Danko Rabrenović: YU multitasker

Danko Rabrenović rođen je 1969. u Zagrebu. Odrastao je u Beogradu. Sa 22 napušta Jugoslaviju i odlazi u Nemačku. Fizikalac za selidbe, kuvar u meksičkom restoranu, radnik na pakovanju otrova za biljne štetočine, dopisnik jednog od najboljih domaćih magazina — „XZ“. Tako je Danko Rabrenović zarađivao devedesetih, za vreme studija medija i anglistike u Diseldorfu.

Uz filmsku opasku na tu temu dodaje da ima nešto i u lovi, mada, ako nema ljubavi, ni lova nam ne može pomoći. Danas je frontmen benda Trovači, autor radio-emisije Balkanajzer na WDR-u, muž i otac i, konačno, autor izuzetno interesantne knjige Balkanajzer — Jugović u Nemačkoj. Kaže da mu je odlazak iz Jugoslavije teško pao, da je put u egzilu bio trnovit, ali smatra i da je mnogo profitirao i naučio.

Danko Rabrenović: „Mislim da je za svakog mladog čoveka važno da se ponekad makne iz svoje sredine i upozna nešto novo. Samo tako može da ceni sredinu iz koje je potekao, odnosno da se kritički osvrne na nju.“

Balkanajzer — Jugović u Nemačkoj jeste knjiga originalno pisana na nemačkom jeziku i za manje od godinu dana objavljeno je drugo izdanje. Čita se za nekoliko sati, i to ne zato što je prekratka. Pedesetak kratkih priča, u osam celina. Situacije karakteristične za život u pečalbi, egzilu, izgnanstvu — nazovite to kako god hoćete. Nepretenciozno i bez mnogo okolišanja. Bukvar za zainteresovane za život „zemljaka“ u Nemačkoj.

Sve priče obrađuju permanentni sudar dveju kultura, jedne u kojoj odrastamo i nosimo je sa sobom i jedne koja nas dočekuje i zahteva prilagođavanje. Na primeru psovki prilično vidljiv fenomen. Time se bavi i jedna od priča koja ispravno locira da se psovke u Nemačkoj uglavnom odnose na analni predeo, dok su kod nas u centru većim delom genitalije. Bez patosa i plakanja, a s mnogo života punim plućima. Takve su priče ovog „Jugovića“ u Nemačkoj.

Scene iz života doseljenika kojim upravlja proces integracije. Učenje jezika kao glavni i najvažniji deo tog procesa. Komična suština novog početka i imigrantske svakodnevice, vrlo slikovito predstavljena. Od nemačkog jezika u partizanskim filmovima do učenja na osnovnim kursevima 1 i 2, zatim višem kursu, tvrdo ili meko ’r’, gramatika i lomljenje jezika. Turci u grupama govore isključivo turski, „naši“ u potrazi za rupama u zakonu, šarmiranje službenica zaduženih za pečatiranje — neke su od tema u Balkanajzeru. Ko, kako i šta jede, kome pripadaju sarmice, šta su ćevapčići (koliko je samo Nemcima teško da izgovore tu reč), gde i zašto miriše kiseli kupus... Neke od situacija izgledaju nestvarno čak i za naše podneblje. Ekstremi koji svoj vrhunac dožive upravo u novoj, gotovo potpuno drugačijoj sredini. Apsolutno vredno čitanja.

Trovaèi u Berlinu (www.vesti-online.com)

Izdvajam samo jedan mali deo koji opisuje susret s pankerom na putu za Mastriht. Tarantinovska scena. Objašnjavajući izgubljenom Danku kuda i kako dalje, usput primetivši da ovaj ne izgleda kao klasičan nemački poštar iako vozi poštanski auto, čovek sa čiroki frizurom dobija odgovor: „Ja sam sa Balkana, a poštanski auto sam naravno ukrao. Pitanje časti!“ Otpozdravlja osmehom i podignutim palčevima.

Danko Rabrenović opisuje reč ’Balkanajzer’ kao „igru reči ’Balkan’ i sufiksa ’ajzer’ koji u engleskom nalazimo u rečima poput energizer, womanizer. Neko ko je aktivan i ima veze s Balkanom, a naravno, i dobro se rimuje sa šalabajzer (smeh)“.

I pored činjenice da je u Nemačkoj već dvadeset godina, Rabrenović kaže da i dalje psuje kao da je u Beogradu, da su mu nemačke psovke neinspirativne i da ih ne oseća kao svoje. Trenutkom integracije smatra onaj kada je pre četiri godine dobio neograničenu dozvolu boravka: „To je podrazumevalo da mogu da se bavim svim poslovima koji mi padnu na pamet. Dakle, nemam više nikakvih ograničenja i konačno se osećam ravnopravno“. Danko tvrdi da bi se lako reintegrisao u „našu“ kulturu: „Ta kultura mi je vrlo poznata, odnosno, ja sam još uvek deo nje. Verovatno bih imao problema i ne bi mi bilo lako kada bih se posle 20 godina provedenih u Nemačkoj vratio u Beograd, ali mislim da to nema veze s različitim kulturama. Beograd se, jednostavno, mnogo promenio u poslednjih 20 godina, a nisam ni ja ostao isti.“



Ne želeći da generalizuje o sličnostima i razlikama između Jugovića i Nemaca, u šali odgovara: „Pa, ljudi smo. Jugovići su možda u svemu ekstremniji, bilo da je reč o pozitivnim ili negativnim stvarima. Nemci često imaju neku prosečnu, smirenu konstantu.“ Kaže da ga jugonostalgija u Beogradu ne čudi i dodaje: „Ljudi se polako trezne od ratova, ksenofobije i nacionalizma i prisećaju nekih vremena u kojima te ružne stvari nisu bile toliko vidljive. SFRJ je imala i svojih mana baš kao i njen tvorac Tito, ali ako danas na YouTubeu pogledaš snimak Titove sahrane, odmah ti je jasno kakav je Juga imala status u svetu. O tome novonastale zemlje samo mogu da sanjaju.“ Ne drži mnogo do naziva ulica i trgova (u balkanskoj sredini), ali smatra da osim one s imenom Milana Mladenovića ne bi bilo loše imati i neku s imenom Sonje Savić, Mike Antića, Zorana Radmilovića, Predraga Ivanovića...

Pisati o Beogradu, posle dvadeset godina provedenih u Nemačkoj, mogao bi biti Dankov sledeći zadatak. Dok se to ne desi, bilo bi sjajno da neko od domaćih izdavača otkupi prava i objavi knjigu na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom ili crnogorskom jeziku. Koji god da je u pitanju, lakše će vam biti da čitate nego na nemačkom. Na kraju krajeva, to su ipak samo varijacije jednog jezika. U mom slučaju — južnoslovenskog.