Bojanić: Istorija nije sporedan predmet – ona je temelj nacije

Da li želimo generacije koje će znati sve o evropskim integracijama, a malo o Nemanjićima, Karađorđu, Milošu Obrenoviću, Ceru, Kajmakčalanu, Jasenovcu i stradanju sopstvenog naroda?

Da li želimo učenike koji će znati nazive evropskih institucija, a neće znati zašto su Prizren, Peć, Dečani i Gračanica temelji srpske duhovnosti i državnosti?

To nisu politička pitanja. To su pitanja opstanka nacionalne svesti.

Poslednjih godina svedoci smo da je nastavni program istorije u osnovnim školama pretrpeo značajne izmene. Formalno gledano, cilj je bio modernizacija nastave i prilagođavanje savremenim obrazovnim tokovima.

Međutim, u praksi se pokazalo da su mnoge ključne teme iz nacionalne istorije potisnute na sam kraj školske godine, kada pažnja učenika prirodno opada, kada su ocene uglavnom zaključene i kada je najveći deo dece već mislima na raspustu.

U šestom razredu učenici se tek pred kraj godine susreću sa temama kao što su Pećka patrijaršija, islamizacija, danak u krvi, Velika seoba Srba i druga pitanja koja su oblikovala istorijsku sudbinu srpskog naroda.

U sedmom razredu slična sudbina zadesila je Balkanske ratove i Prvi svetski rat. Tako se jedan od najslavnijih perioda srpske istorije obrađuje u vreme kada je nastavni proces već u završnici.

U osmom razredu i dalje nemamo izdvojenu temu o stradanju srpskog naroda u 20. veku.

Shutterstock/Predrag Lukic

Istorija nije samo spisak datuma

Suština nastave istorije nije u pamćenju godina i događaja. Njena svrha je da učenik razume ko je, odakle potiče i kakav je put prešao narod kojem pripada.

Svaki narod na svetu posebnu pažnju posvećuje sopstvenoj prošlosti. Francuzi uče o Francuskoj revoluciji. Englezi o svojoj monarhiji. Rusi o svojoj državnosti. Jermeni o svom stradanju. Jevreji o Holokaustu.

Samo se kod nas često vodi rasprava da li je nacionalna istorija uopšte važna.

Naravno da učenici treba da uče svetsku istoriju. Bez razumevanja velikih civilizacija, revolucija, naučnih otkrića i globalnih procesa nije moguće razumeti svet.

Ali osnovna škola nije fakultet. Ona treba da postavi temelje znanja i identiteta.

Zato je neophodno pronaći ravnotežu između opšte i nacionalne istorije.

Narod koji zaboravi svoje žrtve rizikuje da izgubi i svoju budućnost

Poseban problem predstavlja nedovoljan prostor koji je posvećen kulturi sećanja.

Srpski narod je u dvadesetom veku pretrpeo ogromna stradanja. Od masovnih zločina u Prvom svetskom ratu, preko genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, do stradanja tokom ratova devedesetih godina.

Međutim, učenici često završavaju osnovnu školu bez dovoljnog znanja o mestima kao što su Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, Glina, Šušnjar, Stari Brod, Drakulić, Motike, Šargovac, Velebitske jame, Korićka jama, Doboj ili Surdulica.

To nije poziv na mržnju prema bilo kom narodu.

Naprotiv.

Istina o stradanju treba da bude temelj razumevanja prošlosti i poštovanja svih žrtava. Narod koji poznaje svoju tragediju manje je sklon da ponovi greške koje su do nje dovele… a kod nas su se greške ponavljale više puta.

Jevreji su izgradili snažnu kulturu sećanja. Jermeni takođe. Zato i mi moramo sistematski negovati sećanje na svoje žrtve i svoje mučenike.

Shutterstock/frantic00

Vreme je za ozbiljnu raspravu o nastavnom programu

Neophodno je pokrenuti široku javnu raspravu u kojoj će učestvovati nastavnici, profesori, istoričari i pedagozi.

O nastavnom programu ne bi trebalo da odlučuju samo činovnici i komisije. Oni koji svakodnevno rade sa decom najbolje znaju šta je moguće realizovati u učionici, a šta ostaje samo lepo napisano na papiru.

Potrebno je rasteretiti pojedine oblasti, bolje rasporediti nastavne jedinice i obezbediti više vremena za nacionalnu istoriju.

Takođe, trebalo bi razmotriti mogućnost povećanja fonda časova istorije u petom razredu… ili u osmom da budu tri časa, što bi bilo najefikasnije, a da u petom ostane jedan kao i do sada. Teško je očekivati da učenici steknu dublje razumevanje složenih istorijskih procesa ako je vreme za obradu ograničeno.

Danas se ne otimaju samo teritorije

Živimo u vremenu kada se ne vode borbe samo oko teritorija.

Vode se borbe oko tumačenja prošlosti.

Borbe oko manastira, kulturne baštine, istorijskih ličnosti, jezika, pisma i identiteta.

Svedoci smo pokušaja prisvajanja srpskog srednjovekovnog nasleđa, prekrajanja istorijskih činjenica i relativizacije stradanja srpskog naroda.

U takvim okolnostima obrazovanje postaje prva linija odbrane istorijske istine.

Ne odbrane mitova, već odbrane činjenica i istine.

Zato škola mora učenike učiti kako da razlikuju istorijski izvor od propagande, činjenicu od političke interpretacije i nauku od ideologije.

Šta moramo da menjamo kao društvo?

Pre svega, moramo prestati da posmatramo istoriju kao sporedan predmet.

Istorija nije samo priča o prošlosti.

Ona je priča o tome ko smo danas i šta želimo da budemo sutra.

Moramo više ulagati u obrazovanje nastavnika, u kvalitetne udžbenike i jedinstvene (jedan udžbenik istorije za celu Srbiju), školske posete istorijskim mestima, muzejima i memorijalnim centrima (koje bi trebali da izgradimo što pre).

Moramo podsticati učenike da istražuju porodičnu i lokalnu istoriju, jer se ljubav prema otadžbini ne gradi velikim rečima već razumevanjem sopstvenih korena.

Konačno, moramo stvoriti društveni konsenzus da su srpski jezik, istorija, geografija i kultura temelji nacionalnog identiteta.

Bez tog temelja nema ni zdravog društva ni sigurne budućnosti.

Suština

Istorija nije teret prošlosti.

Ona je kompas budućnosti.

Narod koji poznaje svoju prošlost umeće da prepozna opasnosti koje dolaze. Narod koji zaboravlja svoju istoriju prepušta drugima da mu je pišu.

Zato pitanje nastavnog programa istorije nije pitanje jednog školskog predmeta.

To je pitanje nacionalne svesti, kulture sećanja i odnosa prema sopstvenom nasleđu.

Ako želimo da naša deca znaju ko su, odakle dolaze i šta su njihovi preci stvarali i branili vekovima, onda je vreme da istoriji vratimo mesto koje joj pripada.

Ne zbog prošlosti.

Već zbog budućnosti.

Svetosavski i Lazarev zavet kao putokaz

Kada govorimo o nastavi istorije, ne govorimo samo o lekcijama, datumima i udžbenicima. Govorimo o vrednostima koje prenosimo budućim pokolenjima.

Sveti Sava nas je učio da bez znanja nema slobode, bez prosvete nema napretka, a bez duhovnog i moralnog temelja nema ni trajne države. Zato je svetosavski put put znanja, mudrosti, sabornosti i odgovornosti prema svom narodu i otadžbini.

Knez Lazar nam je na Kosovu ostavio zavet da postoje vrednosti koje su veće od prolazne koristi i trenutnog interesa. Njegov izbor nije bio poziv na sukobe, već svedočanstvo vernosti, časti i spremnosti da se brani ono što je sveto i nasleđeno od predaka.

Upravo zato istorija mora da bude jedan od stubova našeg obrazovanja.

Ne da bismo živeli u prošlosti, već da bismo razumeli sadašnjost i mudro gradili budućnost.

Deca koja znaju ko je bio Sveti Sava, zašto je podignuta Žiča, šta su značili Dečani i Gračanica, zašto su se Srbi selili pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, kako su branjeni Cer, Kajmakčalan i Kolubara, i zašto je važno pamtiti Jasenovac i druga stratišta – takva deca će znati i ko su oni sami.

To nije okretanje prošlosti. To je izgradnja budućnosti.

Zato je naš putokaz jasan: svetosavsko znanje, Lazareva vernost zavetu, Njegoševa slobodarska misao i neprestana borba za istinu zasnovanu na činjenicama i istorijskim izvorima.

Zato učimo istoriju, ne da bismo živeli od stare slave, već da bismo bili dostojni predaka i odgovorni prema potomcima.

I zato, istorija mora da bude i obavezan predmet na završnom ispitu (mala matura) pored srpskog jezika i matematike.

Živela Srbija!