Da li nam i dalje treba Berlinski proces?

Ana Marjanović Rudan, Danas
Podeli

Započet kao inicijativa kancelarke Merkel, Berlinski proces posle “zamrzavanja” proširenja Evropske unije trebalo je da održi evropsku perspektivu Zapadnog Balkana i da pruži podsticaj Unije reformama u regionu. Proces je projektovan kao četvorogodišnja serija sastanaka premijera, ministara, civilnog društva i poslovnih zajednica Zapadnog Balkana. Težeći da pospeši saradnju zemalja u regionu i približi ga Evropskoj uniji, u okviru Procesa kao cilj je postavljen “dodatni napredak” (u odnosu na već postojeće mehanizme EU) u ekonomskoj saradnji, održivom rastu, bilateralnim odnosima i regionalnom pomirenju.

Kada se posle četiri godine podvuče crta, čuvena “agenda povezivanja” (connectivity agenda) doprinela je ekonomskoj saradnji i održivosti rasta, a kako je reč o srednjoročnim projektima izgradnje infrastrukture i povezivanja ekonomskih prostora, njihov stvarni uticaj videćemo tek u narednih pet do deset godina. Izvestan uspeh zabeležen je i u rešavanju bilateralnih pitanja – posle usvajanja Deklaracije o bilateralnim pitanjima (na inicijativu Foruma civilnog društva Zapadnog Balkana), potpisana su dva međudržavna sporazuma.

Najveći uspeh predstavlja istorijski sporazum Makedonije i Grčke, čiji je spor oko imena, zajedno uz odnos Beograda i Prištine, naveden kao jedno od ključnih bilateralnih pitanja u završnoj deklaraciji berlinskog skupa, 2014. godine. Najmanje napretka postignuto je po pitanju regionalnog pomirenja. Regionalna kancelarija za mlade (kao “proizvod” Berlinskog procesa) može, uz adekvatno strateško planiranje, doprineti pomirenju u budućnosti. Ipak, pitanje prošlosti i nedostatak utvrđenih činjenica kao preduslov uspešnog pomirenja samo je otvoreno, kroz deklarativnu podršku osnivanju REKOM-a (regionalne, međuvladine komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama).

Ipak, Berlinskom procesu još se ne nazire kraj. Naprotiv, krug zemalja-članica EU koje žele da se u njega uključe se širi. Tako će domaćin skupa 2019. godine biti Poljska, a zatim Grčka. Sa jedne strane ovo je ohrabrujuće, jer se produžava usredsređenost na zajedničke i ključne probleme zemalja Zapadnog Balkana i uvećava se broj saveznika za njihovo rešavanje. Sa druge, postavlja se pitanje da li je Berlinski proces suvišan pošto su njegovi ciljevi takođe predmet nove strategije Evropske komisije za naš region.

Imajući u vidu “meku moć” Berlinskog procesa koja je dala vetar u jedra saradnji lidera, civilnog društva i poslovnih zajednica Zapadnog Balkana, njegov nastavak je razumno rešenje. Ali da bi nastavio da bude od koristi, on mora da se prilagođava novim okolnostima. Najpre, u saradnji sa Evropskom komisijom, treba da nađe način da pomogne realizaciji šest nosećih inicijativa Strategije EK za region. Dalje, kroz Berlinski proces treba pokretati inicijative koje ova strategija nije predvidela i treće, možda najvažnije, zemlje Zapadnog Balkana moraju postepeno da preuzimaju “vlasništvo” nad ovim procesom, odnosno inicijativu i odgovornost za saradnju unutar regiona i za njegovu evropeizaciju.

Fleksibilna struktura Berlinskog procesa doprinosi njegovom uspehu, pa je treba zadržati, ali u nastavku procesa treba da se unaprede njegova transparentnost i praćenje rezultata i da se jasnije podeli odgovornost. Na početku nove etape Berlinskog procesa, a to je sada, treba da se revidiraju ciljevi i da se dopune „dodatnin napretkom“ u vladavini prava, a u teme godišnjih samita svakako treba uvrstiti ulogu regiona u bezbednosti EU i u rešavanju pitanja migracija, kao i zaštitu životne sredine.

Sada je na liderima, ali i na civilnom društvu, zadatak da iniciraju potrebna poboljšanja Berlinskog procesa i da preuzmu punu odgovornost za međusobnu saradnju, uz podršku EU i njenih članica.

Autorka je programska savetnica Evropskog fonda za Balkan i koordinatorka Foruma civilnog društva Zapadnog Balkana