Ćeraćemo se još!

Teško je reći bilo šta što može da uteši samog Novaka Đokovića i armiju njegovih navijača čirom svetskih meridijana, pa čak i ovde u Njujorku, gde su mu na kraju priredili koji bih nazvao „zviždukom nerazumevanja“. Jer ima i korektnih, koji su mu uputili aplauz.

Koliko njih koji su zviždali je ikada uzelo reket u ruke i pokušalo da igra tenis? Koliko njih je bilo u poziciji da bilo šta radi pod bolovima? Oni su platili kartu, došli da gledaju tenis, oni nemaju razumevanja ako se u celu priču umeša majka priroda i viša sila.

Ako ga ne razumeju Amerikanci, trebalo bi barem da ga razumemo mi u Srbiji. Više od decenije i po bitaka na terenima od Melburna do Indijan Velsa, stotine iscrpljujućih mečeva, dani besomučnog treniranja, borbe u arenama gde su mahom neprijateljski nastrojeni prema njemu i u većini slučajeva navijaju za protivnika. S obzirom na sve te okolnosti, njegovo dostignuće je san snova.

U svetu sporta, kao i uvek, a u tenisu posebno, imate igrače koji vam „leže“ i onde druge koji vam iz nekog razloga ne odgovaraju. Možda je Vavrinka u početku bio mušterija, kao i ogromna većina Novakovih protivnika, ali u međuvremenu je sazreo, naučio iz prethodnih poraza i pronašao način kako da izbaci Novaka iz sigurne zone.

To nisu više slušajnosti, čak ni ako ova šesta pobeda Stanimala u 25 mečeva sa Srbinom, ne izgleda kao veliko dostignuće. Švajcarac poslednjih godina je postao trn koji se opasno zabio u Novakovu petu i preti infekcijom čitaovog organizma. Otuda, Novak će sa svojim timom morati da nađe najbezbolniji način da taj trn ukloni, što pre. Jer je sve već postalo virusno, neprijatno. Posebno jer se dešava u važnim momentima, na Grend slemovima.

Dan je počeo nekim lošim naslutom da iz nekog razloga treba da se pojavim u „bašti igrača“, sa sasvim druge strane stadiona „Artur Eš“. Negde posle podne oko 15 časova, nešto iznutra mi je reklo – „idi tamo“. I otišao sam.

Zabasao sam bukvalno rečeno na „švajcarsku teritoriju“. Samo što sam se tamo pojavio, kad eto na kapiji Stana Vavrinke. Torba sa reketima, vidno raspoložen, nasmejan... Za njim idem trener Magnus Norman.

Desetak metara odatle u grupi sa nekoliko poznanika i igrača stoji Severin Luti, selektor Dejvis kup tima Švajcarske, dobacuje nešto Vavrinki koji se sprema da uđe u svlačionice. Stan se osvrće, smeje na to što mu je Luti rekao, pokazuje srednji prst i nastavlja dalje! Bez uvrede, vidim da je neka interna šala na nemačkom.

Nedaleko odatle za stolom, u grupi ljudi, sve posmatra trener i član tima Rodžera Federera, Ivan Ljubičić. Znao sam da po ugovoru sa Švajcarcem ne može da daje intervjue, ali sam prišao pozdravio se, prozborili smo koju reč, nije to intervju.

„Da, već četiri godine ne dajem intervjue“, potvrdio je moju pretpostavku. „Dobro mi je, ne mogu se požaliti. Turnir je počeo dobro, Rodžer igra dobro, videćemo kako će biti dalje, ne volim da prognoziram“, rekao je samo kratko pre nego što smo se rastali.

Severin Luti, na kog samo koji sat posle poraza Rodžera Federera na Vimbldonu od Đokovića, na ulicama vimbldonskog kvarta, kada je onako namršten šetao u društvu devojke (ili supruge, stvarno ne znam), samo je mrko pogledao ka meni, kao da se pita, „šta će ovaj uljez u našem okruženju“?

Priznajem, ni meni nije bilo prijatno videti raspoloženog Vavrinku, ali tek kada je počeo meč, sve kockice su mi se polako složile. Jednostavno, imao je svoj dan. Bio je u udarcu. U magnovenju. Šta god da je zamislio, pogodio bi. A Novak? Ne, to nije mogla da bude igra na onom šampionskom nivou. To mogu da kažem, jer sam ga ledao samo pre mesec i po dva na Vimbldonu, drugačijeg.

Videlo se posle i na pres konferenciji koliko je Novaku sve ovo teško palo. Nije hteo da priča o detaljima povrede, tražio je razumevanje, svestan da je njegovim odustajanjem najjači vetar dunuo u jedra najvećih rivala, Federera i Nadala. Kako se samo kuglica teniskog ruleta sa Novakovog polja na Vimbldonu, prebacila na protivničku crnu stranu za eto mesec i po dana...

„Sledi period evaluacije. Uradiću još nekoliko pregleda, moraću opet na magnetnu, želim da članovi medicinskog tima imaju potpunu sliku stanja kako bismo znali kako najbolje da isplaniramo oporavak“, pričao je Nole vidno tužan zbog svega što mu se desilo.

Šta je sledeće? Pauza, odmor i da se nada da će Federer ili Nadal negde kisnuti. Po žrebu gledano, rekao bih jako teško, tako da sve vodi ka još jednom teniskom klasiku i obračunu dvojice velikana u nedeljnom finalu.

Što se tiče Novaka, on najbolje zna da ovo nije kraj priče. Uostalom, tako nam je i potvrdio. Zna da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat.

„Ne vidim da je kraj karijere negde iza ugla, planiram još, bože zdravljam dugo da igram“, orhabrile su me njegove reči pred kraj pres konferencije.

Što će, gospodo Federer, Nadal, Vavrinka i ostali značiti, ono kako je naš pesnik Matija Bećković lepo formulisao - „ćeraćemo se još“. Budite sigurni. Nole neće odustati.