Srbija posle Đinđića

Najčešće su ga opisivali kao pragmatistu. Srpski glasači nisu ga mnogo voleli jer je donosio teške odluke – njegove privredne reforme donele su finansijske teškoće. Nikad se nije izdavao za sveca: "Ako hoćete moral idite u crkvu," rekao je jednom.

Kada je bilo potrebno, sklapao je dilove sa sumnjivim likovima. Veruje se da je tako sklopio dogovor sa specijalnom policijom u cilju svrgavanja jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koju kasnije nije odlikovao. 

Šta će njegova smrt značiti za srpsku politiku?

Zemlja se suočava sa vakumom političke moći. Nema predsednika jer izbori dva puta nisu uspeli. Sada nema ni premijera.

G. Đinđić nema očiglednog naslednika, i ko god da dođe na njegovo mesto teško da će uspeti da na okupu zadrži podeljenu vladajuću koaliciju više od 10 partija kojima je Đinđić majstorski manipulisao.

Dopisnici očekuju da će doći do borbe za vođstvo u Đinđićevoj Demokratskoj stranci, ali i do borbe za premijersko mesto.

Međutim, oni smatraju da će se ekonomske reforme najverovatnije nastaviti jer Srbija trenutno nije u poziciji da se suprotstavlja Sjedinjenim državama i Evropskoj uniji.

Pitanje je samo koliko brzo i koliko efikasno će te reforme biti sprovedene. 

Koje političare ne treba gubiti iz vida?

Bivši jugoslovenski predsednik, Vojislav Koštunica, bi teorijski mogao napraviti comeback, naročito ako posle odlaska Đinđića budu raspisani opšti izbori.

Međutim, njemu i njegovoj Demokratskoj stranci Srbije će verovatno nedostajati veština stvaranja koalicija koja je neophodna da bi se na vlast došlo i ostalo.

Od članova Đinđićeve partije, Zoran Živković, bivši jugoslovenski ministar policije, jedan je od mogućih takmaca za premijersko mesto. Pre nego što je Đinđić ubijen, on je trebalo da postane ministar odbrane Srbije.

Još jedan političar sa dobrim izgledima je i zamenik srpskog premijera, Nebojša Čović, iz partije Demokratska alternativa. 

Kakve posledice može imati Đinđićeva smrt na regionalnu politiku?

Svi su izgledi da će se Srbija u neposrednoj budućnosti koncentrisati na svoje unutrašnje stvari.

To znači da će možda doći do odlaganja formiranja nove vlade Srbije i Crne Gore – države koja je stvorena prošlog meseca na mesto Jugoslavije.

Takođe, planirani razgovori o saradnji između Beograda i Kosova, koje je od sukoba Nato sa Jugoslavijom 1999. pod administracijom UN, verovatno će biti odloženi.

Nekrolog: Zoran Đinđić

Premijer Srbije Zoran Đinđić preminuo je pošto je na njega izvršen atentat ispred zgrade vlade u Beogradu. Đinđić, dugogodišnji opozicioni lider, došao je na čelo vlade pre dve i po godine, nakon što je autoritarni predsednik, Slobodan Milošević, svrgnut s vlasti.

Tokom dugog perioda Miloševićeve vladavine 1990ih, Đinđić je bio jedan od najistaknutijih protivnika vladajućeg režima.

Kao disident još u studentskim danima, sredinom 1970ih otišao je u Nemačku da završi obrazovanje, ali i da se skloni od progona i maltretiranje.

Posle povratka u Beograd, Đinđić je 1989. postao jedan osnivača centrističke Demokratske stranke, jedne od glavnih antimiloševićevih stranaka. Majstor taktike i efektivni komunikator, on je ubrzo postao njen lider.

Na međunarodnoj sceni je postao poznat krajem 1996, kada je sa još dva opoziciona lidera organizovao i rukovodio skoro tri meseca dugim masovnim uličnim demonstracijama protiv pokušaja Miloševićeve administracije da poništi pobedu koalicije Zajedno na opštinskim izborima u Srbiji.

Te demonstracije – do tada neviđene dužine i intenziteta u skorijoj evropskoj istoriji – dovele su do pobede. Đinđićeva nagrada bila je funkcija gradonačelnika Beograda.  

Ulični protesti

Njegova pobeda bila je kratkog daha. U roku od samo nekoliko meseci, njegov politički saveznik, konzervativni Vuk Drašković, okrenuo se protiv njega, i Đinđić dobio otkaz.

Tokom sukoba na Kosovu i vazdušne kampanje Nato protiv Jugoslavije, Đinđić je izbegao u Crnu Goru nakon saznanja da se nalazi u vrhu liste protivnika koje je Miloševićev režim planirao da eliminiše.

U Crnoj Gori Đinđić je uspostavio bliske odnose sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem, koji se već tada okrenuo protiv predsednika Miloševića.

Nakon što je Nato porazio Beograd, Đinđić je u leto 1999. krenuo sa svežom kampanjom uličnih protesta – ovaj put cilj su bili prevremeni izbori u Srbiji.

Ali u toj kampanji nisu učestvovali svi bitni faktori srpske opozicije i ona nije uzela maha. Činilo se da se Milošević učvrstio na vlasti – dok nije za septembar 2000. zakazao vanredne izbore za predsednika Jugoslavije.

Đinđić – nikada najpopularniji srpski političar -  ostao je u senci i iz pozadine rukovodio na kraju uspešnom kampanjom svog kolege opozicionog lidera, Vojislava Koštunice, u trci protiv Miloševića. 



Uspeh

Koštunica je dobio u velikoj meri počasnu funkciju predsednika Jugoslavije, a Đinđić je preuzeo centar moći – postao je premijer Srbije.

Protekle dve godine su dobrim delom bile obeležene borbom za moć između Koštunice i Đinđića. Koštunica je uživao popularnost, a Đinđić je profitirao od neradog poštovanja onih, čak i simpatizera sopstvene partije, koji su cenili njegovu energiju, poslovni pristup i odlučnost za sprovođenjem reformi.

Nasuprot tome, mnogi su ga kritikovali jer je arogantan i što je uključen u seriju potencijalno mutnih i tajnih dilova kojima je učvršćivao svoju poziciju.

A opet Đinđić je postigao primetan uspeh. Okupio je jedan izuzetno stručan, tehnokratski tim koji je Srbiju izveo na put ekonomskih reformi. Uz pomoć svojih veza sa predsednikom Crne Gore, Đukanovićem, uspeo je da osnuje labavu uniju Srbije i Crne Gore.

Čak i ako unija ne potraje, njenim osnivanjem izbegla se politička nestabilnost koja je mogla da usledi nakon crnogorske odluke da postane nezavisna država.

G. Đinđić je i pokazao dovoljno kuraži da 2001. izruči Miloševića Haškom tribunalu – uprkos protivljenju mnogih srpskih političkih snaga, među kojima je bio i predsednik Koštunica.

Ta akcija, kao i ostale, primer su Đinđićevog pragmatizma. Bio je svestan da će nagrada za izručenje Miloševića Hagu biti nastavak međunarodne pomoći.

Borba za moć sa Koštunicom je na kraju pošla Đinđićevim tokom, Jugoslavija je tokom prošlog meseca zamenjena unijom Srbije i Crne Gore. Time je G. Koštunica ostao bez funkcije.

Međutim, Đinđić nije bio u prilici da duže od nekoliko nedelja uživa u svojoj neospornoj vlasti.