Tragedija Henrija Sartisa: Koliko je bezbedna Formula 2?

Prekid trke i crvena zastava zloslutni su znak da se na četvrtoj F2 rundi desilo nešto gadnije od svega dotle viđenog, a tog dana su automobili i poletali (Đerman Sančes). Medicinske ekipe pristižu, kamere retko pokazuju kadrove sa mesta intervencije i to je još jedan loš znak. Gledamo celu kolonu takmičara zaustavljenih na startno-ciljnom pravcu, predvođenu vodećim Andijem Součekom. Osećaj govori da trku ne treba nastavljati, ali organizator pokušava da stvar privede kraju, što neće uspeti - i nakon restarta, predviđena distanca nije izvezena. Španac izlazi iz kokpita kao pobednik, daje prilično uzdržanu izjavu i pominje ono što se dogodilo sa Sartisom. Svestan potencijalno jako loših vesti, Souček se drži rezervisano, slavlju zbog trijumfa nema mesta.

Program na Brends Heču se nastavlja, kasni, ali se ipak odvija. Glavno jelo je 16. trka Svetskog prvenstva turing automobila. Ni ona ne prolazi bez udesa, akteri su Zanardi i Alan Menju, a onda redari ističu žutu zastavu i na pisti je sigurnosno vozilo. Gledamo Norberta Mihelisa kako sa polupanim Leonom ulazi u boks, gledamo i Menjua koji će se, za razliku od Mađara, u trku vratiti. Ali, čemu sigurnosni auto? Zbog uzletanja helikoptera koji će osamnaestogodišnjeg Engleza odneti u londonsku bolnicu.

Tokom večeri stižu šture vesti, odreda vrlo sumorne: doznaje se da je Sartis bez svesti, da je na licu mesta bio „stabilizovan“, onda u medicinskom centru na stazi u Kentu spremljen za transport, potom prenet u trauma-centar Kraljevske bolnice u Vajtčepelu i da je njegovo stanje ozbiljno. Sledeća informacija: Henri je na intenzivnoj nezi. Tek kasno uveče jasne su prave razmere tragedije: Henri Sartis, pilot Formule 2, podlegao je povredama sa trke i preminuo u bolnici, ne dolazeći svesti. Utvrđeno je da je fatalnu povredu uzrokovao udarac točka u glavu, kasniji kontakt sa ogradom nije imalo veze sa ishodom udesa.

Trkanje u genima

U prekratku karijeru osamnaestogodišnjeg trkača ulaze karting, s kojim je počeo u osmoj godini života, i prevashodno nacionalni šampionati - u 2006. Đineta GT junior, u 2007. Britanska i ADAC Formula BMW (u timu Karlin), kao i Britanska Formula Reno 2.0 (za Menor), u kojoj je proveo sezone 2007. i 2008. Tu su i lanjske vožnje u Formuli 3 (ponovo Karlin), dva starta, pobeda i podijum. Program raznolik i u malom vremenskom razdoblju intenzivan. Šest trijumfa u pobrojanim kategorijama svedoče da je tu bilo potencijala za zanimljiva dela. Sa takvom biografijom, Henri je smatran jednim od iskusnijih vozača kada je rešio da napreduje i pođe F2 putem.

FIA Formula 2 bila je prvi Sartisov izlazak na veću međunarodnu scenu. Tokom četiri F2 vikenda osvojio je bodove u Valensiji (sedmi) i na fatalnom Brends Heču (treći). U Brnu je izborio pol poziciju, ali je loše startovao i sve se završilo brzim udesom. Dan pre nego što će poginuti, stigao je do mesta na pobedničkom postolju i posle toga rekao „Zaista je olakšanje popeti se na podijum. Imam samo dva boda u dosadašnjoj sezoni, iako sam imao pol u Brnu i bio brz na ostalim rundama. Dobro je završiti trku, i nisam imao sreće na poslednje četiri, dobro je konačno završiti sa solidnim brojem poena.“ Tridesetak sati kasnije, Henri će biti mrtav. Finalni F2 bilans: osam startova, jedan pol, jedan podijum i osam bodova.

Njegov otac, Džon Sartis, jedini je čovek koji je osvajao naslove prvaka sveta na dva i četiri točka. Sedmostruki moto šampion u klasama do 350 i 500 cc i osvajač F1 titule u Ferariju 1964. tako je i ušao u legendu. Sartis senior trkao se u sumanuto opasnoj eri. Motore je vozio od 1952-1960, Formulu 1 od 1960-1972, istovremeno i sportske automobie i trke izdržljivosti. Tokom pedesetih, šezdesetih i početkom sedamdesetih godina pogibije su bile svakodnevica njegovog univerzuma - u tom periodu stradali su Fon Trips, Bandini, Skarfioti, Klark (i on u Formuli 2), Pedro i Rikardo Rodriges, Brus Meklaren, Karidž, Đunti, Rint, Zifert, Sever, Revson...

Otac Sartis nije prošao bez povreda: najteža je bila ona sa trke Kan-Am šampionata u Mosportu 1965, kada je doživeo težak prelom karlice i rupturu bubrega, zbog čega je tri meseca bio prikovan za bolnički krevet. Džon je u svojoj epohi decenijama i nebrojeno puta bio očevidac ili savremenik tragedija svojih suparnika, kolega, prijatelja. Sudbina mu je u sedamdesetpetoj godini života udelila najgorču čašu - 30. jula sahraniće sopstveno dete, sina čiji je profesionalni izbor pomno pratio i usmeravao.

Pozadina „čudnog incidenta“

Henrijev incident ocenjen je kao ’čudan i neuobičajen’. Točak ga je pogodio direktno u glavu u vreme dok je vozio približno 200 km/h i u celoj nesreći nije bio ništa više od pukog posmatrača, možda je tek u magnovenju naslutio opasnost. Još dok su u bolnici pokušavali da mladića spasu, krenulo je s pitanjima: kako je točak mogao da se otkine, nije li za bolid pričvršćen sajlom baš da bi se predupredile tragične situacije ove vrste? I, počela su nagađanja: bolidi F2 su konstrukcija i izrada Vilijamsa, u čijem je automobilu zabeležen poslednji smrtni slučaj u Formuli 1. Da li se kod prototipa od 250.000 evra prištedelo na nekim sigurnosnim rešenjima, jesu li bezbednosni standardi sniženi kako bi, po izvornoj zamisli, auto bio što pristupačniji? Ukratko, da li je jeftina, inferiorno konstruisana i izrađena formula ubila Sartisa?

Na tezu da točkovi Formule 2 i nisu dodatno osigurani morao je da reaguje dr Džonatan Palmer, prvi čovek šampionata. On je bio izričit: F2 automobili izrađeni su po bezbednosnim normama Formule 1 iz 2005, uključujući i kreš-test parametre, ispunjavaju propise koji se tiču zaštite glave vozača, poseduju visoke stranice kokpita i bočne deformabilne strukture. Takođe, imaju i sajle koje treba da spreče otpadanje točkova u incidentima, ali one nigde ne mogu da pruže apsolutnu garanciju da se točak neće otkinuti u slučaju nesreće. Palmer je zaključio: „U trkama jednoseda glava i čelo vozača neizbežno su izloženi riziku, koliko god malom, od toga da da u njih udari drugi auto, ili njegov deo.“ Zabrinjavajuće i tačno, proročanski za ono što se samo šest dana docnije dogodilo u Mađarskoj. I - još nismo doznali zašto je sajla na Brends Heču zakazala.

Najavljena je detaljna istraga o nesreći, zasad je ostalo na sledećem: krivci nisu jeftina formula, njena konstrukcija i izrada, već priroda incidenta. Zaključak nije nimalo utešan, ali drugačiji se izvući ne može: bez obzira na sva poboljšanja na planu sigurnosti, objekti koji lete - točkovi, sitniji delovi drugih automobila, i bolidi sami - jesu faktor rizika koji se u trkama četvorotočkaša otvorenih karoserija ne dâ eliminisati. Umanjiti tehničkim i konstrukcijskim rešenjima - možda, ali kod točka lansiranog ka koloni vozila pomaže samo molitva. Drugačije rečeno, ovo se moglo dogoditi bilo kada i bilo kome. I bilo gde - iako nije u skladu sa F1 bezbednosnim kanonima, Brends Heč sa Henrijevom tragedijom nema veze. Sartis je samo u pogrešno vreme bio na pogrešnom mestu, to platio glavom i postao deveta žrtva u istoriji Formule 2.

Potreseni Palmer nije mogao da ne primeti: „Verovatno je ironija da se Džon Sartis godinama takmičio na najvišem nivou auto i moto sporta na dva i četiri točka, u vreme kada se o bezbednosti malo mislilo, a njegov sin je izgubio život u dobu u kojem vozačka sigurnost nikad nije bila veća.“ A saopštenje Džona Sartisa, koliko dirljivo, toliko i stoički intonirano, objavljeno je 20. jula, dan nakon Henrijeve pogibije: „Henri je sledio svoje srce od trenutka kada je prvi put seo u karting... Uprkos svojoj zloj sreći u auto-sportu, pokazao je da je imao mogućnosti da dostigne sam vrh. Uprkos svojoj mladosti, pokazao je zrelost, tehničko razumevanje i brzinu. Najvažnije, bio je divna osoba i voljeni sin. Duboko će nam nedostajati.“

Reakcije i pouke

Niki Lauda je 1976. i sâm bio na ivici smrti i takođe ima sina u trkačkim vodama. Austrijanac je podsetio da F2 tragedija treba da služi kao opomena da su slični incidenti i nesreće sa fatalnim ishodom uvek mogućnost u trkama jednoseda, čak i u najvišoj kategoriji: „Uvek će biti takvih incidenata, takođe i u Formuli 1. U njoj su sigurnosni standardi bez dvoumljenja jako visoki, ali time ne treba da budemo opčinjeni. Kao trkaču i ocu, potpuno mi je jasno da je auto-sport opasan.“

Endi Priol bio je neka vrsta Sartisovog trenera i mentora u Formuli BMW: „Naš sport ume da bude okrutan, ali nikad nije okrutniji nego kada oduzme život. Tragično je kada se to desi. Henri Sartis bio je pristojan mladi čovek na početku svoje sportske karijere, imao sam zadovoljstvo da mu budem tutor u vreme kada se trkao u Formuli BMW. Njegova smrt ističe opasnosti s kojima se suočavamo, moje misli su sa njegovim roditeljima, Džonom i Džejn. Džon je jedan od mojih trkačkih heroja, koji je toliko mnogo postigao u sportskoj karijeri. Kao vozač i otac sina koji bi jednog dana mogao da poželi da krene mojim stopama, teško mi je da zamislim kako se izlazi na kraj sa takvim gubitkom.“

Reagovale su i bivše kolege sa britanskih staza, između ostalih i Haime Algersuari, koji je kazao da će njegov debitantski F1 vikend biti prekriven senkom. Od izjava kojima su Henrija u večnost ispratili rivali iz Formule 2, izdvajamo dve. Najpre onu Džeka Klarka: „Na ostale vozače najčešće gledate kao na konkurente i najvažnije vam je da ih pobedite. Ali, onda se desi nešto ovakvo i prioriteti se ponovo uspostave. Najbolje je da pamtimo Henrija po pol poziciji u Brnu i podijumu u subotu na Brends Heču, kada je bio najbolji.“

A Edoardo Piskopo ukazao je na beznačajnost rezultata u ovakvim trenucima: „Ovo je velika tragedija i svi smo šokirani zbog onoga što se desilo. Bio je to stvarno nesrećni incident, koji se mogao dogoditi bilo kome od nas. Henri je bio dobar momak i sjajan vozač, u ovim užasnim trenucima moje misli su sa porodicom Sartis. Obe sam trke završio u poenima, ali nakon onoga što se desilo, rezultati ne znače ništa. Povratak na trke u Doningtonu biće težak za sve.“

Reči utehe uputili su i Karlin motorsport, Sartisov tim u Britanskoj F3 i Formuli BMW, kao i Menor, Henrijeva ekipa iz Britanske Formule Reno. Felipe Masa bio je jako dirnut: „Ovakve stvari podsećaju nas koliko sigurnost mora ostati prioritet na stazi, tokom poslednjih godina učinjeno je mnogo, ali ne smemo biti nepažljivi.“ Da li je Brazilac imao kakav tmurni predosećaj, da li mu je proradilo šesto čulo uoči za njega umalo kobnog Hungaroringa?

Izjavama saučešća oglasili su se i FIA, Britanska auto-sport asocijacija, ekipa Ferarija, za koju je Sartis osvojio F1 krunu 1964, Luka di Montecemolo... Takođe i predsednik A1 GP serije, Toni Teišeira, u svoje i ime organizacije: „Džon je veliki ambasador auto-sporta, kad sam ga upoznao kao šefa A1 tima Velika Britanija, shvatio sam i zašto. Bio je predan otac Henriju, sinu koji ne samo što je sledio očeve korake u karijeri, već je bio osoba koja stoprocentno ulaže sebe u ono što radi. Nadam se da će Džejn i Džon naći neku utehu u saznanju koliko poštovanje cela porodica uživa u svetu auto-sporta.“

Džonatan Palmer, reakcija oca

Prvi komentar Džonatana Palmera bio je reakcija profesionalca, izvršnog direktora šampionata u kojem je tinejdžer izgubio život. Potom je progovorio šokirani i ožalošćeni Palmer - čovek i Palmer - otac, čiji je sin Džolion u pulu F2 pilota: „Ovo je najtužniji momenat moje tridesetpetogodišnje karijere u auto-sportu, moje najdublje saosećanje upućeno je porodici Sartis. Znamo da život ume da bude okrutan, ali nikoga ništa ne može da pripremi na gubitak sopstvenog deteta.“

Za Palmera je Henri Sartis bio poseban momak koji je mnogo postigao u svom kratkom životu: „Henri je u prvoj sezoni Formule 2 impresionirao svojom brzinom, usredsređenošću i zrelošću, koja je prikrivala činjenicu da mu je samo 18 godina. Ostavio je veliki trag tokom samo četiri F2 vikenda i izgledalo je vrlo verovatno da će u budućnosti biti F2 pobednik, možda i F1 pilot. On nije bio samo jako talentovan, već i popularan u F2 karavanu, sa velikim brojem prijatelja među vozačima i članovima ostalih ekipa, koji su ga enormno poštovali.“

„Džon Sartis igrao je veliku ulogu u uspehu svog sina, brižljivo prateći sve što se dešavalo i do savršenstva koristeći svoje ogromno iskustvo, savetujući Henrija, doprinoseći set-apu i strategiji. Bilo je zadovoljstvo videti oca i sina da tako efikasno rade i bilo je jasno da je uspeh u Formuli 2 bio u centru pažnje njihovih života, nešto u čemu su jako uživali. Ovaj incident je za mene kao oca posebno potresan. U nedelju ujutru, moj osamnaestogodišnji sin Džolion i Henri sedeli su zajedno sa ostalim F2 vozačima, šalili se i potpisivali autograme. U popodnevnoj trci, Henri je bio pola sekunde iza Džoliona, kako su se obojica približavali Šin kriivni, otpali točak zamalo je promašio Džoliona i pogodio je Henrija, koji je jednostavno bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.“

Kada je legendarni Mario Andreti čuo za smrt svog timskog kolege Ronija Petersona, kazao je: „Nažalost, auto-trke su i ovo.“ Svet je možda i predugo uživljen u predstavu da trkanje postaje manje opasno i da su fatalni incidenti stvar prošlosti. Maligni udesi poput Sartisovog bude iz iluzije, vremena su svakako kudikamo bezbednija nego u vreme starijeg Sartisa - činjenica da je Kubica preživeo Montreal ’07. prvoklasan je dokaz - ali tragedija iz Brends Heča, kao i saznanje da je Masa srećno i zamalo izbegao smrt, predstavljaju surovo buđenje i kontakt sa realnošću. I otrežnjujuće podsećanje na ono što piše na gotovo svakoj ulaznici za bilo koje takmičenje: „Auto-trke su opasne!“