"Plaćenici" ubedljivih mana

Najbolja stvar u vezi sa ovim filmom bila je njegova kampanja. Plaćenici poređani jedni pored drugih kao „last men standing“ sa njihovim prezimenima pompezno zakucanim iznad njih sugerisali su povratak jedne stare garde, jednog specifičnog tipa akcionog blokbastera i zabavu skoro izgubljenu u moru kompjuterskih efekata ili rukama reditelja sa pseudo-umetničkim ambicijama koji od mačo-mesa hoće da prave metroseksualne obroke, a ne roštilj. Stao sam u red za kartu očekujući tip filma koji možda bolje stoji u mojoj mašti, nego u mojim sećanjima, koji će biti ono staro dobro, ali na nov način. A dobio sam gorko podsećanje da se prošlost ne može vratiti. Ni u desetini svog starog sjaja.The Expendables razočarava na skoro svim nivoima.

U zavisnosti od toga sa koliko dečačke naloženosti prilazite Sly-u i ekipi, ili odmah pređite na pretposlednji pasus gde ću spomenuti jedino što valja u ovom filmu, ili nastavite sa čitanjem. Jer ja počinjem od mana. Zato što su ubedljivije.

Iako je scenarista dugi niz godina, koji je i sa solidnim povratničkim nastavcima Rocky-ja i Ramboa pokazao da ume da svojim junacima nađe mesto u „prostoru i vremenu“, Stallone skoro neoprostivo razočarava sa Expendables. Osnovna premisa je fenomenalna- gomila izanđalih vojnika, koju glumi gomila, manje-više, izanđalih veterana akcionog filma, zarađuje život na „plaćeničkim“ tezgama. Paralela sa Holivudom je očigledna, a prostora za meta-filmašenje ima samo tako.

Stallone čak, što je s moje strane za pohvalu, odmah ulazi u srce stvari i ne započinje film pričom o razočaranom lideru koji okuplja svoje samotnjake. Uvodna sekvenca objašnjava nam ko su oni, šta rade i kako to rade. Ništa impresivno, ali ni ništa čega bi se stideli.

Scenaristički već tu počinje debakl. Iz akcije vraćamo se u „stanje redovno“, gde se fokus odjednom ničimizazvano stavlja na lik Jasona Stathama, koji je klasični kliše o „nedočekanom“ vojniku povratniku. Zatim dolazi novi zadatak, gde lider Stallone opet ničimizazvano iz plaćenika postaje borac za slobodu inspirisan lokalnom otporašicom. Od te neubedljive postavke razvija se potom još neubedljivija podrška njegovog tima, a potom i borba sa „zlim okupatorima“ na čelu sa i dalje B-smislenim Eric Robertsom.

Nazovi-arhetipskoj misiji možda i ne bi stajali toliko na muku da nije praćena dijalozima za koje replike iz Universal Soldier deluju kao epizoda Mad Men. Okeeej, znam da je ovo „ta“ vrsta filma, ali i Stallone zna da ovo nije dvadeset godina pre i da nekakav kreativni napor mora da ide ka konstituisanju novog „imbecilnog“ dijaloga (sa, recimo daaaleko više humora) ili u pravcu kreativne reciklaže sa nekakvim kemp odmakom (sa, recimo, daaaleko više humora). Ovde smo možda samo u dva navrata izbegli rafal nepodnošljivih replika.



Iste nam možda i ne bi pale tako teške da nisu stavljene u usta ljudima koji bi smislenije izgledali sa ping pong lopticom među zubima. Dolph Lundgren je dokazao nemoguće, a to je da nakon dvadeset godina glumatanja ovim pozivom možete da se bavite sa manje talenta nego na početku karijere (a baš njemu je Sly ponudio „komplikovanu“ ulogu posrnulog junoše). Sam Stallone i Rourke malčice posećaju na Wrestlera Darrena Aronofskog u otužnom pokušaju da poliranjem pohabanog oruđa sebi vrate sjaj i dostojanstvo. A ako ćemo pošteno, ni njihova tela nisu ostarila naročito dostojanstveno. Obojica izgledaju kao Ruška Jakić. Reči hvale ne mogu se naći ni za efikasno skrivanje mana „nove generacije“ (Statham, Couture, Austin).

Najbolji momenti ovog filma su oni u kojima Stallone rediteljski reciklira svoju ljubav prema realističnoj brutalnosti koju je dosta „lepo“ prikazao u poslednjem Rambu. Koreografija i pedesetomilisekundni kadrovi možda doprinose osećaju da gledamo prvoklasno šibanje, ali srce će nam zaigrati tek kada vidimo šta puška (?!) može da učini čoveku, baš kao i sečivo Mandušića Slaja. Tendencija ka takvom pristupu akcionim scenama mogla je da bude efektan komentar na pomeranje iz idiotsko prepumpanih osamdesetih i devedesetih u kost & kožu „nultih“ godina, što bi bio kreativni čin na koji Sly ima više prava nego gringrasi i bondovi naših dana. Međutim, dvadesetominutno finale pucačine (u svim smerovima) praćene neprekidnim nizom eksplozija govori da SS nije bio ni blizu nekom jačem konceptu. Osmeh zbog povampirenja upotrebe pirotehnike i kaskadera ostaje u senci kiselog mrštenja na sve ostalo.

Krivo mi je što je Stallone propustio priliku da podigne jedan lep spomenik (pu-pu) svojoj generaciji. Baš mi je krivo.

selektah: 3minus/ 10