Zarada 10x veća od ulaganja - ovo je posao za vas

Da bismo uspeli da vam pružimo prave savete o načinu, uslovima i isplativosti gajenja bukovače, posetili smo porodicu Petrović. Davne 1979. godine Branislav i Slobodanka Petrović su na svom gazdinstvu započeli proizvodnju micelijuma bukovače, a micelijuma šitake 1992. godine. Ovom timu se 2013. godine pridružio i naš sagovornik, Strahinja Maćić, čija je uloga da organizuje ovu proizvodnju i da predstavi njenu ekonomsku isplativost.

O tome kako su Petrovići došli na ideju da se bave ovom vrstom proizvodnje Strahinja kaže: „Na ideju je došao zapravo Branislavljev brat kada je pročitao u nekom listu da se u Sloveniji može nabaviti micelijum bukovače tada u svetu vodećeg proizvođača micelijuma – kompanije 'Somycel'. Prepoznali su priliku, a tematika im je bliska, s obzirom na struku.

U to vreme su se radila i prva ispitivanja na Institutu za šumarstvo u Beogradu, gde je Branislav stekao neka osnovna saznanja o fiziologiji micelijuma bukovače. Zatim počinje višegodišnje osvajanje proizvodnje. Upornošću i inovativnošću, uz svesrdnu podršku supruge Slobodanke, dolazi do željenog rezultata. Posao kreće da se razvija i ubrzo snabdeva proizvođače iz čitave SFRJ sa kojima uspostavlja dugoročnu saradnju. Od raspada zemlje, poslujemo samo na tržištu Srbije.”

Ovaj trio se bavi isključivo proizvodnjom i prodajom micelijuma bukovače, jer smatraju da bi čovek u nečemu bio izuzetan, on svakog dana treba da se usavršava i da se trudi. Osim toga, imaju manju proizvodnju gljiva u kontrolne svrhe i za svoje potrebe.

Kaže da kupce micelijuma koji proizvodi može da svrsta u tri grupe. Prvu čine ljudi koji žele da je uzgajaju za svoje potrebe, dakle - za sebe i svoju porodicu i eventualni višak da prodaju. Takvi proizvođači sa 5-10 vreća supstrata u potpuno improvizovanim uslovima izuzetno su brojni.

Upravo tu najviše dolaze do izražaja karakteristike bukovače koje su je učinile drugom najuzgajanijom pečurkom na svetu - njena velika prilagodljivost različitim uslovima, kao i jeftina i jednostavna proizvodnja. Zapravo najjeftinija i najjednostavnija u odnosu na sve ostale uzgajane gljive. Drugu grupu kupaca micelijuma čine ljudi kojima je to dopunska delatnost. I na kraju, tu su veliki proizvođači.

Ekonomsku isplativost gajenja bukovače Strahinja nam je predstavio na sledeći način:

„Za jednu vreću supstrata potrebno je pola bale slame, što iznosi 0-50 dinara (zavisno da li koristite svoju slamu ili je kupujete) i najlonska vreća, te dobijate 20 dinara po komadu + optimalna količina micelijuma 1 litar po džaku od 140 dinara. Odatle proizilazi 160-210 dinara, uvećano za utrošak energenata prilikom termičke obrade supstrata. Prinos se kreće između 20 i 30% od težine supstrata. Dakle, ako se koristi vreća od 50 litara u koju stane obično oko 18 kilograma supstrata, može se ubrati 3,5-5,5 kilograma gljiva u tri ciklusa plodonošenja. Maloprodajna cena bukovače je trenutno 350 din/kg u rinfuzu i 400-500 din/kg za pakovanu u stiroporske tacne.“

On posebno savetuje da oni koji nemaju iskustva u uzgoju gljiva, a žele da se bave proizvodnjom bukovače, treba da počnu sa malim brojem (npr. sa 5-10) vreća kako bi stekli potrebno iskustvo. Proizvodnja malog obima nosi zanemarljivo male finansijske rizike, a pruža veliko iskustvo sa druge strane. Onda je lako postupno povećavati obim proizvodnje do željenog. Za proizvodnju manjeg obima nikakve mašine nisu potrebne. Kada je u pitanju veća proizvodnja, onda je potrebna punilica. Seckalica za slamu nije neophodna, dok se za sterilizaciju supstrata koristi kazan.

Foto: Thinkstock

Takođe, ocenjuje da je proizvodnja gljiva vrlo perspektivna s obzirom na to da postoji obilje sirovina – nusproizvoda poljoprivrede u vidu najčešće korišćene slame, ali i soje, kukuruznih oklasaka, suncokretovih ljuspica, kao i drvnog materijala i otpadaka drvne industrije u našim brdsko-planinskim predelima.

„Najvažniji uslov jeste kvalitetna priprema supstrata, jer ako se to ne uradi kako treba, učinjene greške se više ne mogu ispraviti. Greške se sastoje u upotrebi plesnivog materijala, nedovoljne termičke obrade i nedovoljne vlažnosti supstrata. U prva dva slučaja dolazi do kontaminacije konkurentskim plesnima i umanjenja roda, dok drugi ciklus plodonošenja izostaje kad supstrat nije dovoljno vlažan“, objašnjava Strahinja.

On dodaje da što se prostora za uzgoj tiče, gajenje najčešće zauzima ona mesta koja inače stoje neiskorišćena nakon što su izgubila svoju prvobitnu svrhu. Ako je adaptacija uopšte potrebna, ulaganje u uređenje i opremanje prostora je jednokratno. Često su to podrumske prostorije, ali se uzgoj odvija i u namenski građenim objektima poput toplotno izolovanih plastenika.

Dok oni koji proizvode za svoje potrebe, zasejane vreće stavljaju odmah u prostor u kome će one kasnije plodonositi, proizvođači za tržište, zbog kontinuiteta proizvodnje, treba da imaju i jednu manju prostoriju za inkubaciju u kojoj će micelijum prorastati hranljivu podlogu – supstrat na konstantnoj temperaturi 20-24˚C. Prema Strahinjinim rečima, važnije je da temperatura bude konstantna, nego da bude idealna. Kad džakovi potpuno pobele, prebacuju se u gljivarnik, gde će uskoro početi da plodonose.

Tehnologija proizvodnje se sastoji u tome da se u gljivarniku vreće postavljaju na police odignute 30 cm od poda na međusobnom minimalnom rastojanju od 30 cm i na rastojanju između redova od 80 cm. Međutim, vreće se mogu ređati i jedna uz drugu tako da se formiraju zidovi od njih, ali tada treba povećati broj otvora na slobodnoj površini.

„U dubokim podrumima je temperatura u optimalnom opsegu 16˚-18˚C. Bukovača može da plodonosi i na nižim i na višim temperaturama od navedenih. Imajući to u vidu, regulacija temperature je neophodna prevashodno tokom zime i eventualno tokom velikih letnjih vrućina. Kako proizvodnja manjeg obima ne opravdava ulaganje u klimatizaciju, ona ima sezonski karakter kod malih proizvođača. Veći proizvođači regulaciju temperature vrše na najrazličitije načine, već prema konkretnim prilikama i mogućnostima. Najčešće je reč o dogrevanju gljivarnika u toku zimskog perioda, u čemu bih kao posebno efikasne izdvojio izmenjivače toplote, ali ima i brojnih drugih rešenja.“

Prema Strahinjinim rečima, potrebna vlažnost vazduha se obezbeđuje prskanjem poda ili upotrebom ovlaživača. Osvetljenje treba da je ravnomerno raspoređeno po gljivarniku, neonsko ili prirodno u trajanju 8-12h, uz redovne izmene perioda svetla i tame, intenziteta oko 500 luksa tj. takvo da se s lakoćom mogu čitati novine u gljivarniku.

Za provetravanje u manjoj proizvodnji je dovoljno da je stalno odškrinut lufter, a kod veće izvode se dve cevi – jedna perforirana sredinom gljivarnika, okačena na plafon kroz koju se u određenim vremenskim intervalima upumpava svež vazduh i jedna postavljena u visini poda, kroz koju drugi ventilator usisava akumulirani ugljen-dioksid. Ovi ventilatori nikad ne treba da rade istovremeno, već naizmenično.

Strahinja objašnjava kako se kultura konzumiranja bukovače razlikuje od regiona do regiona. Gljive su dosta zastupljene u ishrani u istočnoj Srbiji i Vojvodini, dok su manje zastupljene u drugim krajevima. Međutim, i to se menja u poslednje vreme, što je odraz zahteva potrošača za zdravim, visokokvalitetnim namirnicama proizvedenim u skladu sa principima biološke i organske proizvodnje, njihove edukovanosti u pogledu hranljivih i lekovitih svojstava bukovače i, naravno, načina pripreme.

Ovaj tim u budućem periodu želi da nastavi da bude pouzdan partner uzgajivačima bukovače, da isprati sve njihove potrebe i to prevashodno u pogledu obezbeđivanja potrebnih količina micelijuma visokog i ujednačenog kvaliteta. Posebna pažnja se poklanja edukaciji ljudi koji žele da uzgajaju bukovače, kao i popularizaciji bukovače u ishrani.