojim ubistvo od oca i koliko ima ubice u meni?"

Ali, deca nekadašnjih mučitelja su "odsutni gosti" na ceremoniji u Aušvicu. Gospođa Get će ceremoniji pratiti putem TV  prijemnika u svom  domu u Nirnbergu. Ona je celi život provela pokušavajući da shvati svog oca, a i sama je bila izložena opasnosti zbog njegovih zlodela. Dok je kao beba ležala u dečijim kolicima, jedan logoraš, izbezumljen od besa, pokušao je da je izbode nožem.

Njena majka je izvršila samoubistvo 1983. godine, nakon što je dala intervju britanskoj televizijskoj stanici u kome se prisećala dešavanja u logoru.