Da je sve bila prevara, neko bi progovorio? Matematičari ispitali svedočenja o Isusovom vaskrsenju

Naime, matematički model koji je razvio profesor filozofije Nejtan Rokvud sa Univerziteta Brigam Jang ukazuje na to da su rani sledbenici Isusa Hrista mogli iskreno da veruju u svoja svedočenja o njegovom vaskrsenju, na osnovu činjenice da su godinama ostajali pri svojim tvrdnjama, bez poznatih priznanja da su ih izmislili.

Rokvud je u istraživanju primenio matematički model kojim je procenjivao verovatnoću da bi neko od svedoka priznao da je njihova priča bila izmišljena, prenosi GB News.

Nije podložno izmišljanju

Model je polazio od pretpostavke da svaki pojedinačni svedok ima jedan odsto godišnje šanse da otkrije da je svedočenje bilo lažno, što znači da, ukoliko je priča o vaskrsenju bila namerno izmišljena, postojala je velika verovatnoća da bi neko od svedoka s vremenom priznao prevaru.

Prema njegovim proračunima, grupa od 16 svedoka imala bi 95 odsto verovatnoće da se u roku od 28 godina pojavi priznanje o izmišljanju priče, dok bi za grupu od 23 svedoka taj period iznosio 17 godina.

Renata Sedmakova/Shutterstock

Istraživanje se zasniva na biblijskim tekstovima koji pominju manju grupu svedoka od 16 osoba, uključujući 11 apostola, apostola Pavla, Isusovog brata Jakova i tri žene povezane sa izveštajima o praznom grobu. Proširena grupa od 23 osobe obuhvatila je i druge ličnosti pomenute u hrišćanskim spisima, kao i procene smrtnosti stanovništva u antičkom periodu.

Autor smatra da dugotrajno istrajavanje svedoka u njihovim tvrdnjama predstavlja argument u prilog njihovoj iskrenosti i dovodi u pitanje objašnjenja zasnovana na namernoj obmani.

Rokvud je preuzeo matematički metod fizičara Dejvida Roberta Grajmsa koji služi za izračunavanje verovatnoće opstanka velikih teorija zavere, poput lažiranja sletanja na Mesec. Autor taj metod prilagođava manjim grupama koje prijavljuju čudesne događaje.

Testiran na dva slučaja

Model je testiran na dva slučaja - prvi je hipotetički primer filozofa Dejvida  Hjuma o lažnoj vesti da je engleska kraljica umrla i vaskrsla. Drugi slučaj su novozavetna svedočanstva o vaskrsenju Isusa.

Rad direktno analizira tvrdnju iz Jevanđelja po Mateju da su učenici ukrali Isusovo telo i izmislili priču. Model pokazuje da je takva zavera matematički neodrživa zbog velikog broja učesnika i decenija ćutanja.

Autor je naglasio da broj svedoka nije utvrđen nezavisnim istorijskim izvorima, već je izveden iz tumačenja biblijskih tekstova. Posebno je razmotrio i Pavlovo pominjanje više od 500 ljudi koji su, prema hrišćanskom predanju, videli vaskrslog Isusa, uz napomenu da je istorijska utemeljenost tog događaja predmet rasprava.

Rokvud smatra da dugotrajno očuvanje svedočenja predstavlja argument protiv teze o svesnoj prevari. Takođe je ukazao na biblijske opise susreta sa Isusom koji uključuju razgovore i zajedničke obroke, ocenjujući da oni otežavaju objašnjenje tih svedočenja kao obične perceptivne greške.

Ipak, u tekstu se naglašava da model zavisi od polaznih pretpostavki i da sam po sebi ne dokazuje da se vaskrsenje dogodilo, niti može nezavisno da potvrdi da su opisana iskustva svedoka bila stvarna.

Model, kako se navodi, ne isključuje ni druga moguća objašnjenja, poput pogrešnog sećanja, religijskih iskustava, razvoja usmenog predanja i kasnijeg oblikovanja priča.

Rokvud je zaključio da analiza predstavlja važan korak u razmatranju verodostojnosti svedočenja prvih hrišćana, ali ne i jedini argument u toj raspravi.