Dobrica ili kraj epohe

Teško je zamisliti pitomijeg i miroljubivijeg čoveka, koji je imao više neprijatelja i mrzitelja od Dobrice Ćosića.

Neki se sa njim nisu slagali politički. Neki književno. A neki su naprosto bili ljubomorni na njegovu slavu i uspeh. Mislili su da će ako ga dovoljno ocrne i ponize oni sami izgledati veći i važniji.

„Kalemar”, „komesar”, „etnički čistač”, „zlikovac”, „ratni zločinac” samo su neke od uvreda kojima su ga častili. I što je najmorbidnije, ti su se napadi pojačavali kako je bivao stariji i nemoćniji – a nekrofilni vrhunac dostigle u trenutku njegove smrti.

Isticali su mu nedostatak formalnog obrazovanja (interesantno da to, recimo, nije zamerano Miroslavu Krleži), iako je bio enciklopedijski obrazovan u širokom korpusu humanističkih disciplina i društvenih nauka. Družio se sa najboljima i učio od najboljih. Dobrica je učio čitav život i do duboko u starost očuvao radoznalost duha i živo interesovanje za nove ideje i ljude. Lično sam se uverio kako je i u svojoj desetoj deceniji pažljivije i koncentrisanije od mnogih junoša pratio domaće i svetske intelektualne i političke debate.

Ćosić je uspeo ono što kod Srba slabo uspeva – da stvori i odneguje jedan autohtoni intelektualni i politički kružok, i sačuva prijateljstvo, ili bar korektne odnose, i sa onima koji mu nisu bili politički istomišljenici. On je bio most koji je spajao „buržoaske kontrarevolucionare” iz Simine 9 sa komunističkim disidentima iz časopisa „Praksis”, i bio neformalni vođa te heterogene grupe. Uticaj tog kruga često je precenjivan, a ponekad i mistifikovan, što je dodatno povećavalo frustraciju onih koji nisu u njemu učestvovali.

Kao i na svakom „dvoru”, bilo je i tu likova koji su se muvali radi prestiža i privilegija, da vide i budu viđeni, da uhode, da se ogrebu i okoriste, a posle odlazili dalje, u potrazi za konkretnijim i komotnijim uhlebljem. Sve je to Dobrica znao i podnosio, verujući da svakome treba pružiti šansu. I primao nazad „bludne sinove” i „pokajnike” koji su mu se, s vremena na vreme, vraćali.

Dirljivo je bilo njegovo prijateljstvo sa Mihajlom Markovićem, koje nije prestalo čak ni kada su se, početkom devedesetih, našli na različitim stranama – i na kraju obojica bili izmanipulisani od strane političkih makijavelista i profesionalaca. Takođe, impresivna je i retka uzajamna privrženost koju je negovao sa Svetozarom Stojanovićem, Ljubom Tadićem, Trivom Inđićem, Miloradom Ekmečićem...

Ćosić je ponekad o sebi govorio kao o „poraženom čoveku”. I, zaista, sve za šta se zalagao uglavnom je – ne njegovom krivicom – loše prolazilo i propadalo. Nije ostvario demokratski socijalizam u koji je verovao. Nije sačuvao Jugoslaviju u koju je takođe verovao. Nije uspeo da pomiri četnike i partizane. Za jedne je on bio i ostao „komesar” i „komunac”, koji se nikada nije odrekao boljševizma. A za druge „otpadnik” i „grešnik”, koji je „izdao” revoluciju i mladalačke ideale.

Verovao je u „socijalizam sa ljudskim likom” i dao možda najubojitiju kritiku staljinizma i titoizma. A danas, ako socijalističkih ideja u Srbiji uopšte ima, neke forme titoizma i staljinizma su njihova najčešća obeležja. Vremenom je evoluirao ka građanskoj višestranačkoj demokratiji, a doživeo da vidi njenu grotesknu degradaciju i na lokalnom i na globalnom nivou.

Drugim rečima, socijalizam, humanizam, demokratija i patriotizam su bile njegove stožerne ideje, a teško je reći koja od njih u današnjoj Srbiji stoji lošije i koja je više prokažena i kompromitovana.

Trpeo je životne i političke udarce, ali se nikada nije ponižavao. Ostao je uspravan i dostojanstven. Pa i u tome može da bude primer svojim sunarodnicima, i svom narodu kojeg je toliko voleo.

Otmeno je podnosio političke, književne i lične izdaje, nepravde i uvrede. Što ne znači da ga one nisu pogađale i bolele.

Imao je mnogo neuspeha, ali u jednom je verovatno uspeo. Bio je najpoznatiji pisac i najpopularniji intelektualac na ovim prostorima. I neka vrsta sinonima za nacionalnog intelektualca i u dobrom i u lošem smislu te reči.

Nikada, s razlogom, nije prihvatao atribut „oca nacije”, koji su mu neprekidno i cinično prišivali drugi, a najviše oni koji ni njemu ni naciji nisu želeli ništa dobro. Suviše je ovo (još uvek) ozbiljan nacion da bi mu – za razliku od mnogih u regionu – bilo potrebno neko „novokomponovano” roditeljstvo. Ali jeste bio duboko, pa ako hoćete i „očinski” nadnet i zabrinut nad sudbinom svog naroda i jeste ga, sa očinskom kombinacijom ljubavi i strogosti, naizmenično hvalio i kritikovao, hrabrio i opominjao.

Ali tačno je i nešto drugo, čega su njegovi kritičari itekako svesni i što ih je upravo činilo – i čini – još nervoznijim i bešnjim. Naime, dokle bude Srbije i srpskog naroda, i dokle bude postojala nacionalna književnost i njena slobodarska vertikala, neizbežno će u srpskom duhovnom panteonu svetleti ime i lik Dobrice Ćosića.

A to da li će Srbije biti ne zavisi više od Dobrice (on je rekao što je imao i učinio što je mogao), nego od nas ostalih – kako sadašnjih, tako i budućih – Dobričinih poštovalaca i opadača.

Politika