Bojanić: Da ne zaboravimo, Niš nije samo grad rimskih careva i legionara

Ovakve manifestacije oživljavaju istoriju, privlače turiste, bude interesovanje mladih za prošlost i pokazuju da kulturno nasleđe može biti predstavljeno na savremen i zanimljiv način.

Nema sumnje da je car Konstantin Veliki jedna od najznačajnijih ličnosti rođenih na prostoru današnje Srbije i da Niš kao nekadašnji Naisus ima pravo i obavezu da neguje sećanje na rimski period svoje istorije. Muzejske postavke, festivali, rekonstrukcije rimskih legija i antičkog života mogu biti snažan turistički brend grada.

Međutim, postavlja se pitanje: zašto Niš ne bi na isti način predstavljao i svoju srpsku srednjovekovnu istoriju?

Ako već možemo da gledamo marš rimskih legionara kroz centar grada, zašto ne bismo organizovali i veličanstvene povorke vojske Stefana Nemanje, susret Nemanje i Fridriha Barbarose, svečani ulazak Svetog Save ili rekonstrukciju pohoda vojske cara Dušana?

Zašto naša deca ne bi mogla da vide oklopnike Nemanjića, srpske vitezove i barjaktare koji su stvarali državu koja je u vreme cara Dušana bila jedna od najmoćnijih na Balkanu… i njih da vidimo u povorci kroz centar grada, da i oni zagrme i vrate nas u prošlost?

Shutterstock/WR7

Niš nije samo grad rimskih careva

Niš je i grad Nemanjića. Niš je i grad koji pamti Kosovski zavet. Niš je i grad iz koga se vidi Čegar, mesto jedne od najvećih žrtava u srpskoj borbi za slobodu.

Upravo zato grad mora da razvija kulturu sećanja koja obuhvata sve slojeve njegove prošlosti.

Zamislimo Niš u kome postoji stalna postavka posvećena Nemanjićima, gde posetioci mogu da vide srpsko oružje, oklope, zastave i srednjovekovne dvorske običaje.

Zamislimo festival posvećen Svetom Savi, Stefanu Nemanji i caru Dušanu, sa rekonstrukcijama istorijskih događaja koje bi privlačile desetine hiljada posetilaca.

Zamislimo uređen istorijski kompleks na Čegaru, sa rekonstruisanim šančevima, vojnicima u uniformama ustaničke Srbije, edukativnim programima za učenike i velikim memorijalnim centrom posvećenim Stevanu Sinđeliću i njegovim saborcima.

Ćele-kula je spomenik kakav svet gotovo da nema. Ona nije samo turistička atrakcija, već kameni dokaz cene koju je srpski narod plaćao za svoju slobodu. Uz Čegar, Ćele-kula bi mogla da postane jedan od najznačajnijih istorijskih kompleksa u ovom delu Evrope.

Niš zaslužuje i monumentalne spomenike ličnostima koje su obeležile srpsku istoriju: Stefanu Nemanji, Svetom Savi, caru Dušanu, knezu Lazaru, Stevanu Sinđeliću, kralju Milanu Obrenoviću, kralju Petru Prvom Karađorđeviću, kralju Aleksandru i Milunki Savić… i da ne nabrajam.

Nije reč o suprotstavljanju rimskog i srpskog nasleđa. Naprotiv.

Niš treba da bude grad koji ponosno predstavlja sve epohe svoje prošlosti – od rimskog Naisusa, preko srednjovekovne Srbije, do oslobodilačkih ratova modernog doba.

Tek kada budemo jednako ponosno prikazivali i Konstantinove legionare i Dušanove vitezove, i rimske bedeme i srpske šančeve na Čegaru, moći ćemo da kažemo da smo svojoj deci ostavili potpunu priču o Nišu.

Niš – ratna prestonica Srbije i grad stradanja i otpora

Kada govorimo o istorijskom značaju Niša, ne smemo zaboraviti ni činjenicu da je ovaj grad bio ratna prestonica Kraljevine Srbije u najtežim danima Prvog svetskog rata. Zbog neposredne opasnosti od austrougarskog napada na Beograd, u Niš su 1914. godine izmešteni Vlada, Narodna skupština, Dvor i najvažnije državne institucije. Upravo je iz Niša državni vrh Srbije rukovodio zemljom tokom prvih ratnih godina i donosio odluke od istorijskog značaja za srpski narod… i taj deo naše istorije svakako zaslužuje zasebnu muzejsku postavku.

Radiokafka / Shutterstock.com

Zato Niš nije samo grad rimskih careva i srednjovekovnih vladara.

Niš je i grad koji je u sudbonosnim trenucima poneo teret srpske državnosti i bio privremeni centar slobodne Srbije u Velikom ratu. Taj period zaslužuje daleko vidljivije mesto u kulturi sećanja, muzejskim postavkama i turističkim programima grada.

Još jedno mesto koje zaslužuje posebno poštovanje jeste Memorijalni kompleks "12. februar", nekadašnji nacistički logor na Crvenom krstu. Nemačke okupacione vlasti formirale su logor 1941. godine, a kroz njega su prošle desetine hiljada zatočenika – Srba, Jevreja i Roma. Mnogi od njih završili su na stratištu Bubanj, gde su streljani samo zato što su pripadali narodu koji je odbio da se pokori okupatoru… stradali su i odvođeni sa kućnog praga.

Posebno mesto u istoriji otpora zauzima 12. februar 1942. godine, kada je grupa od oko 147 logoraša iz „sobe 12” napala nemačku stražu. Njih 105 uspelo je da se domogne slobode, dok su mnogi ostavili živote na logorskim žicama. Ovaj događaj ostao je upamćen kao jedno od prvih organizovanih bekstava iz nacističkog logora u porobljenoj Evropi i svedoči o nesalomivoj volji za slobodom čak i u najtežim uslovima.

Bubanj i logor "12. februar" nisu samo istorijske lokacije. To su mesta zaveta i sećanja. Mesta koja nas opominju koliko je sloboda skupo plaćena i koliko je važno da buduće generacije znaju istinu o stradanju nedužnih ljudi tokom nemačke okupacije. Zato ova memorijalna celina mora biti jedan od stubova istorijskog i obrazovnog identiteta Niša, baš kao što su to Ćele-kula, Čegar i spomenici srpskim junacima kroz vekove… koje nažalost Niš nema u meri kojoj bi trebalo da ima.

Jer grad koji zaboravi sopstvene junake ostaje bez dela svog identiteta.

A Niš je zaslužio da njegova istorija bude ispričana u celini.