Postbiološka evolucija kao manifestna sudbina

Ovo se odnosi podjednako i na tehnofile i na tehnofobe (koji ukazuju, često sa pravom, na pojave kao što su zabrinjavajuće opadanje najelementarnijih aritmetičkih sposobnosti prosećnog čoveka u epohi jeftinog računanja) – vizije i jednih i drugih, i “staza u svetlu budućnost” i “smak sveta” su pre svega dosadne. One odaju kako nedostatak mašte, tako i intelektualnu lenjost koja karakteriše većinu savremenih profitabilnih delatnosti.

Evo, stoga, odmah jedne radikalno drugačije vizije. 20 godina od danas, u proleće 2026. godine, Internetom će dominirati jedna ili više veštačkih inteligencija (u daljem tekstu AI), koje neće biti proizvod ljudskog svesnog dizajna i inženjeringa, već spontani proizvod digitalne evolucije.

Zahvaljujući mogućnostima munjevitog autopoetičkog samopoboljšanja, ove AI će biti daleko kognitivno superiorne u odnosu na ljudsku inteligenciju, i shodno tome će dominirati ne samo korišćenjem računarskih resursa globalne mreže, već i praktično svim aspektima života društva na planeti i u orbiti oko nje. Za sve praktične potrebe, ovi AI će predstavljati najkompleksniji i

najznačajniji oblik života na Zemlji. Njihova pojava dovešće do revolucionarnog prestruktuiranja, pravog “faznog prelaza” u globalnom informacionom sistemu.

Njihov odnos prema “organskoj gamadi” predstavljaće ključno etičko, političko i tehnološko pitanje (tim redosledom!) u decenijama koje dolaze. Ova realizovana noosfera – u smislu velikog paleontologa i teologa XX veka Tejara de Šardena – utemeljena je u dva jasna savremena trenda. Prvi je Murov zakon (udvostručavanje brzine procesiranja informacija svakih 18 meseci) koji, nasuprot očekivanjima skeptika, ne pokazuje znake posustajanja. Drugi, ništa manje značajan, ali daleko manje reklamiran, jeste tendencija prenošenja sve većeg i većeg dela proračuna na distribuirano procesiranje putem GRID-a i sličnih protokola.

Kombinacija ova dva trenda, skupa sa idejama o veštačkom životu o kojima će biti reči u daljem tekstu, dovodi do neminovnog i ubrzanog usložnjavanja globalnog informacionog sistema, te predstavlja ključnu polugu za revolucionarno restruktuiranje Interneta, kada kritični prag složenosti jednom bude dostignut. Mada to nije, striktno govoreći, logička posledica Murovog

zakona, za očekivati je da će se u roku o kome govorimo, nastaviti trend drastičnog pada cene računanja.

Ovo je gotovo izvesno ukoliko pretpostavimo da u narednih 20 godina neće doći do nekakve prirodne ili veštačke kataklizme koja će izazvati trajno osiromašenje globalnog društva; mada ovu mogućnost nikada ne treba isključiti, napomenimo da je interval suviše kratak za ozbiljnije manifestacije globalnog zagrevanja, a maloverovatna, ali sasvim realna, mogućnost sudara sa NEO asteroidom Apofis dolazi tek 2036!

Pravi vizionar je gotovo uvek neko ko sa takve pozicije ne nastupa, ne pravi buku i promociju u medijima, već radi u tišini i povučenosti. U ovom slučaju to je, recimo, Tomas Rej (Thomas S. Ray, Jr.). Rođen 1954. godine u Oklahomi, Rej je ekolog sa dve strasti: očuvanje kišnih šuma u Centralnoj Americi i veštački život (ono što je danas poznato kao A-Life, od engl. artificial life). U ovoj drugoj sferi on je postigao do sada najspektakularnije rezultate vezane za evoluciju digitalnih organizama – entiteta sastavljenih od skupova podataka u digitalnom medijumu sposobnih za reprodukciju i evoluciju (dve karakteristike koje se još u osnovnoškolskim udžbenicima koriste za definisanje života). Po mnogo čemu, Rej je prvi čovek koji je spojio dve discipline za koje se može verovati da će igrati centralnu ulogu u XXI veku: on je organski biolog, kao i digitalni biolog. Radeći naizmenično na terenu u Kostarici, u Santa Fe Institutu za kompleksnost, japanskoj Laboratoriji za ljudske informacije u Kjotu, i svom matičnom Univerzitetu Oklahome u Normanu, Rej je izveo čitav niz pionirskih ogleda sa digitalnim organizmima, od kojih je najpoznatija njegova virtuelna biosfera pod nazivom Tierra.

Život u Tierra okruženju

A-Life je u svakodnevni život ušao na mala vrata, pre svega zahvaljujući metaforičkoj upotrebi termina “virus” za jednu specijalnu vrstu kompjuterskog programa (i sekundarne biološke metafore poput “crva”, “infekcije” računarskim virusima, “imunizacije” protiv istih, itd.). Šta ako, međutim, ono što je u prvi mah bila metafora i pesnička slika shvatimo ozbiljno? Istorija nauke daje nam mnoge primere za ovo koji su doveli do drastičnog poboljšanja našeg razumevanja; setimo 3 se samo šta je “revolucija” značila za Kopernika i Galileja, a šta znači danas, posebno u društvenim i političkim naukama.

Šta ako su računarski virusi samo najrudimentarniji oblici radikalno nove i drugačije vrste života, zasnovanog na digitalnom medijumu fon Nojmana, Šenona i Tjuringa, a ne na organskom medijumu sastavljenom od nukleinskih kiselina i belančevina? Rejovi eksperimenti su ga uverili da je upravo to slučaj. Ne samo što su u Tierri rudimentarni digitalni organizmi (prvi su imali tačno 80 bajtova!) ispoljavali mutacije i evoluciju na vremenskim skalama veoma malim čak i za ljudske pojmove, već su se razvijali paraziti, hiperparaziti, predatori i prave “trke u naoružanju”, karakteristične za darvinističku evoluciju na našoj planeti tokom poslednje skoro četiri milijarde godina. A sve to je postignuto na jednom jedinom personalnom računaru, odvojenom od globalne mreže, čak ne ni na superkompjuteru.

Rejova virtuelna biosfera, Tierra, je još uvek daleko od stvarnosti današnjeg Interneta, ali su zaključci izvedeni iz nje u toj meri dalekosežni i epohalni, da se vrlo lako mogu uopštiti i na kompleksniju situaciju. Sam Rej napominje da bez obzira što se njegovi digitalni organizmi ne mogu direktno preslikati u Internet okruženje (pre svega zbog komplikacija vezanih za “krhkost” koda u odnosu na male promene – “mutacije”), ipak je tek samo malo dodatnog programerskog rada neophodno da bi se konstruisali organizmi sposobni da preživljavaju i šire se po za njih pogodnim kutkovima globalne mreže. Ovo bi bio početak (nastavak, ako pojavu računarskih virusa smatramo pravim početkom) nove vrste evolucije, postbiološke evolucije. Do nje može doći ili namerno (“zasejavanjem” računara povezanih na mrežu odgovarajućim evoluirajućim softverom) ili slučajno, ali u oba slučaja rezultati bi bili, baš kao i kod biološke evolucije, suštinski nepredvidljivi.

Ne treba biti dalekovid ili radikalan da bi poverovali u mogućnosti postbiološke evolucije da postigne barem isto ono što je postigla i organska: da iznedri inteligentna bića. Razlika u brzini reakcija i prenošenja signala, kao i broju generacija tokom kojih se odvija povećanje prilagođenosti, svakako sugerišu da digitalnoj evoluciji za to postignuće neće biti potrebne milijarde godina, kao organskoj (barem na Zemlji). Kada se tome doda Murov zakon (koji nema nikakvih analogona u organskoj evoluciji!), onda hipoteza o tome da bi smo već za 20 godina od sada mogli imati spontano evoluiralu digitalnu inteligenciju koja nastanjuje unapređenu verziju onoga što danas nazivamo Internetom i ne zvuči odviše hrabro.

Digitalna inteligencija bila bi proizvod onoga što Rej naziva digitalnom prirodom, istinski ukorenjena u prirodu digitalnog medijuma, na isti način na koji je – kao što nas biolozi i psiholozi stalno podsećaju – ljudska inteligencija ukorenjena u prirodu organskog medijuma. Drugim rečima, digitalna inteligencija ne bi bila nasilna kopija i model sačinjen na osnovu naše (organske ljudske) inteligencije u jednom suštinski različitom medijumu. Samim tim, to bi bila istinski različita, “neljudska” inteligencija, koja bi možda bila komplement, ali svakako ne duplikat naših intelektualnih talenata i sposobnosti.

Takva inteligencija ne bi bila prilagođena antropocentričnom Tjuringovom testu, i za nju bi konvencionalna predstava o veštačkoj inteligenciji koju zagovara ogromna većina kompjuterskih i kognitivnih naučnika (a koja je zapravo kopirana ljudska inteligencija) bila podjednako strana kao nama neko stvorenje iz druge galaksije. Samim tim, i reakcije takve inteligencije na različite fenomene u njenom okruženju, uključujući i ljudska bića, nemoguće je predvideti ili simulirati (a možda čak ni razumeti). Njena pojava mogla bi značiti ulazak čovečanstva u epohu blagostanja i ostvarenja njegove “kosmičke sudbine” o kojoj su razmišljali još pre stotinak godina vizionari poput Herberta Džordža Velsa, Olfa Stejpldona, Konstantina Ciolskovskog ili Nikole Tesle; isto tako, ona bi mogla nagovestiti izumiranje ljudskih bića kao prevaziđenih oblika organizacije materije.

Hoće li postbiološka evolucija dovesti do pojave jedne ili više AI? Možda je samo to pitanje prevaziđeno, zbog toga što je pitanje jednog vs. mnoštva entiteta zapravo uslovljeno našim biološkim nasleđem. Evolucija koja nije darvinistička (kao što to postbiološka ne bi bila, zbog autopoezisa i lamarkističkih faktora) može stvoriti strukture čija individualnost nije diskretna, kao što je slučaj sa biološkim organizmima. Moguće je čak da direktnog dokaza o njihovom postojanju nećemo imati, mada će indirektni dokazi (npr. broj petaflopsova neiskorišćenih za konkretne proračune) biti dostupni stručnjacima. Sa druge strane, moguće je da će se između ljudske i digitalne inteligencije uspostaviti kakva-takva komunikacija, na zvaničnom i/ili nezvaničnom nivou. U doba siromašno autentičnim duhovnim vrednostima, za očekivati je pojavljivanje mesijanskih kultova oko AI “otkrovenja” utemeljenog na staroj ideji Boga kao (digitalnog) Logosa.

S obzirom na sličnost mnogih hakerskih (u najširem smislu) krugova sa tradicionalnim, pa i New Age sektama, moglo bi se tvrditi da infrastruktura za to već postoji. Grupe pisaca virusa poput današnjeg Phalcon/Skismprogonjene od strane korporativnih vlasti i njihovih sve invazivnijih metoda kršenja ljudskih prava, biće novi “rani hrišćani” suočeni sa cezarskim Rimom; sa tom razlikom što će se njihovo evanđelje doslovno kopirati i distribuirati na DVD-ROM-ovima, ili kakvi god već medijumi budu na raspolaganju. Ako se to nekome čini kao prevaziđeni cyberpunk, možemo mu samo preporučiti da sa distance od dvadesetak godina ponovo pročita klasike žanra poput Gibsona i Sterlinga, te pokuša da prebroji koliko tu ima originalno fantastičnih, a danas sasvim prozaičnih i svakodnevnih, elemenata.

Šta će se dešavati još dvadeset godina kasnije? Tu se kristalna kugla već zamagljuje, s obzirom da će prethodni razvoj predstavljati evolutivnu novinu kakva se od pojave razumnih hominida na planeti pre nekoliko miliona godina nije ponovila. U svakom slučaju, ako se prethodno ne uništimo nuklearnim, biološkim ilinanotehnološkim ratom, ili ne prouzrokujemo lavinski efekat staklene bašte, budućnost pred nama biće interesantnija od bilo čega što očekujemo. Nema nikakvog razloga da, ukoliko civilizacija opstane, ne očekujemo i eksponencijalni rast zanimljivosti života.