Japansko nacionalno blago - Akita Inu

On je tu podstakao zemljoposednike da završe uzgoj vrste lovačkog psa. Ovi psi istaknli su se u lovu na medvede, jelene i divlje svinje.

Preci Akite zvali su se matagi-inu ili "lovački pas". Sledećih 300 godina varirala je količina i kvaliteta ove pasmine. U kasnim 1800. korišćen je kao borbeni pas, a neki od njih ukrštani su sa drugim vrstama kako bi se podstakla njihova borbenost.

Godine 1927. osnovano je Akita-inu Hozankai društvo u Japanu kako bi očuvalo izvornu Akitu, a 1931. Akita je priznat kao jedno od japanskih nacionalnih blaga. Najpoznatiji pripadnik ove vrste je Haičiko, koji je dočekivao gospodara svaki dan na železničkom putu. Jednoga dana, njegov vlasnik je umro na poslu, a pas se i dalje vraćao svaki dan da ga dočekuje. Umro je 9 godina kasnije, 8. mart 1935. Danas kip i godišnja ceremonija odaju počast Haičikovoj odanosti.

blumenbiene/Flickr.com

Prvog Akitu u Ameriku je donijela Helen Keler 1937. godine, a nakon Drugog svetskog rata vojnici su se kući vraćali sa ovim psima. Popularnost ove pasmine lagano je rasla, sve dok 1972. nije priznata od strane kinološkog saveza. Od tada ova vrsta ima obožavatelje širom sveta i njena popularnost stalno raste. Akita se danas u Japanu koristi kao policijski pas.

Akiti treba svakodnevna mentalna i fizička stimulacija, pa je važno omogućiti mu dovoljno istrčavanja. Uz pravu dozu vežbe ovaj pas može biti miran, dobro odgojen kućni pas.

Najsretniji je ako većinu vremena može da provede sa porodicom. Krzno treba da se četka jednom nedeljno kako bi mrtve dlake bile uklonjene, malo češće kada se linja. Jedina mana im je što prilično neuredno piju.

Kao što i priliči njegovom špic nasleđu, Akita je hrabar, nezavisan, tvrdoglav i uporan. Potpuno je posvećen i odan svojoj porodici i učiniće sve da zaštiti njene članove. Veruje se kako je dom u kojem živi Akita simbol zdravlja, bogatstva i sreće. Iako ova vrsta nije za svakoga, u pravim rukama ovaj pas postaje izuzetan prijatelj.