Njujork - grad prevarenih očekivanja (2. deo)

Foto: Robert S / Flickr.com

Piše: Maja Piščević

Bila je nedelja, 20. mart oko 11 uveče. Prizor se odigrava na Medison aveniji negde oko 70. ulice u delu gde se butici sa najskupljim svetskim brendovima ređaju u neprekidnom nizu.

Na ulici smo samo biće i ja. Ne vidim mu lice, čitava glava prekrivena je prljavim krpama koje se nastavljaju naniže niz telo, slojevi neke davno uništene, neprepoznatljive odeće. Ono što ovu sliku međutim čini drugačijom je to što “biće” od pojasa naniže nema ništa ne sebi. Gole mršave noge sa bosim stopalima u ledenoj njujorškoj noci u kojoj nečujno pada sneg.

Prvi instinkt je preći na drugu stranu ulice. Već sam zakoračila kad začujem neki zvuk koji ne mogu da razaznam. Kao bolesno izgladnelo mače, na to me podseća, pamtim ga sa beogradskih ulica, često sam pogledom tražila odakle plače taj jadničak koji je verovatno izgubio majku. Jedno smo čak i usvojile kao deca, Leta ga je donela iz neke kotlarnice na Vračaru u blizini naše kuće i Pusi je izrastao u lepog mačora koji je dugo ostao s nama. Ali ovde nije bilo mačeta, nije bilo ni jednog živog bića osim ovog kome sam oprezno prilazila. Ono je plakalo ispustajuci taj neljudski vapaj, polupovijeno unapred gledajući svoje premrsave tamne noge kao da po prvi put shvata da na njima nema ničega, da je golo, samo i bez ikakve nade.

Sada sam mu vec prišla sasvim blizu, ne plašpim se da će mi nešto učiniti, jer ono više nikome ništa ne može da učini. Ni sebi ni drugima. Ne primećuje me, samo stoji tako nadneto nad tim svojim nogama i kao se pita kako je došlo do ove tačke. Ili možda to ja samo učitavam u njegov lelek koji već znam da neću zaboraviti.

Ostatkom puta do kuće mislim: kad bi srce moglo samo da plače, ovako bi plakalo.

U Njujorku, najvećim delom na Menhetnu, danas živi preko 60.000 beskućnika, ‘houmlesa’ kako ih zovu. Mnogi su mentalno oboleli, neznano da li od života koji vode, ili ga vode zato sto su bolesni. Veliki je broj zavisnika, narkomana i alkoholičara, koji zarobljeni u svojim svetovima mrmljajući neke nerazumljive molitve umotavaju tela kartonima i krpama nagonski se štiteci od zime, a možda i pogleda prolaznika. Niko tačno ne zna zbog čega njihov broj neprekidno raste, iako se neprekidno grade nova skloništa, takozvani shelteri, ima ih 360. Kažu da ih nije bilo ovoliko još od velike depresije 30-ih godina prošlog veka. Jedan od mogućih razloga je zastrašujuća cena stanova na Menhetnu, najviša na svetu po zvaničnim statistikama. Ima ih crnih, belih i latinosa, ali najviše crnih.

Gde god da se nađete u Njujorku videćete ih. Na Junion skveru gde često prolazim ima jedna lepa devojka, mislim da nema više od 19, 20 godina, podsetila me je na moju ćerku Hanu kad sam je prvi put videla. Skoro svako veče zatičem je u turskom sedu na izgužvanim kartonima na pločniku ispred ‘Wholefoods’ samoposluge za one sa dubljim džepom. Pored nje leži njen pas, mislim buldog, sa velikim okruglim očima neprekidno uprtim u svoju gazdaricu.

Ona uvek jednu ruku drži na glavi psa, a drugom nudi svoju plastičnu času prolaznicima ne izgovarajući ni jednu jedinu reč. Kad god mogu ubacim ponešto.

Da probam da završim u nešto vedrijem tonu.

U Njujorku nema pasa lutalica, ni mačaka lutalica, svi su udomljeni odmah čim dođu na svet. Čula sam priču da ima dobrih ljudi koji usvajaju teško bolesne, stare i invalidne pse koje njihovi vlasnici više ne mogu da neguju. Moja prijateljica Sindi je jedan takav čovek. Ona je život posvetila svojim četvoronoznim prijateljima i to ne samo ovde u Njujorku u kome živi od rođenja.

Nikad neću zaboraviti jednu ledenu beogradsku noć u kojoj po najgoroj bljuzgavici na Slaviji, Sindi silazi sa trotoara i klizajući se po vlažnom asfaltu nezadrživo korača ka nečemu što sklupčano leži među šinama usred saobraćaja. Ne obazirući se na nervozne sirene, podiže to malo biće sa zemlje, umotava ga u svoj kaput i u danima do svog odlaska obilazi veterinare pokušavajući da sačuva taj mali život.

Odlaže put da bi završila komplikovanu papirologiju, uključujuci i karantin i jednog martovskog jutra sva ozarena kreće na beogradski aerodrom čvrsto držeći u rukama kutiju sa sada već prelepim štenetom - Hanom. Možda Sindi zna da psi idu u raj. Ako je to istina, sigurna sam da će je Hana i drugari povesti sa sobom.

Hana je ostvarila svoj ‘američki san’. Za razliku od 60.000 homlesa koji znaju da neće.