Božo Koprivica: Samo bogovi mogu obećati

Svima onima koji imaju predrasudu pa zamišljaju književnike kao nekakve starce zatvorene u svoje akademske krugove na vrhu zgrade kažem u pravu su, uglavnom. Takav stav opravdava se neverovatnom dozom strahopoštovanja prema godinama i velikoj dioptriji u Srba. Međutim, nekoliko procenata je rezervisano za one koji gaje vitalistički pristup književnosti i umetnosti i poistovećuju ih sa sveukupnim životom. Ma koliko se elita trudila da književnost održava na aparatima za disanje, sva sreća pa postoje oni koji kroz nju jure, igraju se s njom i čine je jednom zdravom sferom ljudskog postojanja. Upravo takav odnos prema književnosti nalazimo u delu Boža Koprivice Samo bogovi mogu obećati. Objavljena u Hrvatskom „Ljevku“ (paradoksalno!), ova knjiga srpskog (jugoslovenskog) pisca i esejiste prevazilazi okvire narodnosti i dotiče se same mitologije.

“Prošlo je herojsko doba. Dolazilo je vreme trenera i marketinga, inkasanata i osrednjosti”, konstatuje Koprivica i u skladu s tim, u sivilu današnjice, pronalazi bogove i junake u svojoj velikoj pasiji – fudbalu. Pele je „važnjiji od Bodlera i od Flobera, i od Flobera i Bodlera zajedno.... Šekspir je mislio na Pelea kad je napisao: Kakvo je remek-delo čovek! Kako po razumu naliči na boga, ukras sveta...“ Predstava Pelea kao podjednako dobrog umetnika kao što je Šekspir bio zapravo je način da se ono što je suprotstavljeno i vremenski omeđeno približi. Igra i njeni učesnici postaju antički bogovi koji na zelenom terenu jurišaju kao kroz Homerovo bojno polje. Oko velikih igrača Koprivica tka mit, stvarajući od njihovog umeća i sudbina jedinstvenu priču dostojnu jednog Odiseja, Ajanta, Ahila i njegovih konja, stvarajući jednostavno temelj evropske civilizacije. Samim tim Pele, Garinča, Puškaš i Maradona, za razliku od bogova reality show-ova i sličnih opsesija savremenog čoveka, postaju osnivači našeg moderneg društva kojima se ovaj autor priklanja.

U skladu sa ličnim doživljajem fudbala i profesionalnim bavljenjem književnosti, Koprivičino delo se može okarakterisati kao mešavina različitih žanrova od montaže dokumentarne i fiktivne građe, preko elemenata autobiografije do enciklopedije. Međutim, njegov odnos prema ovim različitim elementima fudbal-književnost možda se najjasnije ogleda u eseju. Kao vrsta koja objedinjuje objektivni pristup i obradu sa ličnim stavom o temi, Koprivičini eseji pokazuju se kao vrsni primeri ovog žanra koji nas snagom autorovog zanosa uvlače u svoje okvire. Nije tu reč samo o Svetskom prvenstvu, utakmicama i golovima, tu je igra kao tkanje sudbine i dar ovih velikih ljudi koji kao hibris prkosi volji bogova. Paralele između očigledno premostivih razlika poput Divlje horde i mađarske reprezentacije, Borhesovog, Blejkovog i Valerijevog Tigra i Maradone ili Cibora i Svetskog prvenstva 1954. i Karverovog Ciriha gde počiva večito nedokučivi Džojs, šire se ne samo na književnost i umetnost već i na polje istorije i ličnog. Poistovećujući sudbine svojih heroja iz detinjstva sa ličnom istorijom i krvnim herojima, Koprivica esej uzdiže do same umetnosti kao što je prvobitno bio.

Knjiga se može tumačiti i kao komentar fudbalskih utakmica i međunarodnih takmičenja. Glas koji provejava jeste glas komentatora koji pada u zanos u susretu sa lepotom i božanstvenošću igre, driblingom, volejom. Šta je dribling? Šta je volej? Koprivica u svom tekstu traga za opisom neopisivog i jedino se u toj vezi igra-književnost-umetnost-život pronalazi smisao i objašenjenje.

U vremenu kada je junaštvo izgubilo svoj smisao, a bitke se svele na dobacivanje minske loptice, Koprivica vidi božansku iskru u driblingu. Od Puškaša do Ivice Osama, Koprivica pravi zbirku sopstvene mitologije, sopstvenih junaka u božanskoj igri. „Svaka kap driblinga može da napiše Odiseju“, pisao je Crnjanski. „Volej je božanski udarac, stariji od mitologije..“ govorio je Maradona. U svojoj zbirci eseja, Koprivica dopušta da njegovi idoli sami pišu tekst. Oni su samoproglašeni heroji i kao takvi njima je dopušteno da se njihova priča stvara sama od sebe, slaveći njihovo vanredno umeće. Njihov ples jedini može obećati da je „svako Svetsko prvenstvo prilika za obnovu herojskog doba“.