Legitimno sredstvo političke diskvalifikacije

Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine zvanično uklonila homoseksualnost s liste mentalnih bolesti. Sedamnaest godina posle, Srpsko lekarsko društvo i dalje odbija da zvaničnim saopštenjem potvrdi stav SZO čiji je redovni član.

Jasmina Čolak
Podeli

Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine zvanično uklonila homoseksualnost s liste mentalnih bolesti. Sedamnaest godina posle, Srpsko lekarsko društvo i dalje odbija da zvaničnim saopštenjem potvrdi stav SZO čiji je redovni član.

Srbija ni ove godine neće obeležiti ovaj dan, iako će u 77 zemalja širom sveta biti održane javne manifestacije na kojima će se diskutovati o odgovornosti društva prema pojedincima i grupama koje nisu heteroseksualne orijentacije.

- U osnovi ove internacionalne akcije je da se jasno istakne i upozori da homofobija nije i ne sme da bude problem samo gej i lezbejske populacije. Odgovornost, pre svega, moraju preuzeti zvanični autoriteti, kulturne i obrazovne institucije, kao i intelektualci, a volju da se ova predrasuda prevaziđe mora imati celo društvo - kaže u razgovoru za Danas Adam Puškar, aktivista Kvirija centra.

Prema njegovim rečima, prva kampanja protiv nasilja i diskriminacije nad istopolno orijentisanim osobama pod nazivom Ljubav za sve, koja je sredinom aprila počela u Beogradu, imala je sličnu ideju - da se ukaže i da se imenuje postojanje homofobije u javnom prostoru.

- Nekoliko agencija u čijem su vlasništvu bilbordi širom Beograda odbilo je da postavi plakate kampanje Ljubav za sve, a slično je bilo i s gradskim prevozom, u čija vozila posteri za kampanju nisu mogli da budu postavljeni, pod obrazloženjem da je suviše rizično i da vozila mogu da budu oštećena. Manje jasne razloge davale su marketinške agencije koje su saradnju otkazivale uglavnom pred potpisivanje ugovora, kada je strah nadvladao etiku poslovanja, pa i novčani interes od šest hiljada evra - ističe Puškar.

Tokom realizacije kampanje NVO Kvirija nailazila je i na druge probleme. Tako je, na primer, određeni broj novinara na poziv da preko svojih medija prenesu vesti o kampanji odgovorio veoma uvredljivo, komentarišući tom prilikom da "svakako neće podržati nešto što je nastrano i bolesno".

- Mediji, kao najuticajniji deo javnog prostora, senzacionalističkim pristupom i izveštavanjem doprinose širenju mržnje, stvaranju predrasuda i održavanju homofobične klime u srbijanskom društvu. Kao legitimno sredstvo političke diskvalifikacije, homofobija se odavno ustalila u Srbiji. Kada treba poljuljati značenje demokratije uglavnom se demokratski orijentisani političari karakterišu kao osobe sumnjive seksualnosti, odnosno homoseksualci. I što su njihovi politički stavovi oštriji, to su i homofobične etiketacije veće - objašnjava Puškar.

Primer za to je decembarska predizborna kampanja, kada su tabloidu često karakterisali LDP kao "pedersku" stranku. Takođe, svako ko se zalaže za modernizaciju Srbije, a posebno za saradnju s Haškim tribunalom, žigoše se na sličan način.

Brojni političari, pre svega oni nedemokratski orijentisani, ne samo da minimiziraju vrednost i značaj jednakih prava za sve građane Srbije, već veoma često deklarativno isključuju mogućnost uvažavanja bilo kojih prava neheteroseksualno orijentisanih osoba. Često u želji da svojim programima daju određenu dinamiku, pojedini elektronski mediji u svojim popularnim talk-show programima prelaze granicu dobrog ukusa.

Nedavno gostujući na Prvom programu RTS Aleksandra Jankov, autorka emisije o pravoslavnoj duhovnosti Sabornik, konstatovala je kako "niko ne želi homoseksualca za komšiju" , dok su učesnici emisije Piramida pre nekoliko dana izneli vrlo agresivne i homofobične stavove - navodi Puškar.

- Prošle godine donet Ustav vratio je položaj istopolno orijentisanih osoba nekoliko koraka unazad. Naime, određenim članovima Ustava bračna zajednica definisana je striktno kao zajednica između muškarca i žene, dok je mogućnost registrovanja istopolnih zajednica potpuno isključena - kaže Puškar.

Iako se neprestano vrše pritisci na državne institucije, osim četiri zakona kojima je zabranjena diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, ne postoji opšti antidiskriminacioni zakon, a nije prepoznat ni zločin iz mržnje.

Reakcije na kampanju koje su bile vidljive na bilbordima širom Beograda takođe svedoče o stepenu homofobije koji vlada u Srbiji. Poruke Idite iz Srbije, Brukate nam Srbiju, Smrt pederima, Marš odavde, Motka za sve, kao i farbanje lica modela koji su se našli na panoima, govore o težnji da se izbrišu svi koji su drugačiji.

Prema rečima Puškara, navodna nepotrebnost ove kampanje temelji se na tvrdnjama da "nije vreme", da nam je "Kosovo preče", kao i da "svako može da radi u svojoj sobi šta god želi". Svođenje nečijeg identiteta isključivo na dešavanja u sobi nije relevantno, jer kako bi se odnosili prema tvrdnji, na primer, budi vernik u svojoj sobi, nemoj javno.

Jačanje retrogradnih i retradicionalističkih tendencija poslednjih godina u Srbiji neprestano validira ksenofobiju kao legitiman oblik razmišljanja. O nepotrebnosti "drugih i različitih" na teritoriji "naše zemlje" govorilo se za vreme Miloševićevog režima. Sada se u javnom prostoru stvara ista klima, koriste iste reči i provocira istim tonom.

Formiranje Lazareve garde, prebijanje učesnika Mirovnog karavana, zastrašivanje učesnika (i otkazivanje čitave manifestacije) marša za legalizaciju marihuane, govore o tome da društvo ne samo što nije spremno da podrži različito mišljenje, već svojom agresivnošću zatvara svaku mogućnost da oni kao "drugi egzistiraju".

strana 1 od 37 idi na stranu