"Samo ga dovedi": pokušaj inovacije

Nostalgična, ali bajata slika jedne industrije.

Piše: Slobodan Vujanović
Podeli

Sparivanje Jonahe Hilla i Russela Branda, u filmu gde prvi igra Aarona, A&R potrčka u izdavačkoj kući, a drugi rokenrol zvezdu, trebalo bi da bude urnebesan „match made in heaven“. Nicholas Stoller, koji je režirao i njihov prvi susret u Forgetting Sarah Marshall (čiji je ovo spin-off u neku ruku), imao je lak, ali nezahvalan zadatak da tom druženju samo napravi sjajnu atmosferu. Konačan rezultat, nažalost, nije film koji je bilo ko od njih ili koji bi bilo ko od nas trebalo da očekuje. Jonah Hill jeste nabacio par extra kila, ali je izgubio isto toliko šarma. A Russell Brand je... lud?

Plemenito zamišljen kao film koji nostalgično povampiruje već zaboravljenu privrženost fana i rok zvezde, a realizovan kao rokenrol roud muvi, Samo ga dovedi je priča o iskrenom muzičkom fanu, zaposlenom u izdavačkoj kući, koji dobija zadatak da svog idola iz Londona dovede u L.A. na povratnički koncert koji bi trebalo da restartuje njegovu karijeru. Međutim, film već u samom scenariju ima neraščišćenih problema. Prvo, deluje kao da je napisan krajem osamdesetih, kada je industrija, a naročito „beli rok“ bio na vrhuncu, a zatim kao da je dorađivan tokom devedesetih, kada „crni autori“ uzimaju primat na listama. Da bi od svega što se desilo nakon 2K ostao samo problem „namicanja kapitala“ na tržištu koje se raspada.

Drugim rečima, P. Diddy kao frontmen izdavačke kuće koji svojim potčinjenima promoviše neki nedopečeni 2 Live Crew rap kao „next big thing“, a pri tome najveći biser njegovog izdavaštva predstavlja Californication verzija Rick Springfielda u vidu Aldousa Snowa (all-those-snow... kapirate?!) jednostavno ne pije vodu. Samo ga dovedi se u velikoj meri oslanja na kliše (pre nego na mit) o životu i tretmanu superzvezda i pred nas ne donosi mnogo toga novog, čak i u domenu autorskih radova dvojca Stoller i Jason Segel (Yes Men, Fun With Dick And Jane, Undeclared, plus pomenuti FSM). Većina fora karikira i satirizuje situacije i kontekste koji danas, u najmanju ruku, nisu aktuelni. Najbolji primer za to je uvodna sekvenca u kojoj sprdnja sa afrikoljubljem ima više veze sa Bobom Geldofom nego sa Angelinom Jolie. Ostatak filma većim delom zasniva se na disperzivnoj fluktuaciji testosterona, a sve nekako deluje kao privatno takmičenje sa standardima postavljenim u Hangover.

Iako ima par sočnih fora, ovaj film, ipak, treba da pogledate zbog tri sjajne uloge.

Prvo, zbog Russella Branda, koji je LUUUUUUUD! On u ovom filmu ne glumi (mnogo), on u ovom filmu pušta svojoj narcisoidnoj ličnosti da se ponaša, svojoj seksualnoj energiji da divlja, dok njegov pogled povremeno otkriva, za mene, zapanjujuće količine ozbiljnosti i posvećenost svojoj ulozi. A od svega je najintrigantnija zračeća psihopatija, koja je dala vanserijsku aromu Aldousu Snowu. Russell Brand je najozbiljnije od svih shvatio ovaj film i svoje mesto u njemu.

Pored njega, vrlo, vrlo prijatno su iznenadile Rose Byrne i Elisabeth Moss. Prvu znamo kao anemičnu advokaticu Ellen u Damages, dok ovde oduševljava kao Aldousova „slutty“ curica, dok Elisabeth (Mad Men Peggy) igra Grey’s Anatomy lekarku i Aaronovu curu koja se sa skoro zaboravljenom naivnošću iz komedija osamdesetih prepušta postmilenijumskoj seksualnoj realnosti.

Sa obiljem gostovanja poznatih zvezda (žešće naguženi Lars Ulrich, Christina Aguilera, Pink, Kurt Loder...) Samo ga dovedi deluje kao pokušaj inovacije MTVijevske komedije poput Tenacious D, Rock School, The Rocker, (pa i spufa) Walk Hard koja bi da fokus sa muzike pomeri na daleko zanimljiviju „backstage“ zonu. Kao prvi od takvih on više najavljuje, nego što uspostavlja, nove momente takve komedije.

SAMO GA DOVEDI/ GET HIM TO THE GREEK
selektah: 6minus/ 10

Film/TV

"Srpski film" - čemu da se nada?

U "Srpskom filmu" postoje tri tipa scena koje formiraju narativni tok. Radi lakšeg izlaganja ja sam ih nazvao „realnošću“, „filozofiranjem“ i „lynchom“, i to je, otprilike, hronološki red kojim one ulaze u film.

Film/TV utorak 13.07. 13:13 Komentara: 17

"Avala film" - šta to beše?

Da, to jeste zemljište od skoro 20 hektara. I da, to jeste nikad završena priča o privatizacija i ne baš čistim poslovima. Ali to je pre svega istorija, pregršt sećanja i uspomena zapisanih na prašnjavim filmskim trakama.

Film/TV nedelja 27.06. 00:33 Komentara: 2
strana 1 od 2 idi na stranu