Crna Gora cisti radioaktivno nasledje rata

U ranim jutarnjim casovima naucnici su stigli na omanji rt sa jednim od najlepsih pogleda na Mediteranu. Iza njih nalazi se jedinstveni Kotorski zaliv i venac strmih planina; spreda sljasti otvoreno more, a na nekoliko sati voznje brodom je Italija.

Ali ovi ljudi su nagnuti na dole, njihovi pogledi fiksirani su na tle. Ceprkaju po zemlji i kamenju, krecu se lagano i pazljivo kao arheolozi.

Zastitna odeca pokriva iz od glave do pete. Na prilazu rtu koji je zatvoren za turiste stoji upozorenje: “Radioaktivna opasnost. Prolaz zabranjen.”

Crnogorski naucnici traze rusevine i otpatke od rata, konkretno metke oblozene blago radioaktivnim osiromasenim uranijumom. Prema izvestaju Nato, poslednjeg dana vazdusne kampanje Severnoatlantskog pakta protiv Jugoslavije, americki avioni su 480 puta ispalili ovu municiju na rt.

Niko nije stradao. Ali za naucnike, ovaj napad je neshvatljiv.

Jedini znaci nekadasnjeg zivota su jedan uruseni bunker i ruinirani zidovi stari vise od sto godina, ostaci Austrougarske imperije.

“Ne razumemo zbog cega je iko napao i kontaminirao ovo mesto poslednjeg dana rata,” rekao je Perko Vukotic, profesor nuklearne fizike na podgorickom univerzitetu, koji predvodi ovaj dvanaestoclani tim.

Tim je sakupio oprljke i delice metaka, od kojih su neki bili zakopani duboko u zemlji.

Medjutim, glavni problem je u tome, tvrde oni, sto su se caure slomile i delici uranijuma su se dezintegrisali i pretvorili u potencijalno toksicnu prasinu.

“Od vode uranijum korodira i pretvara se u prah,” kaze Vukotic. “Rasipa se jednako lako kao i pepeo od cigarete i siri se po tlu. Ljudi to mogu dodirnuti ili udahnuti. Vetar ga raznosi unaokolo.”

Ova akcija u Crnoj Gori, drzavici koja uz Srbiju cini jugoslovensku federaciju, predstavlja prvo temeljno ciscenje uranijuma na Balkanu.

Nato je obelodanio da je ispalio na hiljade metaka sa vrhom od osiromasenog uranijuma na mete u Bosni 1995. i u Srbiji i Crnoj Gori 1999. Uranijum je jedan od najtvrdjih metala i stoga se koristi za probijanje meta kao sto su tenkovi. Iako su iz njega odstranjeni radioaktivni sastojci koji se koriste za nuklearno gorivo, on i dalje emituje radijaciju niskog intenziteta.

U Evropi se vode zustre debate u vezi sa upotrebom ove vrste municije na Balkanu. Glavna zabrinutost proizlazi iz rizika da ova supstanca moze da ima dugorocne negativne efekte na zdravlje ljudi i okolinu.

Zavnicnici Pentagona i Nato priznaju da osiromaseni uranijum, kao i drugi teski metali, moze da bude toksican, medjutim insistiraju da je njegov nizak nivo radijacije bezopasan.

Mnogi civilni strucnjaci se s tim slazu, ali istrazivanja u Sjedinjenim drzavama, Kanadi i Britaniji pokazali su da se cestice uranijuma mogu udahnuti, uci u krvotok i smestiti se u kostima odakle mogu da emituju nisku ali dugorocnu i potencijalno opasnu radijaciju. Ne postoji saglasnost oko toga kolika doza je stetna, a pojedine clanice Nato zatrazile su da se zabrani upotreba ove municije.

“Morali smo da se odlucimo jer niko ne moze da kaze sta je istina,” kaze vukotic. “Ili cemo reci da o ovome nista ne znamo i zatvoricemo Rt Arza, ili cemo ga dekontaminirati.” U proizvodnji u kojoj se koristi osiromaseni uranijum preduzimaju se specijalne preventivne mere za njegovo skladistenje, rekao je.

Crnogorski tim pazljivo sledi preporuke Programa zastite zivotne sredine Ujedinjenih nacija koji je jedini sproveo detaljno istrazivanje o uticaju ratova na Balkanu na zivotnu sredinu.

U jednom od tih izvestaja stoji da “imajuci u vidu da nauka ne moze sa sigurnoscu da kaze” kakvi su dugorocni efekti osiromasenog uranijuma, vlasti bi trebalo da u svoj prioritet uvrste “zabranu pristupa, sakupljanja i uklanjanja ostataka, dekontaminiranje podrucja tamo gde je to moguce, i skladistenje materijala.”

Potrebno je i pratiti stanje podzemnih voda, kaze se u izvestaju. U poslednjem izvestaju iz marta, neocekivano stoji da se parcici osiromasenog uranijuma “jos uvek nalaze u vazduhu, dve godine od kako je konflikt okoncan.”

U Briselu, portparol Nato rekao je da su meci “ispaljeni na legitimne ciljeve na rtu, ali mi ne cuvamo podake o metama.”

Lokalni seljani kazu da tu nema sta da se napada i da vise od deset godina nisu videli vojnike. Jedan zapadni vojni zvanicnik kaze da veruje da se tu nalazio radar za pracenje, ali je i priznao da je to trebalo napasti na pocetku a ne na kraju kampanje.