Neizvesna 2004.

U 2004. godini nema prostora za neko značajno poboljšanje ekonomskih prilika, kaže na početku razgovora za „Blic“ ekonomista Vladimir Gligorov.

- Pored ostalog, razočaranje je veliko i sve partije žele da se distanciraju od onoga što se radilo u protekle tri godine. Svi obećavaju novu politiku i novi početak, što znači da će biti potrebno vreme da se do toga dođe. Takođe, poslednji događaji u Skupštini SCG, kada nisu prihvaćeni neki strani krediti, govore o tome da će se možda promeniti odnos prema međunarodnim finansijskim ustanovama, a to će povećati neizvesnost, što će imati, bar kratkoročno, negativne posledice po privredna kretanja. Konačno, rad na novom ustavu će potrajati. U tom kontekstu, sasvim je verovatno da će centralna banka još više voditi računa o stabilnosti, tako da će monetarna politika i dalje biti restriktivna. A i novi budžet će biti donet sa dodatnim zakašnjenjem. Ako bude tako, nastaviće se stagnacija proizvodnje, dalje smirivanje inflacije i dalji rast nezaposlenosti. U drugoj polovini godine bi stvari mogle da se promene, nabolje ili nagore, u zavisnosti od toga šta nova vlada odluči da čini.

Kako ocenjujete privatizaciju u Srbiji?

- U načelu, izabrani model privatizacije bi trebalo, jednim delom, da pozitivno utiče na efikasnost jer se preduzeća ne dele, već se prodaju. To bi trebalo da dovede do toga da vlasništvo nad nekom imovinom stekne onaj kome ona najviše vredi, ko je spreman za nju najviše da plati. To je, naravno, tako ukoliko je obezbeđena konkurencija. E, sada tu nastaju problemi jer se mešaju različiti kriterijumi – cena imovine, investicioni program, socijalni program – a čitav proces je u nadležnosti države i poprilično je centralizovan.

Ali često je problem i efikasnost privatizovanih firmi.

- Utoliko je važnije da se povede računa o tome šta se događa posle privatizacije. Tu se sada greši jer se nezadovoljstvo privatizacijom, za koje takođe nije sasvim jasno na čemu je zasnovano, usmerava prema reviziji dosadašnje privatizacije, što može da ima niz negativnih posledica, a osnovna je ta da se ponovo poseže za političkim i administrativnim, a ne za tržišnim sredstvima. Jer, šta je moglo biti rđavo u dosadašnjoj privatizaciji (ako se ostavi po strani kršenje zakona, ukoliko ga je bilo)? Da je neko dobio nešto jeftinije nego što je možda moglo da se obezbedi u nekim drugim uslovima. U tom slučaju, moguće je da novi vlasnik postane neko ko baš i ne zna šta će sa tim što je stekao, a tada će on ili ona težiti da tu imovinu proda nekom drugom jer će inače biti na gubitku. Znači, ukoliko se u prvom momentu nije obezbedila potpuna tržišnost kod privatizacije, potrebno je videti kako da se ona obezbedi kada novi vlasnici budu hteli da tu imovinu prodaju. To znači da bi trebalo ojačati tržišne ustanove. Ukoliko bi se išlo na dogradnju sadašnjeg sistema privatizacije, trebalo bi ići u istom smeru. Kao što bi trebalo doneti zakon o denacionalizaciji koji bi bio brana i pokušajima ponovne nacionalizacije za koju se zalažu neki od onih koji su za reviziju privatizacije. Pored toga, a to je sada već opšte prihvaćeno, potrebno je što pre doneti zakon o bankrotstvu, kako bi se dao dodatni podsticaj tržišnim postupcima privatizacije i preuzimanja preduzeća.

Koliko će naša ekonomija zavisiti od političke scene?

- To će i dalje biti odlučujući činilac. Nova skupština i vlada moraće prvo da stabilizuju političke prilike. Ovo neće biti lako. Istovremeno, biće potrebno sastaviti valjanu strategiju tranzicije i privredne politike, koje će morati da se usaglase sa MMF i sa Svetskom bankom. Na kraju, biće potrebno uspostaviti radni odnos sa EU jer će biti veoma rđavo ako se bude dodatno kasnilo sa pridruživanjem. Sve će se to suočiti sa dva osnovna politička proble–ma, koji nisu nepovezani. To su: nacionalizam i korupcija. Ukoliko se odnos prema nacionalnom interesu ne racionalizuje i ukoliko se ne razgraniče javni od privatnih interesa, vlada će ili biti nestabilna, što je dosta verovatno, ili neuspešna, ili i jedno i drugo.

Neophodno je i da institucije povrate poverenje?

- Potrebno je imati u vidu i to da je nepoverenje u javne vlasti izuzetno veliko i da će i skupštini i vladi biti teško da brzo steknu poverenje.

Najviše, međutim, zabrinjava potpuno odsustvo zagovornika liberalnih ideja, kako onih političkih tako posebno onih privrednih. Tako da je verovatnoća da se krene stranputicom poprilična, a tada se zaista može doći i do granice socijalne izdržljivosti. U ovom času stvari ne stoje toliko loše da ne bi mogle da budu i gore, i to takođe može da bude problem.

Konfuzija i dugovi

Kako vidite mogućnost otplate našeg spoljnog duga?

- Tu, po mom mišljenju, vlada konfuzija. U ovom času, Srbija još nije izašla iz prethodne dužničke krize, jer se još pregovara sa nekim važnim poveriocima, na primer sa Londonskim klubom i sa Rusijom. Dug koji je reprogramiran se servisira, ovako ili onako, ali, naravno, sada su obaveze male. One će porasti za par godina i, kako sada stoje stvari, potpuno je jasno da te obaveze neće biti moguće izmirivati redovno. Ovo ponajviše iz tri razloga: prvo zato što je teško očekivati da će doći do značajnog rasta izvoza u dogledno vreme; drugo zato što je javna potrošnja visoka, a obećava se i povećanje javnih ulaganja, što znači da će se i dalje prihodi od privatizacije trošiti na tekuće rashode, a ne za otplatu dugova: treće, zato što Srbija neće moći da se zadužuje još neko vreme. Ako se ovako sagleda stanje, postaje jasno da je potrebno radikalno preurediti čitav sektor spoljnih ekonomskih odnosa.