Knjige: Ubice i bestseleri

Procenjuje se da su po broju žrtava koje su izazvale najsmrtonosnije knjige bile „Malleus Maleficarum“ (Malj veštice) Hajnriha Kramera i Jakoba Springera, „Vladalac“ Nikola Makijavelija, „Manifest komunističke partije“ Karla Marksa i Fridriha Engelsa, „Protokoli Sionskih mudraca – novi svetski poredak“, „Moja borba“ Adolfa Hitlera i „Tehnika državnog udara“ Kurcia Malapartea.

MALJ VEŠTICE: Priručnik koji govori o tome kako prepoznati i na paklene muke osuditi veštice i vešce iz pera nemačkih katoličkih sveštenika Hajnriha Kramera i Jakoba Springera „Malj veštice“ bio je pravi bestseler. I pored činjenice da je tiraž ove knjige do današnjih dana ostao nepoznat, ovo štivo je od 1487. godine, kada je prvi put ugledalo svetlo dana, pa sve do 1669. godine, doživelo 36 izdanja. „Malj veštice“ predstavlja praktično uputstvo kako prepoznati, a potom i presuditi svima koji sarađuju sa nečistim silama.

Ovu knjigu kao zakonik tretirali su tužioci i sudije za vreme inkvizicije. Tako se nemačkom sudiji Benediktu Karpcovu (1595-1666) pripisuje da je na smrt osudio oko 20.000 žena. Karpcov je govorio da su sudije u Saksoniji sirove i polupismene, pa njima veštice i đavoli u ljudskom obličju lako manipulišu. To ga je primoralo da napiše „Praktični priručnik za sudsku praksu u borbi protiv đavoljih slugu“ (Praktica Rerun Criminalca), koji se smatra protestantskom verzijom veštičjeg malja. Kada je u pitanju srednjevekovna borba protiv veštica, ne treba zaboraviti ni na pisanija francuskog sudije Žana Bodena koji je 1580. godine u kratkom spisu odao priznanje đavolima i demonima. Sopstvene presude (oko 10.000 žena zbog veštičarenja poslao je na lomaču) Boden je opravdao sledećim argumentom: „Đavoli poseduju duboko poznavanje svih stvari. Nijedan teolog ne može da tumači Sveto pismo bolje od njih; nijedan advokat ne poznaje od njih bolje testamentne ugovore i akcize; nijedan lekar ili filozof ne može bolje da razume sastav čovečijeg tela i odlike nebesa, zvezda, ptica i riba, drveća i biljaka, metala i kamenja“. Sve u svemu, prva knjiga na top-listi bestselera ubica „Malj veštice“ poslužila je kao inicijalna kapisla za spaljivanje ogromnog broja ljudi na lomačama.

VLADALAC: Pisac studija „Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija“, „O ratnoj veštini“, „Firentinske istorije“ i komedije „Mandragola“ Nikolo Makijaveli (1469-1526) javnosti je najpoznatiji po spisu „Vladalac“. Ovo uputstvo za vladanje masama 1513. godine napisao je renesansni mislilac koji za života nije dogurao dalje od sekretara Firence. Prema tumačenjima mnogih istoričara, sociologa i filozofa „Vladalac“ predstavlja apoteozu diktatorima i tiranima.

Želeći da pronađe ličnost koja će čvrstom rukom ujediniti Italiju (tokom njegovog života učinile su to Francuska i Španija), Makijaveli jasno ističe da Vladalac – ako je to u interesu opstanka na vlasti – ne treba da vodi računa o moralnim principima. Takav stav iznedrio je čuvenu sentencu „da svaki cilj opravdava sredstvo“. Ruku na srce, mnoge Makijavelijeve teze i danas deluju sveže. Naime, u vreme letnje srpske razbibrige o „rekonstrukciji vlade po dubini i širini“, neophodno je podsetiti se šta je Makijaveli napisao u ogledu pod nazivom „O vladaočevim ministrima“: „Prvi sud po kome se ceni razum jednog vladaoca donosi se na osnovu ljudi koji ga okružuju: kada su dobri i verni, on se uvek može smatrati mudrim jer je umeo da otkrije njihovu sposobnost i da ih veže za sebe; ali kada su drukčiji, uvek se može stvarati o njemu rđav sud, jer prvu pogrešku koju čini vrši ovom izborom“; (Nikolo Makijaveli: „Vladalac“; preveo sa italijanskog Miodrag T. Ristić, izd: I.P. „Rad“, Beograd 1964; ponovljeno izdanje „Grafički atelje Dereta“; Beograd, 2002).

Pri tome Makijaveli vladaoca savetuje da misli i na materijalne potrebe svojih ministara, i to samo pod uslovom ako dotični poseduje dovoljno časti da ne poželi više bogatstava nego što mu je to potrebno“.

MANIFEST: „Vladalac“ je, uostalom kao i Biblija komunističke ideologije „Manifest komunističke partije“ Karla Marksa i Fridriha Engelsa (prvi put objavljen 1848. godine), bio inspiracija mnogim diktatorima koji su prema sopstvenim rečima „gradili pravednije društvo“. Zahvaljujući „Manifestu komunističke partije“, ali i Makijavelističkim principima, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, izgrađujući komunističko društvo u smrt je poslao između 6 i 20 miliona ljudi; kineski lider Mao Cedung između 15 i 43 miliona; a treći sa top-liste vladara koji su stvarali društvo jednakih Pol Pot – oko 3 miliona Kambodžanaca.

Iako „Vladalac“ kada je u pitanju opstanak na vlasti i danas ima uporište; iako komunističke ideje na papiru zvuče humano i prihvatljivo, u zbilji prevashodno zahvaljujući ljudskoj svireposti i pohlepi stvoreni su brutalni društveno-politički sistemi koji su mnogim evropskim, azijskim i afričkim narodima doneli bedu i smrt. Inače, sam Marks protivio se vulgarnom tumačenju i bukvalnoj primeni njegove teorije naučnog socijalizma. U jednom razgovoru cinično je istakao, da kada bi se lično merio aršinima sopstvenih dogmatskih neinteligentnih sledbenika, rekao bi da sa marksizmom nema nikakve veze. PROTOKOLI: „Protokoli skupova Sionskih mudraca – Novi svetski poredak“, kako glasi pravi naslov ove knjige, prvi put na ruskom jeziku objavljeni su 1905. godine kao podlistak drugom izdanju knjige Sergeja Nilusa „Veliko u malom“. Ona govori o navodnim tajnim planovima jevrejske nacije za dominaciju nad čovečanstvom, čime su samo pojačali antisemitizam koji je tokom Drugog svetskog rata kulminirao Holokaustom. Popularnosti ovog pamfleta nije naškodila ni činjenica da je ova knjižica u suštini plagijat političke satire iz 1864. godine „Dijalog Makijavelija i Monteskjea u paklu“ Morisa Žolija. Danas i pored toga što su u mnogim, pogotovo evropskim, zemljama zabranjeni, oni koji su neprijateljski nastrojeni prema izraelskoj državi „Protokole Sionskih mudraca“ koriste za podgrevanje mržnje prema jevrejskom narodu.

Prvi put u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca „Protokoli Sionskih mudraca“ objavljeni su 1929. godine u Splitu; četiri godine docnije štampani su u Beogradu; 1941. godine, ponovo u Beogradu u okviru antimasonske izložbe, objavljuju ih nemačke okupacione vlasti. Na ovdašnjim prostorima poslednji put „Protokoli“ su objavljeni 1994. godine kao podlistak časopisa Velika Srbija, čiji je spiritus movens bio tadašnji najomiljeniji opozicioni lider Slobodana Miloševića, a sadašnji haški optuženik dr Vojislav Šešelj.

MAJN KAMPF: Sve ideje iz prethodnih vekova o superiornosti pojedinih rasa, apsolutističkoj vladavini, ostvarivanju ideoloških ciljeva po svaku cenu bez obzira na broj žrtava, sažeo je Adolf Hitler u programskoj knjizi nacionalsocijalističke partije „Moja borba“ (Majn Kampf), koja je prvi put u Nemačkoj objavljena 1925. godine. Inspiraciju za sopstvenu ideologiju koja je u smrt i to samo širom Evrope poslala između 8 i 12 miliona ljudi Hitler je pronašao u knjigama koje su posle njegovog političkog i vojnog sloma pronađene u njegovoj ličnoj zaostavštini. Među knjigama koje su oblikovale Hitlerov život i ideologiju, pored filozofskih studija Artura Šopenhauera, spisa Gistava Le Bona „Većina: studija uma i naroda“; eseja osnivača teorije o rasnoj superiornosti Artura Gobinoa; „Porekla ljudske vrste“ Čarlsa Darvina; biografija Fridriha Velikog, Bizmarka i Napoleona; Šekspirovih drama; bila je zastupljena i proza njegovog duhovnog učitelja Ditmara Ekarta, potom Fenimora Kupera i Karla Maja. Naravno, našlo se tu mesta i za „Protokole Sionskih mudraca“, kao i za studiju Henrija Forda „Jevrejsko pitanje danas“.

Adolf Hitler nije čitao da bi naučio nove stvari, već isključivo da bi potvrdio ono što je u njegovom umu već bilo zacrtano. Tako u „Mojoj borbi“ ističe: „Znam ljude koji mnogo „čitaju“ knjigu za knjigom, slovo za slovom, a za koje ipak ne bih mogao reći da su ‘načitani’. Doduše, poseduju mnogo ‘znanja’, to da, ali im je mozak nesposoban da organizuje i sredi materijal u koji su zakasali. Nedostaje im umeće da iz knjige proseju ono što je vredno za njih od onoga što je bezvredno, da to prvo zapamte zauvek, a ako je moguće da ono drugo i ne vide“.

TEHNIKE: Melting-pot romana, filozofskog eseja, reportaže i političke studije „Tehnika državnog udara“ Kurcia Malapartea, prvi put je objavljena u Francuskoj 1931. godine. Malaparteova praktična teorija o prevratu koju sprovodi ograničeni broj operativaca, parališući vitalne centre moći moderne pravne države, dok tek u drugom navratu mase dobijaju svoju istorijsku ulogu, u prvoj polovini dvadesetog veka potvrdila se na primerima sovjetske Oktobarske revolucije, Musolinijevog i Frankovog fašističkog uređenja i usponu nemačkog nacionalsocijalizma. Ova Malaparteova knjiga ni danas ne gubi na aktuelnosti. „Tehniku državnog udara“ koju možemo smatrati savremenom verzijom Makijavelijevog „Vladaoca“, i to prevashodno zbog Malaparteove teze „da su sva raspoloživa sredstva dozvoljena da uguše slobodu, kao što su takođe sva sredstva dozvoljena da je odbrane“, pažljivo moraju da iščitaju svi koji su zabrinuti nad krhkošću državnih tvorevina i istorijskih ponavljanja, pogotovo kada su u pitanju zločini koji se nad čovečanstvom čine u ime raznih ideologija. Tekst je uz dozvolu preuzet iz Novog magazina.