Pekmez i sneg: "Čarobni breg" i "čovek bez mozga" FOTO

Ovaj put sam, budeći se u delu grada koji se smestio na padinu između Košutnjaka i Ade bio zatečen. Okvir francuskog prozora je pokazivao bleštavu jutarnju belinu. Kao sneg na starom televizoru. Ali bio je to pravi, januarski sneg.

Obradovao sam se kao starom poznaniku koji dugo nije navraćao. Zime koje su za nama behu kilave. Čak i ako bi pao, sneg bi se brzo otopio. Kao da smo se svi već navikli na blage zime i prekomerno vrela leta. Prava zima se preselila u sećanja na poslednje decenije prošlog veka.

Ovaj put je bilo drukčije. Sneg nije imao nameru da prestane da pada. Ostao sam na zastakljenom balkonu da se družim sa belinom.

Pred očima je počela da se pomalja Tolstojeva, ruska zima. Prepliće se sa Bajaginim glasom koji me obaveštava da zbog neke Tamare čeka na minus dvadeset i šest: "Ja sam se topio kô sneg, kada ga staviš na dlan". To može samo ljubav.

Ili nešto tužnije pitanje koje je postavio Točkov Smak: Zašto ne volim sneg? Negde sam pročitao da je pesma nastala jer je zimi sahranjen neko jako blizak tvorcu stihova.

Gledajući pahulje misao poče da vrluda veleslalomom između Andersenove Snežne kraljice, Snežane i njenih patuljaka, da bi se odnekud nepozvan pojavio i Šabanov glas: "Sneg je opet, Snežana". Prvi narodnjak za koji sam sedamdesetih u mojoj rokerskoj duši napravio malo tajnog prostora. A onda krenu i sve druge snežne uspomene.

Susret sa belom materijom

Prvi sneg koji pamtim je onaj iz Dubnice. U dvorištu, pred zgradom seoske škole osvanulo je nešto beskrajno belo, na čemu je jutarnje sunce ostavljalo sijaset iskrica. Mislim da su me poveli iz stana na spratu. Mislim da pamtim ledenice debele kao konjska noga, njihov niz na ivici krova, koji ću kasnije, u sećanju, upoređivati sa svetlosnim elektronskim tragom muzike na uređajima za snimanje. Bila je to zamrznuta muzika.

Mislim da je iznenađenje moralo biti veliko. Dlan ljudskog mladunčeta na beloj brašnjavoj materiji. Hladnoća. Koja ne izgleda hladno, jer prikuplja svu svetlost ovog sveta. Zapravo, kako ću naučiti docnije, odbija sve boje iz spektra. Sneg je rekao odlučno ne udvaranju sunca, belina je potpuno odbijanje.

Vasko Popa će u jednoj pesmi zapisati: Usijano gvožđe ima Belinu snega /Sneg ima belinu Usijanog gvožđa. Da, sneg ume da bude opasan po čoveka. Da ga oprlji, kao usijano gvožđe. Da mu se ponudi kao postelja za belu smrt.

I onda Bebekov glas: "Dok ležim budan, na postelji od snijega…"

Možda već sledeće godine, a mogla je to biti 1967. - tako svedoče retke fotografije - na sneg sam izašao sa sankama. Jedva sam ih vukao za sobom. Toga sam se morao setiti kada sam u beogradskom komšiluku ovih dana, na jednoj od retkih gradskih površina koje nisu okupirali sumnjivi investitori, video roditelje sa decom kako se na sankama spuštaju niz padinu. Svet se, uprkos svemu, obnavlja.

Stadion Česte

Od snegova koji će pratiti moje bosansko detinjstvo, pamtim naravno one u kojima su smetovi kraj puta bili veći od mene.

Kada sam se malo izdužio, posle selidbe u kasabu, igrao sam se svih divljih zimskih igara koje su čopori derišta smišljali. Ali jednu posebno pamtim. Česte su bile mesto okruženo šumom, gde je u šipražju bilo malo, zamrznuto jezero. Već su u kućama goreli crno-beli televizori lampaši, na njima smo prvi put videli hokejaše kako palicama jure jedva vidljivu tačkicu paka.

Pokušavali smo i mi to da radimo, klizajući se na izlizanoj obući, ili na klizaljkama od ivice gajbe izvijene na vatri. Palice smo pravili od štapova zakrivljenih pri kraju. Unaokolo su bile grabove šume, sa krošnjama belim od snega. Ne bismo prestajali sa igrom ni kada bi sneg opet počeo da pada. Videli smo svojim očima ostvaren Rilkeov stih: Vetar u zimskoj šumi tera stado pahulja kao pastir. Ne bismo prestajali ni kada bi se hvatao plavičast sumrak protkan belinom snega. Padali smo, ustajali, padali.

Na obroncima Majevice se sa seoskih krovova izvijao dim, pred kućama su počele da škilje sijalice boje žumanca. Prestajali bismo tek kada bi dole, iz varoši, do nas doprlo dozivanje majki u kojem je bilo ljutnje i zebnje.

S proleća bi neko od nas do pojasa propao kroz oznojeni led u jezerski mulj. Bio bi to znak da je hokejaška sezona završena

Putovao sam autobusom do tuzlanske gimnazije. "Harmonika", zglobni autobus, zimi bi brundao pod mojim prozorima dvadesetak minuta pre polaska u šest i deset ujutro. Strčao bih dole i zauzeo drveno sedište, Umeo je da posle polusatne vožnje zastane na usponu uz brdo Krojčica pre ulaska u Tuzlu.

Izlazili smo napolje, golobradi srednjoškolci i mamurni radnici, gurali bismo autobus dok bi se njegovi histerični točkovi okretali u mestu. Kada bi se miris snega i soli pomešao sa smradom spaljene gume, umeo je da naglo krene i one koji su ga uz smeh gurali strese sa sebe kao pas buve.  A to bi značilo padanje u lapavicu. Dolazili smo na časove mokri od Krojčice i njenog prljavog snega.

Čarobni breg u Mrakuši

Sarajevske zime su još uvek bile prave, planinske. Stanovao sam u kraju koji se zvao Mrakuša. Davao mi je odličan snežni okvir za čitanje romana duboko uronjenih u svet aplskog snega, kao što je Čarobni Breg Tomasa Mana: "Umesto sunca bilo je snega, snega u masama, u tako ogromnim količinama kakve Hans Kastorp nikad u životu nije video. Istina, ni prošle zime nije se moglo poželeti više snega ali sve je to bilo ništavno u poređenju sa ovogodišnjom zimom. Strašne, neizmerne snežne mase ispunjavale su dušu svešću o opasnom karakteru i ekscentričnosti ovoga kraja. Sneg je padao iz dana u dan, po čitave noći, čas je samo provejavao čas gusto zasipao, ali je stalno padao. Ono malo puteva koje su održavali prohodnim ličilo je na useke između snežnih zidova koji su se izdizali, iznad čovečije visine, s jedne i s druge strane puta, kao alabasterske ploče, koje su u svom zrnastom kristalnom svetlucanju bile prijatne za oko i služile stanovnicima Berghofa za pisanje i crtanje, za saopštavanje raznih vesti, pošalica i zajedljivih aluzija".

Tomas Man je posetio svoju suprugu koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Bilo je to 1913. To mu je dalo ideju za knjigu. Roman "Čarobni breg" je pisan sa prekidima do 1924. kada je objavljen.

Godine 1984. podigao bih pogled sa knjige i suočio bih se sa sarajevskim debelim snegom. Mrakuša je bila moj Čarobni breg. A sada, 2026., to je Banovo brdo.

Umelo je u Sarajevu zimi da nestane vode jer bi se zamrzle cevi. Jedne takve sarajevske zime sedeo sam na stepenicama kuće koja je kao osmatračnica štrčala iznad grada. Gledao sam svetlucavu kotlinu. U studentskom domaćinstvu postojala je samo tegla pekmeza. Umesto hleba, uzeo sam na tanjir sneg - bilo ga je svuda, trebalo je samo ispružiti ruku.

Ovaj sneg gore, iznad Souk-bunara i još više, iznad Zaobilaznice - nekadašnje trase Višegradske pruge - nije bio čađav kao onaj na čaršiji. Bio je čist. Pekmez od šljiva pomešan sa snegom. Recept koji je stvorila jedna gladna sarajevska noć. Kada svet oko mene prekrije lepi celac, skoro da mogu da osetim ukus pekmeza od šljiva.

Onda dolaze prialpski snegovi u Bavarskoj. Sneško koji pravim sa sinom u Vangenu, varoši na krajnjem jugu Nemačke. I iste one ledenice pod krovom. Koju partituru su nebesa ovaj put okačila gore da se divimo?

U šetnji Banovim brdom Iza bioskopa Roda naiđem na tek rođenog Sneška. I pomislim kako su  svi ti nemi snežni ljudi zapravo međusobno povezani veoma ljudskim osobinama. Rođeni su u igri. Sve dok ih smrt, otelovljena u sunčevim zracima, ne otopi. Da mogu da govore, verovatno bi rekli da veruju u besmrtnu dušu. Sve dok od njih ne ostane lonče koje je služilo kao kapa, nekoliko kamenčića iz osmeha. Možda šargarepa, ako je stvoritelji nisu naveče poneli za supu.

Setim se da se u Litvaniji Sneško zove "čovek bez mozga". Građani su 2005. u znak protesta oko parlamenta napravili sto četrdeset i jednog "čoveka bez mozga". Toliko poslanika ima litvanska skupština. U Srbiji ih je mnogo više. Gde ljudi da nađu toliko snega?

Vlak u snegu

Mato Lovrak je svojim romanom Deca velikog sela iz 1933. stvorio hit za svu jugoslovensku decu. Moja generacija je tu knjigu upamtila pod naslovom "Vlak u snijegu”. Od listanja ove uzbudljive priče za decu, dok napolju steže mraz, do kasnijeg događaja koji će od mene napraviti putnika nekog drugog voza u snegu, prošlo je možda desetak godina. Po ciči zimi voz je hitao od Sarajeva ka Beogradu. Tada sam bio dugokos, nosio sam gojzerice i pletene čarape preko nogavica. Kao da sam znao šta sledi.

Naglo kočenje voza usred noći. Opružio sam se u kupeu. Završio sam  ispod suprotnog sedišta, dobro ugruvan. Čuo sam glasove, neko je jaukao. Naišao je kondukter. Kroz maramicu koju je ogromnom šakom stiskao na obraz, probijala je krv. Pisao je nešto olovkom, kada je voz udario u nešto tvrdo i stao. Fizika je neumoljiva. Kondukter je sebi zabio olovku u obraz.

Na vratima se pojavila devojka u najmanju ruku neprikladno odevena za ovaj trenutak. Bundica i suknjica. Pitala je šta se dešava, potom je ostala u kupeu. Grejanje više nije radilo. Neko je rekao da moramo da propešačimo nekoliko kilometara do sledeće stanice. Devojka me je bespomoćno pogledala. Skinuo sam svoje vunene čarape i pružio ih joj bez reči. Sneg je napolju škripao. Ljudi su već koračali kroz noć. Izašli smo I mi. Mislio sam da je sneg uvek bele boje. Ovaj izaponoćni, iz ravnice kojom je zviždao vetar noseći snežno inje, bio je - plavičast. Miloš Crnjanski je u Lamentu nad Beogradom govorio o "plavom i gustom snegu". To je bio taj.

Te noći smo se jedva dovukli do male stanične zgrade usred ničega. Kada je po nas došao šinobus, devojka je izula čarape, rekla hvala i otišla svojim putem. Ona je spadala u šminkerski svet, onaj koji je Čola opisao spominjući "lutkicu iz Trsta”. Ja sam bio posthipijevski raspoložen. Samo je ljuti slavonski mraz uspeo da za trenutak pomiri naše poglede na svet i da njoj ironičnim potezom dodeli tople prugaste čarape koje mi je po mom nacrtu isplela majka. Bio je to moj "Vlak u snijegu".

Sneg na Savi

Sa terase tržnog centra Ada lepo se vide obale Save, Most na Adi sa jedne i kupalište, opšiveno belom čipkom, sa druge strane. Brodići spavaju pritisnuti belim pokrovom.

Leto je samo smela primisao, ne više. Mravinjak ljudi se još s jeseni razmileo, obalama šiba vetar. Sunce i voda su isti, ali razlika u temperaturi je 50 stepeni. Uz kafu mislim na moj omiljeni roman Orhana Pamuka - Sneg. Na unutrašnjem uvu javi se bend Haustor sa refrenom: "I ne idi bez kaputa, pogledaj sve je bijelo, zima je".

Već peti dan izjutra padne sneg. Gledam taj celac, na njemu nema ni lisičjih tragova kao u pesmi Vojislava Ilića, niti onih zapisa meštana iz Čarobnog brega. Pomislim na teški mokri sneg pod Komovima, kojim gazim uz pomoć braće, da obiđem kuću u kojoj mi je umro otac. Ili sneg koji bez prestanka pada na kameni jastuk sa majčinim imenom.

Odnekud iskrsnu Nogini stihovi:

"Spаvаjte moji umrli  / bez grobа i bez biljegа 

Nekа vаs vjetаr zаgrli / Zаvije pokrov snijegа". 

Stresem se što od studeni na balkonu, što od stihova. Njemu se pridruži Ljubomir Simović: Doći će hladno vreme snega i dima, kad će ti đavo biti bog, gavran pobratim, a guja posestrima, dok ti urasta krilo, a raste rog.

Đorđe Balašević je manje dramatičan: Na grad juriša nežna bela legija,  januar prostire svoj prefinjeni sag.

Ali to je Naopaka bajka.

U predvečerje će me razvedriti stihovi Jovana Nikolića Jofa koji počinju pitanjem "Kada je sve volim". A jedan od odgovora je:

"Kada mi upadne u sobu

I unese sneg na trepavicama

I miriše na napolje".

Naposletku, kopajući po poeziji koja pomaže da nas ne zatrpa sneg, nađem nešto što je zapisao Rade Drainac. On objašnjava šta ljudima sklonim seti radi sneg:

"Ima dana kada pada belo inje, bezbrojne oči gledaju u mene;

Ko kerovi tragom krvave životinje, zalaju iz mraka moje uspomene.

I neka taj lavež bude poslednje što ćemo čuti pre nego što sneg uguši svaki zvuk".