Pekmez i sneg: "Čarobni breg" i "čovek bez mozga" FOTO

Ovaj put sam, budeći se u delu grada koji se smestio na padinu između Ko&scaron;utnjaka i Ade bio zatečen. Okvir francuskog prozora je pokazivao ble&scaron;tavu jutarnju belinu. Kao sneg na starom televizoru. Ali bio je to pravi, januarski sneg.Obradovao sam se kao starom poznaniku koji dugo nije navraćao. Zime koje su za nama behu kilave. Čak i ako bi pao, sneg bi se brzo otopio. Kao da smo se svi već navikli na blage zime i prekomerno vrela leta. Prava zima se preselila u sećanja na poslednje decenije pro&scaron;log veka.Ovaj put je bilo drukčije. Sneg nije imao nameru da prestane da pada. Ostao sam na zastakljenom balkonu da se družim sa belinom.Pred očima je počela da se pomalja Tolstojeva, ruska zima. Prepliće se sa Bajaginim glasom koji me obave&scaron;tava da zbog neke Tamare čeka na minus dvadeset i &scaron;est: &quot;Ja sam se topio k&ocirc; sneg, kada ga stavi&scaron; na dlan&quot;. To može samo ljubav.Ili ne&scaron;to tužnije pitanje koje je postavio Točkov Smak: Za&scaron;to ne volim sneg? Negde sam pročitao da je pesma nastala jer je zimi sahranjen neko jako blizak tvorcu stihova.Gledajući pahulje misao poče da vrluda veleslalomom između Andersenove Snežne kraljice, Snežane i njenih patuljaka, da bi se odnekud nepozvan pojavio i &Scaron;abanov glas: &quot;Sneg je opet, Snežana&quot;. Prvi narodnjak za koji sam sedamdesetih u mojoj rokerskoj du&scaron;i napravio malo tajnog prostora. A onda krenu i sve druge snežne uspomene.Susret sa belom materijomPrvi sneg koji pamtim je onaj iz Dubnice. U dvori&scaron;tu, pred zgradom seoske &scaron;kole osvanulo je ne&scaron;to beskrajno belo, na čemu je jutarnje sunce ostavljalo sijaset iskrica. Mislim da su me poveli iz stana na spratu. Mislim da pamtim ledenice debele kao konjska noga, njihov niz na ivici krova, koji ću kasnije, u sećanju, upoređivati sa svetlosnim elektronskim tragom muzike na uređajima za snimanje. Bila je to zamrznuta muzika.Mislim da je iznenađenje moralo biti veliko. Dlan ljudskog mladunčeta na beloj bra&scaron;njavoj materiji. Hladnoća. Koja ne izgleda hladno, jer prikuplja svu svetlost ovog sveta. Zapravo, kako ću naučiti docnije, odbija sve boje iz spektra. Sneg je rekao odlučno ne udvaranju sunca, belina je potpuno odbijanje.Vasko Popa će u jednoj pesmi zapisati: Usijano gvožđe ima Belinu snega /Sneg ima belinu Usijanog gvožđa. Da, sneg ume da bude opasan po čoveka. Da ga oprlji, kao usijano gvožđe. Da mu se ponudi kao postelja za belu smrt.I onda Bebekov glas: &quot;Dok ležim budan, na postelji od snijega&hellip;&quot;Možda već sledeće godine, a mogla je to biti 1967. - tako svedoče retke fotografije - na sneg sam iza&scaron;ao sa sankama. Jedva sam ih vukao za sobom. Toga sam se morao setiti kada sam u beogradskom kom&scaron;iluku ovih dana, na jednoj od retkih gradskih povr&scaron;ina koje nisu okupirali sumnjivi investitori, video roditelje sa decom kako se na sankama spu&scaron;taju niz padinu. Svet se, uprkos svemu, obnavlja.Stadion ČesteOd snegova koji će pratiti moje bosansko detinjstvo, pamtim naravno one u kojima su smetovi kraj puta bili veći od mene.Kada sam se malo izdužio, posle selidbe u kasabu, igrao sam se svih divljih zimskih igara koje su čopori deri&scaron;ta smi&scaron;ljali. Ali jednu posebno pamtim. Česte su bile mesto okruženo &scaron;umom, gde je u &scaron;ipražju bilo malo, zamrznuto jezero. Već su u kućama goreli crno-beli televizori lampa&scaron;i, na njima smo prvi put videli hokeja&scaron;e kako palicama jure jedva vidljivu tačkicu paka.Poku&scaron;avali smo i mi to da radimo, klizajući se na izlizanoj obući, ili na klizaljkama od ivice gajbe izvijene na vatri. Palice smo pravili od &scaron;tapova zakrivljenih pri kraju. Unaokolo su bile grabove &scaron;ume, sa kro&scaron;njama belim od snega. Ne bismo prestajali sa igrom ni kada bi sneg opet počeo da pada. Videli smo svojim očima ostvaren Rilkeov stih: Vetar u zimskoj &scaron;umi tera stado pahulja kao pastir. Ne bismo prestajali ni kada bi se hvatao plavičast sumrak protkan belinom snega. Padali smo, ustajali, padali.Na obroncima Majevice se sa seoskih krovova izvijao dim, pred kućama su počele da &scaron;kilje sijalice boje žumanca. Prestajali bismo tek kada bi dole, iz varo&scaron;i, do nas doprlo dozivanje majki u kojem je bilo ljutnje i zebnje.S proleća bi neko od nas do pojasa propao kroz oznojeni led u jezerski mulj. Bio bi to znak da je hokeja&scaron;ka sezona zavr&scaron;enaPutovao sam autobusom do tuzlanske gimnazije. &quot;Harmonika&quot;, zglobni autobus, zimi bi brundao pod mojim prozorima dvadesetak minuta pre polaska u &scaron;est i deset ujutro. Strčao bih dole i zauzeo drveno sedi&scaron;te, Umeo je da posle polusatne vožnje zastane na usponu uz brdo Krojčica pre ulaska u Tuzlu.Izlazili smo napolje, golobradi srednjo&scaron;kolci i mamurni radnici, gurali bismo autobus dok bi se njegovi histerični točkovi okretali u mestu. Kada bi se miris snega i soli pome&scaron;ao sa smradom spaljene gume, umeo je da naglo krene i one koji su ga uz smeh gurali strese sa sebe kao pas buve. A to bi značilo padanje u lapavicu. Dolazili smo na časove mokri od Krojčice i njenog prljavog snega.Čarobni breg u Mraku&scaron;iSarajevske zime su jo&scaron; uvek bile prave, planinske. Stanovao sam u kraju koji se zvao Mraku&scaron;a. Davao mi je odličan snežni okvir za čitanje romana duboko uronjenih u svet aplskog snega, kao &scaron;to je Čarobni Breg Tomasa Mana: &quot;Umesto sunca bilo je snega, snega u masama, u tako ogromnim količinama kakve Hans Kastorp nikad u životu nije video. Istina, ni pro&scaron;le zime nije se moglo poželeti vi&scaron;e snega ali sve je to bilo ni&scaron;tavno u poređenju sa ovogodi&scaron;njom zimom. Stra&scaron;ne, neizmerne snežne mase ispunjavale su du&scaron;u sve&scaron;ću o opasnom karakteru i ekscentričnosti ovoga kraja. Sneg je padao iz dana u dan, po čitave noći, čas je samo provejavao čas gusto zasipao, ali je stalno padao. Ono malo puteva koje su održavali prohodnim ličilo je na useke između snežnih zidova koji su se izdizali, iznad čovečije visine, s jedne i s druge strane puta, kao alabasterske ploče, koje su u svom zrnastom kristalnom svetlucanju bile prijatne za oko i služile stanovnicima Berghofa za pisanje i crtanje, za saop&scaron;tavanje raznih vesti, po&scaron;alica i zajedljivih aluzija&quot;.Tomas Man je posetio svoju suprugu koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Bilo je to 1913. To mu je dalo ideju za knjigu. Roman &quot;Čarobni breg&quot; je pisan sa prekidima do 1924. kada je objavljen.Godine 1984. podigao bih pogled sa knjige i suočio bih se sa sarajevskim debelim snegom. Mraku&scaron;a je bila moj Čarobni breg. A sada, 2026., to je Banovo brdo.Umelo je u Sarajevu zimi da nestane vode jer bi se zamrzle cevi. Jedne takve sarajevske zime sedeo sam na stepenicama kuće koja je kao osmatračnica &scaron;trčala iznad grada. Gledao sam svetlucavu kotlinu. U studentskom domaćinstvu postojala je samo tegla pekmeza. Umesto hleba, uzeo sam na tanjir sneg - bilo ga je svuda, trebalo je samo ispružiti ruku.Ovaj sneg gore, iznad Souk-bunara i jo&scaron; vi&scaron;e, iznad Zaobilaznice - nekada&scaron;nje trase Vi&scaron;egradske pruge - nije bio čađav kao onaj na čar&scaron;iji. Bio je čist. Pekmez od &scaron;ljiva pome&scaron;an sa snegom. Recept koji je stvorila jedna gladna sarajevska noć. Kada svet oko mene prekrije lepi celac, skoro da mogu da osetim ukus pekmeza od &scaron;ljiva.Onda dolaze prialpski snegovi u Bavarskoj. Sne&scaron;ko koji pravim sa sinom u Vangenu, varo&scaron;i na krajnjem jugu Nemačke. I iste one ledenice pod krovom. Koju partituru su nebesa ovaj put okačila gore da se divimo?U &scaron;etnji Banovim brdom Iza bioskopa Roda naiđem na tek rođenog Sne&scaron;ka. I pomislim kako su svi ti nemi snežni ljudi zapravo međusobno povezani veoma ljudskim osobinama. Rođeni su u igri. Sve dok ih smrt, otelovljena u sunčevim zracima, ne otopi. Da mogu da govore, verovatno bi rekli da veruju u besmrtnu du&scaron;u. Sve dok od njih ne ostane lonče koje je služilo kao kapa, nekoliko kamenčića iz osmeha. Možda &scaron;argarepa, ako je stvoritelji nisu naveče poneli za supu.Setim se da se u Litvaniji Sne&scaron;ko zove &quot;čovek bez mozga&quot;. Građani su 2005. u znak protesta oko parlamenta napravili sto četrdeset i jednog &quot;čoveka bez mozga&quot;. Toliko poslanika ima litvanska skup&scaron;tina. U Srbiji ih je mnogo vi&scaron;e. Gde ljudi da nađu toliko snega?Vlak u sneguMato Lovrak je svojim romanom Deca velikog sela iz 1933. stvorio hit za svu jugoslovensku decu. Moja generacija je tu knjigu upamtila pod naslovom &quot;Vlak u snijegu&rdquo;. Od listanja ove uzbudljive priče za decu, dok napolju steže mraz, do kasnijeg događaja koji će od mene napraviti putnika nekog drugog voza u snegu, pro&scaron;lo je možda desetak godina. Po ciči zimi voz je hitao od Sarajeva ka Beogradu. Tada sam bio dugokos, nosio sam gojzerice i pletene čarape preko nogavica. Kao da sam znao &scaron;ta sledi.Naglo kočenje voza usred noći. Opružio sam se u kupeu. Zavr&scaron;io sam ispod suprotnog sedi&scaron;ta, dobro ugruvan. Čuo sam glasove, neko je jaukao. Nai&scaron;ao je kondukter. Kroz maramicu koju je ogromnom &scaron;akom stiskao na obraz, probijala je krv. Pisao je ne&scaron;to olovkom, kada je voz udario u ne&scaron;to tvrdo i stao. Fizika je neumoljiva. Kondukter je sebi zabio olovku u obraz.Na vratima se pojavila devojka u najmanju ruku neprikladno odevena za ovaj trenutak. Bundica i suknjica. Pitala je &scaron;ta se de&scaron;ava, potom je ostala u kupeu. Grejanje vi&scaron;e nije radilo. Neko je rekao da moramo da prope&scaron;ačimo nekoliko kilometara do sledeće stanice. Devojka me je bespomoćno pogledala. Skinuo sam svoje vunene čarape i pružio ih joj bez reči. Sneg je napolju &scaron;kripao. Ljudi su već koračali kroz noć. Iza&scaron;li smo I mi. Mislio sam da je sneg uvek bele boje. Ovaj izaponoćni, iz ravnice kojom je zviždao vetar noseći snežno inje, bio je - plavičast. Milo&scaron; Crnjanski je u Lamentu nad Beogradom govorio o &quot;plavom i gustom snegu&quot;. To je bio taj.Te noći smo se jedva dovukli do male stanične zgrade usred ničega. Kada je po nas do&scaron;ao &scaron;inobus, devojka je izula čarape, rekla hvala i oti&scaron;la svojim putem. Ona je spadala u &scaron;minkerski svet, onaj koji je Čola opisao spominjući &quot;lutkicu iz Trsta&rdquo;. Ja sam bio posthipijevski raspoložen. Samo je ljuti slavonski mraz uspeo da za trenutak pomiri na&scaron;e poglede na svet i da njoj ironičnim potezom dodeli tople prugaste čarape koje mi je po mom nacrtu isplela majka. Bio je to moj &quot;Vlak u snijegu&quot;.Sneg na SaviSa terase tržnog centra Ada lepo se vide obale Save, Most na Adi sa jedne i kupali&scaron;te, op&scaron;iveno belom čipkom, sa druge strane. Brodići spavaju pritisnuti belim pokrovom.Leto je samo smela primisao, ne vi&scaron;e. Mravinjak ljudi se jo&scaron; s jeseni razmileo, obalama &scaron;iba vetar. Sunce i voda su isti, ali razlika u temperaturi je 50 stepeni. Uz kafu mislim na moj omiljeni roman Orhana Pamuka - Sneg. Na unutra&scaron;njem uvu javi se bend Haustor sa refrenom: &quot;I ne idi bez kaputa, pogledaj sve je bijelo, zima je&quot;.Već peti dan izjutra padne sneg. Gledam taj celac, na njemu nema ni lisičjih tragova kao u pesmi Vojislava Ilića, niti onih zapisa me&scaron;tana iz Čarobnog brega. Pomislim na te&scaron;ki mokri sneg pod Komovima, kojim gazim uz pomoć braće, da obiđem kuću u kojoj mi je umro otac. Ili sneg koji bez prestanka pada na kameni jastuk sa majčinim imenom.Odnekud iskrsnu Nogini stihovi:&quot;Spаvаjte moji umrli / bez grobа i bez biljegа Nekа vаs vjetаr zаgrli / Zаvije pokrov snijegа&quot;. Stresem se &scaron;to od studeni na balkonu, &scaron;to od stihova. Njemu se pridruži Ljubomir Simović: Doći će hladno vreme snega i dima, kad će ti đavo biti bog, gavran pobratim, a guja posestrima, dok ti urasta krilo, a raste rog.Đorđe Bala&scaron;ević je manje dramatičan: Na grad juri&scaron;a nežna bela legija, januar prostire svoj prefinjeni sag.Ali to je Naopaka bajka.U predvečerje će me razvedriti stihovi Jovana Nikolića Jofa koji počinju pitanjem &quot;Kada je sve volim&quot;. A jedan od odgovora je:&quot;Kada mi upadne u sobuI unese sneg na trepavicamaI miri&scaron;e na napolje&quot;.Naposletku, kopajući po poeziji koja pomaže da nas ne zatrpa sneg, nađem ne&scaron;to &scaron;to je zapisao Rade Drainac. On obja&scaron;njava &scaron;ta ljudima sklonim seti radi sneg:&quot;Ima dana kada pada belo inje, bezbrojne oči gledaju u mene;Ko kerovi tragom krvave životinje, zalaju iz mraka moje uspomene.I neka taj lavež bude poslednje &scaron;to ćemo čuti pre nego &scaron;to sneg ugu&scaron;i svaki zvuk&quot;.

Pekmez i sneg: "Čarobni breg" i "čovek bez mozga" FOTO

0 Komentari