Oživi pa umri drugi dan

Lideri Evropske unije oživeli su ideju da EU dobije pisani ustav – plan za koji se činilo da nema nade nakon što su propali pregovori prošlog decembra. Izgleda da su lideri sada spremni na kompromis, ali šta je sa glasačima i njihovim parlamentima? 

"Imjamo dvanaest nedelja da stanemo na put evropskoj superdržavi", urlao je ove nedelje britanski eurofobični tabloid Sun u tekstu o tome kako su lideri Evropske unije – predvođeni zlim, za-sirom-poludelim francuskim predsednikom Chiracom – oživeli predloge da EU dobije pisani ustav, i kako nameravaju da se o tome dogovore do juna. Na užas onih koji se protive "Nikad bližoj uniji", ustavom će se između ostalog proširiti ovlašćenja unije, a nacionalne vlade će u mnogim oblastima izgubiti pravo veta. Ustavom će EU dobiti i stalnog predsednika i ministra inostranih poslova, kao i povelju o osnovnim pravima.

Razgovori o predlogu ustava propali su prošlog Decembra, kada tadašnji šef rotirajućeg predsedništva EU – Silvio Berlusconi – nije uspeo da prebrodi značajna razmimoilaženja o pitanjima kao što je snaga glasova zemalja članica. Posle toga se činilo da pitanje ustava neće biti pokrenuto godinama. Međutim, sada kada je na čelo predsedništva EU došao preduzimljivi irski premijer Bertie Ahern, nasledivši nesposobnog i agresivnog Berlusconija, nacrt ustava je izvučen iz kante za đubre i kompromis je konačno na vidiku. Na samitu u Briselu u četvrtak 25. marta, kojim je dominirala rasprava o antiterorističkim merama, lideri sadašnjih 15 članica EU i 10 zemalja koje će se pridružiti u maju, obavezali su se da će dogovor o finalnom tekstu postići do sledećeg samita 17 i 18 juna.

Jedna od glavnih primedbi na ustav je da se racionalizuje sistem glasanja u EU tako da, kada se ona proširi na 25 članica, ne dođe do maltene konstantne pat pozicije. Nacrtom iz decembra predviđen je novi sistem glasanja "dvostruke većine" po kojem će najveći broj mera moći da se usvoji ako za njih glasa numerička većina zemalja EU, kao i ako kombinovano stanovništvo tih zemalja čini najmanje 60% ukupnog stanovništva EU. Međutim, Poljska i Španija su insistirale da se zadrži princip glasanja koji je postignut u Nici 2000. po kojem bi obe zemlje imale gotovo isto glasova kao i Nemačka uprkos tome što imaju dvostruko manje stanovništva od nje. Manje zemlje su strahovale da će taj novi sistem glasanja omogućiti trima najvećim članicama EU, Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji, da dominiraju ostalim zemljama.

Postoji još nekoliko razloga, pored Ahernove tihe diplomatije, zbog kojih je pitanje ustava došlo na dnevni red tako brzo. Neposredno nakon bombaškog napada u Madridu, lideri EU su požurili da pokažu da su jedinstveni. Neočekivana pobeda Socijalista na opštim izborima u Španiji nekoliko dana nakon bombaškog napada, dovela je na vlast novu vladu koja je spremnija na kompromis o sistemu glasanja – i koja više želi da bude diplomatski bliža Francuskoj i Nemačkoj, pre nego Britaniji i Americi za razliku od prethodne konzervativne vlade.

Pojedini u Francuskoj i Nemačkoj propast pregovora o ustavu doživljavaju kao priliku da se izgura ideja o kreiranju jednog "užeg kruga" zemalja EU koje bi forsirale bržu, dublju integraciju. Ali što više razmišljaju o tome, postaje sve jasnije da taj uski krug može malo toga da postigne. Pojedini predlozi, kao što je unifikacija njihovih sistema krivičnog prava, predstavljaju ogroman izazov. A i nezavisno od toga, postojeći sporazumi unutar EU onemogućavaju da jedna grupa zemalja nešto preduzme bez ostalih. I zbog toga su se ponovo usredsredili na postizanje dogovora oko ustava.

Suočen sa mogućnošću da ostane jedini preostali koji se protivi postizanju dogovora, poljski premijer, Leszek Miller, poslednjih dana je počeo da nagoveštava spremnost na kompromis. Ali dok je Miller u četvrtak uveče sedeo na samitu, grupa parlamentaraca iz njegove Alijanse demokratske levice (SLD) sastala se u Varšavi i dogovorila da napravi novu partiju. Na povratsku kući, Miller, koji je postao izuzetno nepopularan zbog korupcijskih skandala, loše sprovedenih zdravstvenih reformi i stope nezaposlenosti u Poljskoj od 20%, najavio je ostavku. Čak i ako njegov naslednik bude podjednako spreman na novi sistem glasanja u EU, ne mora da znači da će tako biti i sa poljskim parlamentom i narodom. Parlament je već podneo predlog po kojem se odbija svaki sistem glasanja osim onog dogovorenog u Nici. Ako Poljska održi referendum o ustavu EU, kao što je Miller nagovestio, odgovor bi lako mogao da bude Nie.

Chirac je ostavio mogućnost da Francuska održi referendum kojim bi se ratifikovao ustav EU, ali sada polako odustaje od te ideje, shvatajući i da bi njegovi sunarodnici lako mogli reći Non. A i britanski premijer, Tony Blair, je pod jakim pritiskom opozicionih Konzervativaca i euroskeptične britanske štampe da organizuje referendum. Ako nastavi da se tome suprotstavlja, on će time samo povećati popularnost euroskeptičnog opozicionog lidera Michaela Howarda pred izbore koji se očekuju sledeće godine. Na samitu prošlog decembra, neposredno pre nego što su pregovori propali, Blair je dobio podršku kada je predložio da zemlje članice treba da zadrže pravo veta na pitanja kao što su porezi, socijalno osiguranje i sudska saradnja. Međutim, na novim pregovorima on će morati da se ponovo za njih bori – a ako ponovo ne dobije sve te koncesije, štampa, parlament i javnost će mu napraviti pakao.

S obzirom da ustav stupa na snagu tek kada ga svih 25 zemalja budu ratifikovale, postoji velika šansa da predlog ne prođe uprkos spremnosti lidera EU na kompromis. S jedne strane, to će biti sramota: novi sistem glasanja vrlo ima smisla, kao i ideja da Unija dobije povelju kojom se definišu njena ovlašćenja umesto sadašnjeg bućkuriša od sporazuma. Međutim, nacrt ustava o kojem lideri EU raspravljaju, koji je sastavila Evropska konvencija od 105 članova, predstavlja potpuni haos. Njega je toliko teško shvatiti da čak i članovi konvencije imaju problema da ga objasne. Dok bi on trebalo da proces donošenja odluka što više približi građanima, on čini upravo suprotno – sve se podređuje ciljevima Unije, što uključuje različite oblike "kohezije" (čitaj: harmonizacije pod direktivom Brisela).

 Ako građani jednog ili drugog dela Evrope pošalju ustav nazad u kantu za đubre, EU bi mogla da bude primorana da se vrati sa jednostavnijom i osetljivijom verzijom - za par godina, kada nove članice budu imale vremena da se skrase i kada svi problemi proširene Unije konačno isplivaju. A to neće biti tako loše.