Sindikati služe sebi a ne radnicima

Štrajkovi u mnogim zemljama, u kojima se radnici bore za svoja prava, poslednjih meseci često su prva vest u medijima.

Zahvaljujući organizovanom istupu, velikom članstvu, zajedničkoj borbi za ostvarenje najvažnijih ciljeva, veliki deo radničkih zahteva biva ispunjen ili se o njima bar razgovara na najvišem nivou, a svakako je javnost o njima obaveštena i, uglavnom, je na strani radnika. Po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Milorada Mijatovića, sindikati su, kao i država, doživeli tranziciju započetu devedesetih godina prošlog veka, a uz razvoj višepartijskog sistema, razvilo se i više sindikalnih centrala. Time je uticaj sindikata smanjen i izgubljena je važna bitka u borbi za radnička prava.

Formirani su različiti sindikati, a nedostaju autentični, koji bi na pravi način radili ono zbog čega i postoje. Da bi se to prevazišlo neophodno je jačanje sindikata i sindikalnih centrala, kojih treba da bude više, nužna je i njihoa profesionalizacija, edukacija i, naravno, socijalni dijalog, jer su razogovori, pregovori i kompromis način za rešavanje problema.

"Na početku su krenuli da se izdvajaju najbogatiji sindikati s najviše zaposlenih, koji su, naravno, imali najbolje plate, a time je i sindikalna članarina bila najviša. U toj tranziciji sindikalnog pokreta izdvojili su se Elektroprivreda Srbije, PTT, banke, ŽTP... koji su počeli samostalno da rade, smatrajući da su sami sebi dovoljni, pošto im je materijana sigurnost davala sigurnost da mogu samostalno delovati i sindikalno", - kaže Mijatović.

Međutim, kako dodaje, to se pokazalo pogrešnim jer su brzo uvedeli da suština sinikata nije samo novac, a da moć sindikata nije samo u većini članova već i zajedničkim idejama za koje se mora boriti.

"Kako bi našli minimum zajedništva, formirane su asocijacije i konfederacije, ali zbog gubljenja koncepta sindikalnog delovanja, ta karika nije dugo izdržala. To je najvidljivije bilo kod banaka, jer u trenutku kad je počeo frontalni napad na njih, sindikati nisu imali adekvatne odgovore, nije bilo sindikalnih centrala koje bi mogle da utiče na političare i javno mnjenje i to je dovelo do izostanka solidarnosti u delovanju, pa su mnoge banke ukinute i to bez bez većih potresa", navodi Mijatović.

S druge strane , ukazuje Mijatović, sindikalne organizacije u nekim uspešno privatizovanih i velikih firmi izašli su iz svih sindikalnih veza i oformili svoje, takozvane, kućne sindikate u kojima su pojedini rukovodici bili i sindikalni lideri i imali najviše koristi od toga.

"Ja ih nazivam sindikalnim baronima, ali je to bilo kratkog daha, jer kad u novim kapitalističkim odnosima i neoliberalnoj ekonomiji dođe do problema, on se može rešiti samo jedinstvom sindikata, solidarnoošću i razgranatom sindikalnom mrežom", kaže Mijatović.

U tom periodu, ističe Mijatović, karakteristično je bilo i da vlasnici firmi stvore sindikat, koji radi kako vlasnik kaže. Po njegovim rečima tipičan primer za to je „Medela”.

"Takvi sindikati nastaju kada autentični sindikati pokušaju da reše neki problem - isplate plata, viška zaposlenih, štrajk. Tada se pritiscima i pretnjama, čini sve da se članovi pokolebaju i napuste sindikat, a potom vlasnik firme pravi novi i primorava zaposlene da se u njega učlane. Sve to se čini preko direktora firmi, koji moraju da slede vlasnika, a njega, potom moraju da slede radnici, zbog straha da ne izgube radno mesto", ističe Mijatović.

Dakle, slobodno se može reći da je sindikalna slika Srbije daleko od dobre. Po Mijatovićevim rečima, postojanje autentičnih sindikata je način da se u tranzicionom društvu, kao što je naše i koje je u dubokoj krizi, jer imamo oko milion nezaposlenih i najniže plate u regionu, omogući rešenje konflikata.