Zvezdina deca za B92: Zvezda? Naša prva ljubav

Iza Crvene zvezde je još jedna turbuletna jesen. Ipak, na žalost, to je nešto na šta su Zvezdaši navikli u poslednjoj deceniji. Šampion Srbije završio je jesenju polusezonu sa šest bodova manje od Partizana, veliki problem tima sa stadiona Rajko Mitić bila je realizacija, dok su finansije i konstanti problemi dodatno opterećivali mladu ekipu trenera Nenada Lalatovića.

Međutim, kako to obično biva, iz svega lošeg 'isplivalo' je nešto čemu bi Zvezda morala da teži, nešto zbog čega je crveno-bela porodica i došla u situaciju u kojoj je danas. U procesu tranzicije prvom timu priključeno je nekoliko momaka koji su svakako Zvezdina budućnost, ali i budućnost srpskog fudbala. Silom prilika, dobili su možda i veću odgovornost nego njihovi prethodnici, ali su i pokazali da će biti korisni za klub na više nivoa.

Nemanja Đorđević
Podeli

Zimsku pauzu iskoristili smo da popričamo sa dvojicom Zvezdinih klinaca – štoperom Vukašinom Jovanovićem i veznjakom Markom Grujićem. Pričali smo o onome što ih očekuje na proleće, obavezama u nacionalnim selekcijama, o tome kakav je život jednog mladog sportiste, kakav je osećaj prolaziti školu najtrofejnijeg srpskog kluba, ali i o tome šta rade u slobodno vreme, kakav je bio osećaj ući u svlačionicu sa ljudima kojima su skupljali lopte, ali i kako 'ubijaju' dosadu u karantinu i provode slobodno vreme....

Vukašin: "Mene je čuveni Toma Milićević doveo u Zvezdu. Za skoro deset godina, prošao sam i teške i loše trenutke, ali bio sam i kapiten, predvodio jednu generaciju... Bilo je svega, sedeo sam i na klupi, u jednom trenutku desio mi se peh, taman kada sam se ustalio, polomio sam ruku – pa nisam igrao dva meseca. Ipak, na kraju se sve dobro završilo, pa sam postepeno priključen prvom timu. Krajem avgusta ponuđen mi je ugovor, ali su uslovi, u najmanju ruku, bili smešni. Međutim, dan pred put u Sloveniju na pripreme, ponuđen mi je novi ugovor, ali mi ovoga puta menadžer nije bio tu (završavao prelazak Filipa Kasalice u Južnu Koreju). Natezanje, onda slučajan odlazak na Evropsko prvenstvo za mlade, posle čega sam konačno potpisao profesionalni ugovor. Dugo sam razmišljao, bilo je i drugih dobrih ponuda, postojala je varijanta i da odem na pozajmicu, ali je na kraju Zvezda presudila, jer je to nešto o čemu sam maštao od malih nogu – jer nisam mogao da zamislim svoju karijeru bez nastupa u prvoj ljubavi. Za moje znanje i fudbalsko stasavanje zaslužno je mnogo trenera u mlađim kategorijama, jer mi je svako od njih preneo nešto korisno – Toma Milićević, Zoran Perkovic, Cvjetin Blagojević,Mile Jovin, Konstantin Đurić... Ali, morao bih posebno da se zahvalim Srđanu 'Mazi' Vasilijeviću koji je učinio mnogo za moju karijeru i najzaslužniji jeza to što sam ostao u Zvezdi. Omladinsku karijeru završili smo sa titulom, iako smo imali minus od šest bodova u odnosu na Rad na polusezoni, ali smo Gruja (Marko Grujić), Rile (Mihailo Ristić) i Luka (Jović) odigrali fenomenalno kao ekipa, bili najbolji i na kraju zasluženo stigli do trofeja".

Marko: "I ja sam promenio dosta trenera u Zvezdi, i takođe sam od svakog naučio nešto što me je učinilo fudbalerom kakav sam danas. Mlađe kategorije Zvezde su nešto posebno, jer imate priliku da se borite za nešto o čemu sanja svako ko počinje da igra fudbal. Već u mlađim kategorijama stekneš utisak kakav je osećaj igrati u Zvezdi, jer te od malih nogu spremaju za ono što te čeka u prvom timu, a posebno je zanimljiva upravo ta poslednja sezona, kada smo osvojili titulu. Naravno, večiti rival u svim uzrastima bio nam je Partizan, ali moram da napomenem i da su ekipe Vojvodine i Rada bile jako kvalitetne, za koje su nastupali naši drugari iz reprezentativnih selekcija. Ali, tu se možda i vidi razlika između Zvezde i Partizana u poslednjih nekoliko godina. Nekoliko naših vršnjaka prekomandovano je u prvi tim (Danilo Pantić, Andrija Živković...), što nije bio slučaj s nama. Te godine, nije nas čak bilo dovoljno za startnu postavu, pa su nam u pomoć priskakali i mlađi momci iz našeg pogona. Uspeli smo da se uigramo, konsolidujemo i odigramo sjajnu sezonu koja nam je na kraju donela titulu. Što se prvog tima tiče, moram da se zahvalim treneru Maksimoviću koji je insistirao da dobijem šansu u prvom timu. Na startu sezone iskoristio sam priliku, bio sam na dvojnoj registraciji u Kolubari – odigrao nekoliko dobrih mečeva, dao dva efektna gola, u međuvremenu, dogodio se i prijateljski meč u Moskvi (protiv Spartaka), kada smo pokazali da smo budućnost Zvezde. Statusi su nam se promenili i sada je sve odlično i ide svojim tokom".

Tokom igrara za mlađe kategorije, kao i svaka generacija, igrači Zvezde igrali su jake turnire širom Evrope, a mlade nade šampiona Srbije posebno ističu duele na najjačem turniru – Najki Kupu. Takođe, kao kruna cele priče, usledio je i nastup na Evropskom prvenstvu za mlade u Mađarskoj. Vukašin je svojim igrama zavredio nadimak "novi Nemanja Vidić", dok je Marko dobio poređenje sa Nemanjom Matićem.

Vukašin i Marko: "Igrali smo stvarno jake turnire u inostranstvu, u Nemačkoj, Italiji, Holandiji... Ali, ubedljivo najjači je bio 'Najki kup' u Nemačkoj, na kom pravo nastupa imaju ekipe koje su pod ugovorom sa američkom kompanijom. Prve dve ekipe, pobednik i finalista, išli su na završni turnir u Mančester, a to takmičenje smatra se nezvaničnim prvenstvom sveta za klubove. Na žalost, ispali smo u polufinalu od PSV. Poveli smo 1:0, Gruja je dao strašan gol (smeh), ali onda su nam oni dali dva gola za dva minuta, da bi na kraju slavili sa 3:1. Tada je Dinamo Zagreb, momci rođeni 1997. godine, osvojio titulu na Old Trafordu. Mnogi klinci koji su tada igrali sada su u ozbiljnim klubovima (Bakali, Narsing, Depaj...)".

Posebno iskustvo za njih bio je prvi ulazak u seniorsku svlačionicu, treninzi sa ljudima kojima su nekada skupljali lopte, borba za mesto u startnih jedanaeset.

Vukašin i Marko: "O tome moze da priča dva dana. Pripreme, pa poziv Slaviše Stojanovića, odnosno Roberta Prosinečkog. Nije nam bilo jasno, kako sada da treniramo sa ljudima kojima smo se divili, gledali ih svake nedelje, skupljali im lopte... Mnogo je čudan osečaj kada vam saopšte da prelazite u prvi tim, ostvari vam se životni san. Ne možete da zamislite kakav je osećaj (Marko) ući u svlačionicu, i šta sad, trebamo da priđemo da pružimo ruku jednom Milošu Ninkoviću, Nenadu Milijašu...Posebno neverovatno bilo je prilikom opraštaja Dejana Stankovića. Ej, mi i Deki na terenu, nismo sebi mogli da dođemo. Ovde se fudbal igra samo iz ljubavi, da bi te sutra ljudi prepoznali na ulici, ali ne zbog toga da si ti kao neka 'faca', već da te poštuju kao fudbalera i čoveka, i zbog svega što uradiš za tim za koji navija nekoliko miliona ljudi. Kada odeš preko, nema mnogo ljubavi. Tamo je sve surovost, dokazivanje, ovde igras za sebe, za Zvezdu. Navijamo za Zvezdu od malena, ja sam (Vukašin) uvek bio na severu kao mali, pa znam, kao i svi moji vršanjaci, bukvalno kako Zvezda diše".

"Stariji imaju cake, mi to još uvek nemamo. 'Uvale' ti lakat, sačekaju te na 'foru'. Sve to je totalno drugačiji svet od onoga što smo doživeli igrajući za mlade kategorije. Na jednom od treninga, igrali smo sa mlađi protiv starijih, ja (Vukašin) se zaletim ka Mikiju (Milijaš), i mislim se u sebi sada ću da mu pokupim loptu i da ga rasturim.. A on, samo mi postavi 'bulju', odigra loptu sa strane, a ja se odbijem kao od zid. Pruža mi ruku da ustanem i kroz smeh mi kaže – 'Pa, Vule nisu ti ovo omladinci, gde čes... (Marko) Vule i ja samo iz Beograda, ja sam sa Zvezdare, a on sa Vidikovca, pa znamo da zafrkavamo ove koji su došli sa strane (smeh). Zvezda traži mlade, ali ne može da ima stav kakav je imala u prošlosti prema njima. Pitanje je šta bi bilo s nama, da okolnosti nisu bile ovakve. Zvezda nije želea toliko da nas forsira, koliko je u tom trenutku to bila jedina opcija. Sada nas guraju zato što u neku ruku moraju. Nije bilo rešenja, ali su negativne okolnosti po nas na kraju bile dobre. Trener Lalatović je imao hrabrosti i Zvezdinu decu je gurao kada je klubu bilo loše, i to je samo i isključivo njegova hrabrost. Poznaje klub u dušu. Marko je igrao malo više, dobro radi, ume da šutne loptu (smeh). Šalu na stranu, svaki od nas ima neki određen stav i svoju pricu, nismo isti igrači i to nas čini sjajnim kao ekipu. Drugacije igrate kada ste ista generacija. Nismo igrali neke ključne utakmice, ali dajemo i daćemo sve od sebe, da u budućnosti budemo nosioci uspeha kluba u kom smo odrasli".

Naši momci eliminisani su u polufinalu, posle penala od Portugala, ali su uspeli da izbore plasman na Svetsko prvenstvo ove godine na Novom Zelandu. Takođe, ove sezone očekuje ih i završina prvenstva za mlade do 21 godine u Češkoj, a najveći ispit biće im svakako borba za vizu za Olimpijske igre u Riju 2016. godine, na koje će, kako se nadaju, otići sva petorica Zvezdinih klinaca. Poslednja ekipa koja je bila na Igrama bila je ona 'zlatna' iz 1989. godine, u kojoj su bili Robert Prosinečki, Zvonimir Boban, Predrag Mijatović.

Vukašin: "Ja sam na prvenstvo Starog kontinenta otišao pomalo slučajno. Babić iz Vojvodine imao je kartone, dok Veljkovića nisu pustili iz Totenhema. Sve se dobro namestilo, obojica smo odigrali gotovo svaki minut, a za veći uspeh nedostajalo nam je i malo sreće. Izuzetno je teško igrati takve turnire, protivnici su izuzetno jaki i tempo mečeve je paklen. Ali, opet, kažem nismo imali sreće. U poslednjem meču u grupi primili smo gol u 92. minutu od Nemaca, što nas je u polufinalu poslalo na Portugal, umesto na Austriju, koju bismo sigurno prošli. Ipak, ne treba biti nerealan ostvarili smo zacrtani cilj, čekamo žreb za Mundijal i spremni čekamo sve što nas očekuje".

S druge strane, Marko ima drugačiju 'filozofiju' problema. Juri profesore kako bi završio Sportsku gimnaziju u koju ide redovno, ali i otkriva šta najviše vole da rade u slobodno vreme.

Marko: "Idem redovno u školu, u Sportsku gimnaziju. Trenutno jurim profane da sredim ocene. Sada ne mogu da sve postignem, jer imam mnogo više obaveza. Kad je petak, subota, onda neki mirni kafic, Igram Soni četvorku, više FIFU nego PES, jer mi je realniji, dok je Vuletu ipak PES bolji, a nije mu strano ni da ostane duboko u noć igrajući menažder. Sada će biti zanimljivo na pripremama, jer ima mnogo novi igrica i sigurno je da će biti opasna borba. Ali, volim i da popijem kafu sa društvom, sa kojim jako volim da provodim vreme. Idemo u bioskope, šetamo, uglavnom mirnije varijante... Drugarice me u poslednje vreme nagovaraju da idemo u pozorište, i mogu vam reći da mi se i 'igranje na daskama' baš sviđa, pa ću sigurno i to uvesti u praksu 'blejanja'".

Posle pauze i prvih pravih priprema sa seniorima, jer sada konkurišu ravnopravno za mesto 'pod suncem', ulaze u poteru za Partizanom. Respektuju svakog rivala, ali isto tako ne kriju optimizam da pojačana (Anđelković, Salami, Luković, Cvetković...) i uigranija Zvezda može na krilima svoje dece da stigne i prestigne večitog rivala.

"Na proleće očekujemo više utakmica i veću minutažu, mislim da će svi Zvezdaši da podrže Zvezdinu decu, kako bi se na kraju svi zajedno radovali. Partizan ima strašan napadački tandem, ako ne bude nekih promena, ali su u svakom slučaju veoma dobar tim. Ipak, mi verujemo u nas i našeg trenera i daćemo sve od sebe da se pre svega ustalimo u timu, a zatim i da zavšimo sezonu na prirodnom mestu – prvom. Ključnu ulogu mogao bi da odigra upravo Lala (Lalatović). Treninzi kod njega su jako disciplinovani, a on svojom strogoćom daje posebnu notu svemu. Jako želi pobedu, samo su mu u glavi tri boda i trijumf. Fascinirani smo njegovom zeljom za pobedom. Treninzi utorkom i sredom su izuzetno jaki, dok su oni u četvrtak i petak nešto laganiji, pred mečeve. 'Pokidamo' se utorak i sredu, igramo pet na pet, čuvene Laline zone, presinge... Onda, dođe utakmica i mi moramo da budemo aposlutno spremni i koncentrisani samo na ono što se i na trenignu traži od nas. Ali, verujte, kada se izađe na 'Marakanu', to je nešto što ne može da se opiše, a ujedno i tera svakog pojedinca da pokaže zašto je baš on Zvezdino dete. Za kraj, vratimo se samo na prvenstvo, šest bodova jeste mnogo, ali smo tome doprineli i mi sami nekim 'glupim' greškama i propustima. S druge strane, nije nam suđeno nekoliko čistih penala, bilo je svega i svačega, a nekako se stiče utisak da bi realna razlika bila četiri boda. Moramo da se koncentrisemo, da budemo spremni na sve, da rušimo redom rivale i na kraju dobijemo derbi na našem stadionu. Ali, kako se često kaže, titule se uzimaju na malim utakmicama. Partizan ima teža gostovanja, dok mi imamo Niš, Jagodinu, koja takođe spadaju u teška. Ali polako, idemo redom, prvo Portorož, pa Antalija, a ako sve bude kako treba na leto – Liga šampiona", zaključili su Marko Grujić i Vukašin Jovanović priču za B92.

strana 1 od 2 idi na stranu