Stidljivi predator

Pogledajte šta ima još u Novogodišnjem paketiću B92.net

Uostalom, nije slučajno što ga klupske kolege iz Bajerna zovu tako jednostavno, LevanGOLski. On je zaista gol mašina. Oni to najbolje znaju.

Upitate li bilo kog trenera na svetu, šta je osnova, šta je suština fudbalske igre, on će vam dati manje-više isti odgovor, “strpati loptu u mrežu”, ili “preterati je preko gol linije”.

Reklo bi se, ništa posebno. Ali radi se o specifičnom fudbalskom filigrantstvu, posebnoj umetnosti. Ne može svako biti gol majstor. Takvih je malo, barem sa tako istančanim osećajem da se golovi postižu kao na traci.

“Rodila ga majka da trese mreže”, rekli bi navijači oduševljeni Robertovim golgeterskim umećem.

“Uvek je tu gde treba, neverovatno”, komentarišu neki drugi. I svi su u pravu. S tim što nije, barem u početku izgledalo da ćemo videti napadača tog vrhunskog kalibra koji sada, u katalogu fudbalskih zvezda može da se prepozna i po oznaci RL9. Kao što za Kristijana Ronalda znamo da je CR7.

Izborio se, izlaktao se tanušni Poljak za to tokom ove poslednje decenije i zaista mu je mesto na samom vrhu.

Odmah da budem jasan – za “Frans fudbal” još nije kasno da ispravi neviđenu prošlogodišnju brljotinu.

Ako čovek uzme bukvalno sve u sezoni, okiti se titulom, peharom Kupa Nemačke, osvoji Ligu šampiona, postigne 34 gola na 34 prvenstvene utakmice, kako onda neko može da kaže da sezona nije bila fer i da neće biti nagrade? Zbog čega, zbog kovida?

Draga braćo Francuzi, ogrešiste se, zaista. Robert je pobedio i ludu godinu i koronu i bio je jedan od malobrojnih plamičaka svetlosti koji nam je grejao ozeblu fudbalsku dušu u prokletoj 2020! Za koga god da navijamo!

Ne trebaju da gledaju daleko - FIFA nije propustila priliku da prepozna ovu jedinstvenu godinu jednog fudbalera. Zato je njegovo mesto na najvišem stepeniku pobedničkog podijuma bilo zasluženo iznad dve najveće zvezde, Mesija i Ronalda.

Svako ko razume fudbal, ko prepoznaje njegove vrednosti, neće moći da nađe zamerku mladiću iz Lešna, mestašca sa jedva 4.000 stanovnika u blizini Varšave.

Jer, verovali ili ne, Robert Levandovski je kao klinac mogao da odluta sasvim drugim stazama od onih fudbalskih. Srećom, pa nije!

U dilemi, trčanje ili lopta?

Foto: EPA-EFE/PHILIPP GUELLAND

Počeo je da igra sa nepunih osam godina. Otac Kšištof, koji je preminuo 2005. kada je Robert imao skoro 17 godina, odveo ga je na teren u lokalnu Varsoviju, klub za mlade igrače u Varšavi.

Vodio ga je Kšištof u popularnu Legiju i Poloniju, ali tamo nisu hteli ni da čuju da ga angažuju. Čak ni da ga probaju! Au, kako se sigirno sada gorko kaju što to nisu uradili.

Ni Marek Sivecki, njegov prvi trener, nije više među živima, preminuo je 2019. i nije dočekao da vidi stelarnu Robertovu 2020.

Ipak, ostale su te njegove reči na “Bobekove”, kako su ga lokalni klinci zvali, fudbalske početke.

“Sećam ga se kao najnižeg, mršavog dečaka. Imao je noge kao dva štapića! Ipak sam mu dozvolio da mi pokaže šta ume i rekao mu, ‘u redu, ti ćeš igrati sa mojom grupom iako su dve godine stariji od tebe”, prisećao se Sivecki.

Zamislite te uslove – Varsovija je imala katastrofalan teren. Jedno igralište kog su svi zvali “krompir poljem”, dve barake sa svlačionicama, bez tuševa. Samo česma sa hladnom vodom gde bi dečaci prali kopačke posle treninga.

Potekao je iz sportske porodice. Otac mu se bavio džudom, majka odbojkom, a on je bio – između dve vatre. S jedne strane fudbal, s druge, taj kros-kantri.

Bio je veom dobar kao dečak u kros kantriju i jednog dana je Robertov otac došao da ga ispiše, ali se Sivecki usprotivio.

“Šta radiš, čoveče, upitao sam ga tada. Srećom uspeo sam da ga ubedim da Robertov glavni cilj ostane fudbal”.

Još jedan dokaz koliko je svaki korak u sportu, pa i životu generalno, od velikog značaja.

Šta bi bilo da je Robert skrenuo na drugu stranu? Teško je reći da li bi u tom drugom sportu bio tako uspešan, ali recimo da je tu i onaj fudbalski bog, iz svog loga, odakle posmatra sve naše fudbalske zavrnzlame presudio, ‘ček bre, ne dam ovog malog na suvo trčanje’.

Prvi koraci u profi svetu

Foto: EPA-EFE/STUART FRANKLIN

Gubitak oca Robertu je teško pao, ali svesno se okrenuo usavršavanju u svetu fudbala.

Ubrzo posle gubitka oca, okončao se i taj sedmogodišnji period u Varsoviji, pa je prešao u tim četvrtoligaša Delte, da bi odatle prešao u rezervni tim Legije.

Nije ni godinu proveo tamo kad mu je klupski sekretar izdao ispisnicu, sumnjajući da od njegovog fudbala nema ništa, zbog povrede.

Majka je bila očajna, Marek Krživicki, jedan od njegovih trenera iz Varsovije, preporučio ga je ekipi Znic Pruškova. I tu, u trećeligašu je počeo da trese mreže i time je privukao pažnju većih klubova.

Tada je upoznao i svog bivšeg agenta Sezarija Kuharskog, sa kojim se rastao pre dve godine.

Sređeno mu je 2008. da za 1,5 miliona zlota, ili oko 350.000 evra pređe u Leh Poznanj, što je bio najveći transfer u istoriji Pruškova.

Ostalo je istorija. I evo već 12 godina, Levandovski nesmanjenim žarom juri nove rekorde.

Kako je praznio Klopove džepove

Foto: EPA/Federico Gambarini

Borusija Dortmund je osetila šta leži ispod brega od snega. Ogroman dijamant, koji je trebalo izbrusiti u surovom svetu profesionalizma Bundeslige. Uspeli su da ga se dokopaju 2010.

Četiri sezone na “Vestfalenu” udarile su snažan temelj ovom što danas vidimo, prototipu superstrelca.

Interesantna priča bila je kako ga je Jirgen Klop, tadašnji menadžer Borusije, motivisao da daje više.

“Kladili smo se da će mi na svakih deset postignutih golova na treningu dati po 50 evra. Na prvih nekoliko treniga dao sam četiri. Posle toga, pet, pa šest ili sedam, osam. Posle tri meseca sam na svakom postizao po više od deset golova. Posle nekoliko nedelja, Jirgen je podvukao crtu i rekao, ‘dosta, nema više, previše je to za mene. Neću više da ti plaćam”, prisetio se Levandovski.

Na 187 utakmica postigao je 103 gola u dresu “milionera”. I logično je da je Bajern počeo da se lakta, da po ustaljenom običaju tih godina (Mario Gece, Mats Humels), otima Borusiji najbolje.

Ipak, ta dva miliona evra pozajmice, koliko su dali da spasu Dortmund bankrota 2003. godine, imali su svoju drugu stranu medalje. U nekoj nepisanoj, tesnoj saradnji. Po formuli, “vaše najbolje može biti i naše”.

Da li je i Levandovski, kao posledica svih tih odnosa, završio tako u Bajernu? Teško je reći. Tek, mogao je nešto pre toga i na drugu stranu, u Mančester junajted.

“Posle moje druge godine u Borusiji, razgovarao sam sa Aleksom Fergusonom. Hteo je da dođem u Mančester. Bio sam jako zainteresovan. Čak i spreman da odem. Dortmund nije hteo da me pusti. Nisam se previše brinuo jer je išlo dobro sa Borusijom”, priznao je Leva nedavno.

Kandžama Bajerna nije umakao, i kao što sad znamo, isplatilo im se višestruko.

Sedma sezona na “Alijanc areni”, na 308 utakmica već 268 golova. Da li je to realno?

Jeste ako ste LevanGOLski.

Ali ima jedan problem, on ne želi da se zaustavi!

Rekord Milera na nišanu

Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Robert je na vrhuncu karijere sa 32 godine. Kaže da veruje da može i više i bolje. Posebno do kraja ove sezone.

Zaključno sa današnjim danom, postigao je 19 golova na 13 utakmica u novoj sezoni Bundeslige i armija navijača Bajerna već počinje da žamori po minhenskim kuloarima kako će pasti rekord Gerda Milera iz 1971/72.

Skoro pola veka odoleva to dostignuće legende Bavaraca od 40 postignutih ligaških golova u jednoj sezoni.

Kad ako ne sad, Roberte? Pita se on, pitamo se svi mi, pita se ceo fudbalski svet i kao da mu svi daju vetra u leđa da nastavi ovim suludim tempom.

Gledate ga i divite mu se. On igra kao da pleše, nečujno se prikrada kroz pukotine protivničkih odbrana da uvek bude na pravom mestu. Kao da ima taj magnet na lopti i magnet na njegovim stopalima, ona uvek ide tamo gde je on, a onda će je već levom ili desnom ili glavom, kako god, smestiti u mrežu.

Robert se ne boji visine, vrtoglavice, kao glumac Džejms Stjuart u onom Hičkokovom klasiku iz 1958. godine.

Kako kaže njegova autobiografija on je “Nezasit”. Da, nezasit golova. Čak priznaje i da je “zavisnik”.

Gde ćete boljeg dokaza za to od one beogradske večeri u Ligi šampiona kada je za 14 minuta i 31 sekundu spakovao četiri lopte u mrežu Crvene zvezde nasred “Marakane”, za najbrži “kvadrupl” u istoriji Lige šampiona?

“Ja sam zavisnik od golova. Hoću uvek još. Ako sam dao tri, hoću četiri, ili pet…”, poznate su njegove reči.

Ili, ako se neko ne seća, to je igrač koji je strpao četiri gola Realu u polufinalu Lige šampiona, ili onaj koji je ušavši sa klupe uspeo da za svega devet minuta postigne pet golova u dresu Bajerna!

I kad ga gledate, kako igra su maestralnu fudbalsku polku, kako uleće u kazneni prostor kao laka poljska konjica, ne možete a da ne budete ushićeni.

Prošle sezone 55 pogodaka postigao je na 47 utakmica. I želi još, još, još… Ove već broji do 22 na 19 mečeva.

Hamburger – niks! Pasta od susama, jaaaa!

Foto: EPA-EFE/Valeriano di Domenico

Neobično to deluje za momka koji se ne razmeće svojom privatnošću.

Miran je, živi povučeno, u društvu supruge Ane koja mu je glavni oslonac. Ona je karatistkinja, isto tako uspešna, ali i stručnjak za dijete.

“Pre 12 godina, počeli smo lagano. Pre svega od toga da smo postali svesni značaja kvalitetnog sna. Promenili smo dušeke, pred spavanje nema gledanja u mobilni telefon ili kompjuter, ali iznad svega, tu je dijeta. Nema laktoze, belog brašna, šećera, pržene hrane. Ne pamtim kad je Robert pojeo hamburger! Prvo pojede dezert, pa onda ugljene hidrate i proteine, ponekad jdemo više sveže, sirovo povrće, manje mesa. Redovno su tu i pahuljice od kokosa, semenke budeve, pasta od susama! Izvrsno! I stalno kontrolišemo njegovu krvnu sliku da vidimo šta mu to nedostaje. I da, mora da jede polako”, kaže Ana Levandovska.

Za Roberta koji sve što radi čini u letećem stilu, brzim korakom, to je bilo najteže naučiti. Ali, naučio se i strpljenju.

Uostalom, toliko dugo je čekao da bude na samom vrhu, toliko da čak i Mesi i Ronaldo gledaju mu u leđa, makar jednu sezonu.

“Mesi i Ronaldo su sedeli za jednim stolom, na vrhu sveta fudbala, dugo godina i to ih čini neuporedivim sa nama ostalima. Sada mogu sebe da zamislim kako sedimo za istim stolom. Ako pogledate brojke iz ove i prošle sezone, mislim da prilično dobro stojim što se tiče golova. To što nisam možda tada sedeo za istim stolom ne znači da ne mogu da ih pozovem sada, da jedu sa moga stola”, rekao se Levandovski u jednom od skorašnjih intervjua.

I zaista, možeš i to Roberte. Sveti gral kralja strelaca i mač pobede, sada je definitivno u tvojim rukama.

Zoran Kecman