Da li je Srbija kriva za Prvi svetski rat?

Prema tadašnjoj oceni Međunarodne krizne grupe, Srbija je ponovo „nalikovala na Miloševićevo vreme bez Miloševića“ i ostala „kriminalizovana država“. Iako se tokom poslednjih desetak godina ova slika donekle promenila, posledice medijskog rata i danas u mnogo čemu utiču na stav zapadnog javnog mnjenja prema Srbiji i njenoj evropskoj perspektivi.

Jedan od važnih aspekata ovog rata bio je istorijski revizionizam koji je pripremio zapadno javno mnjenje za vojne intervencije na Balkanu 1995. i 1999. godine. Neke od tadašnjih „instant istorija“, poput „Balkanskih duhova“ Roberta Kaplana ili „kratkih istorija“ Bosne i Kosova Noela Malkolma, danas su obavezna literatura na Oksfordu i drugim zapadnim univerzitetima. Zajednički stav ovih knjiga jeste da su Srbi i na početku i na kraju veka bili izvor ratova u Evropi. Zbog toga su i poruke izveštaja Karnegijevih komisija o balkanskim ratovima iz 1912–1913. i 1996. glasile da Zapad samo silom može zaustaviti divljaštvo na Balkanu i nametnuti njegovim narodima civilizovano ponašanje.

Približavanje stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata dalo je povod novim studijama koje drugačije vide njegove uzroke u skladu s novim realnostima u Evropi posle hladnog rata. Primeri nove istoriografije jesu nedavno objavljene studije Kristofera Klarka „Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914. godine“ i dve knjige Šona Mekmikina, „1914 – odbrojavanje do rata“ i „Rusko poreklo Prvog svetskog rata“. Njihova gledišta bi se, u najkraćem, mogla sažeti u sledeće. Povod za rat bio je „srpski terorizam“, čija je prva žrtva bio princ Franc Ferdinand. Nastavljajući Kaplanovu tezu da je „istorija HH veka počela na Balkanu“ i da najveća zla HH veka (terorizam, nacizam) imaju balkanske preteče, one u Mladoj Bosni vide preteče Al Kaide. Ukratko, u njima se tvrdi da krivicu za rat snosi Rusija, koja nije dopustila Austrougarskoj da kazni Srbiju, čime je uvukla Evropu u prvi od dva velika oružana sukoba u HH veku. Ove studije osporavaju vladajuće stavove istoričara, uključujući i nemačke (na primer, Frica Fišera) o uzrocima Prvog svetskog rata, ali odgovaraju novim političkim realnostima u Evropi posle hladnog rata.

Na inicijativu Francuske, u Sarajevu će se 2014. održati centralna evropska svečanost povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata i taj događaj će ovu raspravu iz profesorskih kabineta izvesti i na političku scenu. Na mestu gde su se nekada u Sarajevu nalazili Muzej Mlade Bosne i gde su izlivene stope Gavrila Principa biće podignut spomenik Francu Ferdinandu uprkos protivljenju Republike Srpske, jednog od dva entiteta koji čine dejtonsku Bosnu i Hercegovinu. Neupućenima u novu problematiku trebalo bi pomenuti da je Gavrilo Princip jedini Srbin koji se pominje u školskim udžbenicima istorije u Evropi, u kojima se Prvi svetski rat danas označava kao „prvi evropski građanski rat“, koji je početkom HH veka prekinuo tokove evropske civilizacije koji su nastavljeni francusko-nemačkim pomirenjem i stvaranjem EZ, kasnije EU. Za razliku od Versajske konferencije, koja je u „klauzuli o krivici“ za njegovo izbijanje okrivila nemački imperijalizam i, kako neki zapadni istoričari tvrde (na primer, britanski istoričar Edvard Hejlit Kar), time dovela do dolaska nacista i Hitlera na vlast i Drugog svetskog rata, u svetlu nove istoriografije, ta krivica pada na Srbiju i Rusiju, „koje su gurnule Evropu u bratoubilački rat”.

Simbolika Prvog svetskog rata bila je povod i drugačijim političkim inicijativama poslednjih godina. Grčka je, na primer, svojevremeno predložila da se sve preostale balkanske zemlje 2014. godine, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, prime u Evropsku uniju. Time bi se, prema zamisli grčkih političara, zaokružilo pomirenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali i projekt evropske integracije. Drugi talas krize evrozone, koji je počeo u Grčkoj, gurnuo je u stranu ovu inicijativu i otvorio put drugačijim interpretacijama s potpuno neizvesnim političkim posledicama. Da podsetimo: jedan od glavnih uzroka raspada i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji bila je želja njenih zapadnih republika da „pobegnu sa Balkana” i „vrate se u Evropu“, kojoj „ne pripadaju ni Srbija ni druge jugoslovenske republike”. Dvadeset i dve godine posle raspada Jugoslavije, to je realnost postjugoslovenskog prostora. Iako je poslednja decenija donela mir i obnovu saradnje na njemu, ožiljci su ostali. Oni koji u to sumnjaju mogu se ovih dana uveriti u Vukovaru, u kome se vodi ogorčena borba protiv povratka ćirilice kao simbola rata, „Orijenta“ i „ne-Evrope“. Uprkos tome što je ovo pismo ulaskom Bugarske postalo jedno od zvaničnih pisama Evropske unije.

Politika