Naftaši kreću na – Arktik

Kako su potvrdili istražitelji, njihov zadatak je bio da „pronađu dokumenta o nerealizovanom strateškom partnerstvu većinskog akcionara, kompanije ’TNK-BP holding’, s vodećom ruskim naftnim džinom – ’Rosnjeftom’”. Ispostavilo se da, prema mišljenju dela akcionara, Britanci nisu ispunili svoj deo obaveza u osvajanju arktičkih naftnih nalazišta i u to ime su na naplatu podneli račun od, bezmalo, tri milijarde američkih dolara.

Iznenađujuće, akcija ruskih specijalaca nije izazvala preterano sablažnjavanje javnosti, ni na domaćem ni na međunarodnom terenu. Kao da su posmatrači ostali zatečeni u proceni ko je, zaista, naredio pretragu BP-ovih prostorija, kome sve to ide u prilog. I, naravno, ko će, na kraju, da „pokupi kajmak”. A taj srećnik, kako sad stoje stvari, zove se „Ekson mobajl”, američka je kompanija i, takođe, spada u prvu ligu svetskih naftaša.

Cela priča možda i ne bi zasluživala globalnu pažnju da se kroz nju ne propliće ime ruskog premijera Vladimira Putina. Kako, naime, tvrde pojedini mediji, upravo je njegova zasluga što je „Ekson mobajl” izbacio iz igre Britance. Sumnjama verovatno ima mesta. Jer, kako je prokomentarisao „Vol strit džornal”, američka kompanija je ušla u igru „u kojoj su investicije u naftu i gas u tesnoj vezi s – političkim rizicima”. A Putin je tu definitivno jak igrač.

Vratimo se malo u prošlost. Upravo zahvaljujući nafti, kao i drugim energentima kojima raspolaže Rusija, tadašnji predsednik a sadašnji premijer je, početkom našeg milenijuma, uspeo da izvuče najveću zemlju na svetu iz haosa u koji ju je uvalio njegov prethodnik Boris Jeljcin. Treba podsetiti da su cenu energenata, podudarnu ruskoj, u to vreme imali proizvođači nafte i gasa i iz drugih zemalja. Ipak, niko od njih nije uspeo u tako kratkom periodu da na jednak način iskoristi blago koje poseduje i obezbedi privredni uspon sličan ruskom. Upravo stoga, u Moskvi vrlo dobro znaju šta znači prodreti u zaleđene dubine severa naše planete. Priliku da i dalje održe status vrhunskog energetskog igrača sigurno neće propustiti.

I dok na drugoj strani „pobednici” libijske ratne drame već počinju da se međusobno popreko gledaju, premeravajući ko je i koliko učinio na svrgavanju Muamera Gadafija te, saglasno tome, kome i koliko pripada od libijske nafte, u slučaju Arktika priča ide sasvim drugim tokom. Sklopivši strateški savez sa Amerikancima (u šta je uračunato i sticanje prava na istraživanje naftnih rezervi u Meksičkom zalivu i u Teksasu), u Moskvi su obezbedili i ne mala direktna ulaganja partnera s druge strane Pacifika.

Rusiji svakako ne bi išlo u prilog ukoliko bi se Arktik pretvorio u još jednu jabuku razdora na međunarodnom planu. Ali isto tako, Moskva neće odustati od svojih interesa. Tako se barem izjašnjavaju svi tamošnji političari, od šefa države Dmitrija Medvedeva do ministara i članova vlade.

Ali, vratimo se „nesrećnom ’Britiš petroleumu’”. Šamar koji su im opalili njihovi najbliži saveznici Amerikanci boli mnogo, i boleće – dugo. U Londonu, verovatno s pravom, sumnjaju da je „arktički posao veka” odrađen ispod žita. Ne bi stoga bilo čudno ukoliko se cela priča u nekom trenutku, barem na kratko, prevede i na plan američko-britanskih političkih odnosa. Jer, ako su ostrvljani bili spremni da podrže strategiju SAD u slučaju Libije, normalno je bilo za očekivati da im, barem dok se u Gadafijevoj domovini još gine, ti isti Amerikanci ne zabijaju nož u leđa.

Ali, posao je posao. U Rusiji, koja je pravo interesovanje za nepristupačne, večito zaleđene prostore Arktika počela da iskazuje još u sovjetsko doba, tačnije pred kraj vladavine Josifa Visarionoviča Staljina, svesni su potencijalne važnosti ledom prekrivenog prostora na severnoj polulopti. I odlučni su da u njegovoj podeli igraju ključnu ulogu. „Arktik je za Rusiju od strateškog značaja, i kao takav trebalo bi da postane osnova razvoja ruske privrede u 21. veku”, izjavio je svojevremeno predsednik Medvedev.

U pomenuto sovjetsko doba Arktik je imao tek vojni značaj. Jer, kako se tada mislilo, rat sa SAD bio je – neizbežan. Ispostavilo se, međutim, da postoje i drugi načini da se obezbedi željeno. Pa čak i ako to podrazumeva saradnju sa prekookeanskim protivnikom.

Uostalom, kome je potrebna još jedna Libija, pa još na polarnoj hladnoći?