Ispovest načelnika vojne bezbednosti

Vladimir Miladinović rođen je 1973. u Gnjilanu. Vojnu gimnaziju i Akademiju kopnene vojske, smer elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, završio je u Beogradu. Prva dužnost bila mu je u Podgorici, gde je postavljen na mesto komandira voda za izviđanje radiorelejnih i satelitskih veza. 1997, posle početka oružane pobune kosovskih Albanaca, podneo je molbu za prekomandu na Kosovo i Metohiju. U maju sledeće godine postavljen je na položaj načelnika organa bezbednosti vojnog odseka u Gnjilanu.

nelektorisana verzija

Miladinović: 10. juna 1999. potpisuje se Kumanovski sporazum i mi ostajemo zatečeni, povlači se vojska. Donosimo plan za evakuaciju ili dislokaciju, kako su to tad zvali, ili bežaniju, kako sad mogu da nazovem. Do 13. juna kao moramo da odemo iz Gnjilana, to je bilo 10. veče. Već čujemo pobune nekih naših jedinica - šta smo dosad radili ako ćemo sada da se povučemo, pa nezadovoljstvo među građanima. I onda sam od 10. uveče, od 11, do 13, dok se nismo povukli, išao po tim jedinicama i stvarno se nalazio u bezizlaznom položaju, kako ljudima da objasnim da idemo sa Kosova, kako da ih objasnim da ih ostavljamo bez odbrane, a znali smo šta će da se desi, bez obzira na to ko došao, što se na kraju i obistinilo. I onda u tom haosu, 13. juna svako se snašao, krenuli kamioni, vojni obveznici, neki vojni obveznici odbijali su poslušnost, nisu hteli da voze te kamione za Srbiju - šta ja imam više s vama. Trebalo je da nose uniforme, plašili su se, i s pravom su se plašili. Moji vojnici iz vojne policije kažu -pa do juče smo bili vojni policajci i zavodili red, sutra nas ostavljate na milost i nemilost Albancima, šta sad. I onda se masa Srba tog 13. pokupila i krenula s nama, mnogi su i ostali, ali su posle nekoliko dana došli.

Posle dislokacije sa Kosova i Metohije došli smo u Vranje u jednu školu, potrpali svu opremu, tu je bila smeštena komanda i to je bilo stanje totalne letargije. Znači, svi izgubljeni, kao odmah su došli neki Albanci posle 3-4 dana iz Gnjilana da traže svoja vozila, automobile, kamione. Dolaze vojni obveznici, treba da predaju oružje, ja nemam kontakt uopšte s pretpostavljenima, ne znam ni gde su po Srbiji. Onda uspostavljam kontakt s kolegom nekim pitam ga - gde su moji, on kaže - negde kod Blaca. Pitam ga gde je komanda Prištinskog korpusa, kaže - u Leskovcu. Posle 15 ili 20 dana dolazi pretpostavljeni Vukojica kod mene, - a, izgleda da ti spremaju prekomandu za Preševo. A meni je već bilo dosta i ono razočaranje s Kosovom i sve ono što se izdešavalo, sad opet na jug, mislio sam gore na sever da odem, čisto da zaboravim sve to što se dešavalo dole. Kaže - pričao sam ja s Momom, imaju poverenje u tebe, znaju šta si radio u Gnjilanu, dole je situacija rovita, pita - da li ti to prihvataš. Iskreno, nisam ni znao u šta se upuštam. S jedne strane bili smo novi na teritoriji, smestili smo se u fabrici obuće Čik u Preševu i onda su tu odmah nastali problemi, radnici-Albanci su počeli da se bune zašto smo im zauzeli fabriku, predsednik opštine Preševo Riza Haljimi je to koristio za promociju svoje partije. S druge strane, šverc na granici koji je do tada bio itekako ustaljen.

Sva ta sela koja su bila na granici s Makedonijom, ljudi iz tih sela su godinama navikli na šverc svakojaki. Granica je bila totalno propusna u oba smera. Ima selo Slavujevac, Ašane i Cakanovac, i Miratovac naravno, ali je Miratovac bio na granici s Kosovom, tako da je tu bila smeštena vojska i policija i oni nisu mogli da rade, ali zato Ašane, albansko selo, gde smo imali informacije o stotinama prelazaka dnevno, Rumuna, koji su prelazili, legalno ulazili u Jugoslaviju, a onda ilegalno prelazili u Makedoniju da bi išli u Grčku da rade. I u to su umešani bili i taksisti, i čak iz Požarevca, taksisti su dolazili dole, dovozili ih, a onda ih predavali Albancima iz sela Ašane i Srbima iz Vranja i tu se nije gledala nacionalnost. Tu nacionalnosti nije bilo i nije bilo trvenja.

Slavujevac, selo gde su ljudi godinama švercovali i cigarete i gorivo i stoku, na kraju i oni su počeli s prevođenjem ljudi, čak su i neke Ukrajinke prebacivali u Makedoniju, klasično belo roblje. Znači, te Ukrajinke, uhvatili smo ih jednom 20, išle su i radile po noćnim klubovima po Makedoniji i u albanskim noćnim klubovima u Tetovu, Kumanovu i tako zarađivale novac. Ja sam vrlo brzo morao da  formiram saradničke pozicije na teritoriji i od Albanaca, i od Srba i od Makedonaca, i da prikupljam obaveštajne podatke. Dobili smo informaciju o ponovnom naoružavanju Albanaca u selima oko Preševa i u Preševu i počeli smo da pišemo o tome. S druge strane, kad odemo u OUP Preševo, OUP Bujanovac i SUP Vranje oni nemaju takvih informacija. Odem kod kolega Državne bezbednosti u Preševu, gde sede dva Albanca. - Imate neke informacije o naoružavanju, pitam, a oni kažu da nemaju, kao ništa se ne dešava, - pusti to što je bilo na Kosovu, ovde je sve mirno, sve je super. I nekako igrom slučaja desi se, to je decembar 1999, da na granici uhvate jednog Albanca iz sela Miratovca i dovedu kod mene na informativan razgovor. I pokušao sam da mu se približim, počeli smo da pričamo, vidim sasvim je spreman za saradnju, bez ikakvih pretnji, bez ikakvih dizanja tonova. I postavim mu par pitanja - ima li oružja u Miratovcu, šta zna o svemu tome i ja se zaprepastim. Dečko, tad je imao 21-22 godine, počne kao navijen da priča o naoružavanju Albanaca i to me zaintrigira. Kaže - to se dešava u mom selu, naravno da znam, mi se naoružavamo jer kad ste vi došli, mi moramo da branimo svoje kuće. Aha, kažem, super, pa jesmo li mi vas napali, kaže - ne, ali nam je predsednik opštine rekao da moramo da branimo svoje kuće. Pitam ga ko ima oružje, a on počne da nabraja. Bila mi je u kasi automatska puška, otvorim kasu, pokažem mu pušku, ima li ovakvih pušaka, pitam, kaže da, ima i da to hoće da kaže i u kameru. Ja postavim kameru na sto ispred i intervjuišem ga i ponovimo sva ta pitanja i dečko isto to ponovi, sasvim razumno, bez ikakvih problema.

Mi prikupimo ostale podatke koje smo imali od saradničkih pozicija i sve to s kasetom pukovnik Đurović odnese generalu Lazareviću, Lazarević Pavkoviću i Pavković to preda Miloševiću. Posle nekoliko dana zovu me iz MUP-a, kao ima jedan momak, dođi da vidiš, hoće da priča s tobom. I ja odem u OUP Preševo i ulazim u kancelariju tog inspektora, Albanca, i kad vidim, sedi tu ovaj. Ja kažem zdravo, a on me kao ne gleda uopšte, kao da nisam ni ušao, ćuti. Inspektor mi kaže da su se njegovi roditelji žalili, kao on je mentalno zaostao, ne zna srpski, kaže - ne znam ja šta si ti pričao s njim, pita me - jel' ti znaš albanski, ja kažem - ne znam, on ne zna sprski. Ja ga pitam nešto, a on kao ne razume srpski i kao inspektor mi kaže - nije u redu to da radite. Ja se pokupim i odem, kažem šefu šta se dešava i onda napišemo jedan ogroman izveštaj o tome. Posle toga počinje ogromno neporenje, između MUP-a i nas. Dolazi mi posle neki vozač direktora bolnice, s kim sam se ja kad ga vidim šalio, i kao nešto tajno da mi kaže. Sedne on i kaže da imaju neke svoje ljude u Makedoniji koji rade u NATO-bazi u Kumanovu. Ima kombinaciju da oni, ti Srbi koji tamo rade, ukradu NATO-kamion sa satelitskom opremom. I naš zadatak bi bio samo da ih propustimo preko granice da prođu, na jednom delu granice da prođu, i uz uslov, nama daju satelitsku opremu, a on i njegovi ljudi uzmu taj kamion za sebe. Totalno suluda priča, čak i da je zaista ima, te ljude, zar bismo dozvolili međunarodni incident oko takvih gluposti. Ja to ispričam pukovniku Đuroviću i on se nasmeje, šalili smo se s tim.

Posle dva meseca zove me načelnik Državne bezbednosti u Vranju Zoran Stošić, hoće da sarađujemo. Kaže - imamo jednu akciju u Makedoniji, pa vi nama treba da propustite nešto da prođe. O čemu se radi - e, pa to je tajno, ne smem da ti kažem, izvini, ali znaš, to je mnogo velika službena tajna. To onaj kamion, a? Kaže - da, ali otkud znaš, čoveče, to smo mi krili. Ja kažem - jel' vam to rekao vozač direktora bolnice, doma zdravlja u Preševu. Kaže - nemoj da pričaš, ja kažem - taj čovek je bio pre dva meseca kod mene i ponudio mi istu priču, šta ste sad vi naseli. Ko zna kome je još to ispričao, to treba da uradimo, pa da i mi i vi snosimo posledice zbog takve gluposti. I eto, to je vrh naše saradnje organa bezbednosti, vojske na granici i pripadnika Državne bezbednosti, to je bio vrh saradnje.

U proleće 2000. preko operativnih veza dobijamo informacije o korupciji u MUP-u na kontrolnim punktovima prema Kosovu. Iz Bujanovca prema Gnjilanu na tom magistralnom putu bio je prvi policijski punkt kod sela Lučane, a drugi je bio na granici kod sela Končulj, a iz Preševa prema Gnjilanu bio je policijski punkt kod sela Cerevajka. Prolazilo je na desetine šlepera dnevno, i stotine, zavisno od protoka, iz Srbije prema Kosovu i tu se vozila svakakva roba. Nedozvoljena, na koju je u to vreme postojala zabrana, izvoz robe iz Srbije u centralno Kosovo, od šećera, ulja, brašna, svih tih prehrambenih proizvoda i policajci su uzimali velike pare na punktovima, pogotovo Končulj. I, hajde da proverimo tu informaciju, i Bujanovac i Preševo i Vranje bruje o tome jer su se policajci hvalili, naprasno su se pojedinci obogatili. Hajde da vidimo o čemu se radi, sklopimo par tih operativnih veza u jednu priču, počnemo da radimo na tome. Ja intervjuišem dva saradnika i snimim ih kamerom:

- Nisi mi još rekao koliko je para potrebno, znači od Vranja do Končulja

- Od 600 do 1.000 maraka.

- Od čega zavisi?

- Od milicajskog raspoloženja.

- Da li ti je neko kontrolisao šta imaš u kamionu?

- Ne.

- Niko ti ne kontroliše, jel' ti kontroliše neko kamion?

- Ne kontroliše, daš mu 500 maraka i još više i možeš da prebaciš na Kosovo i sa Kosova šta god hoćeš.

- Koliko mesečno po tvojoj proceni ode para policiji na punktu?

- Koliko ja dam toliko zaradim, ja imam 1.000 maraka, ja i Goran podelimo, a njemu damo 800.

- Ne, govorim za vas, nego za sve ukupno, koliko misliš da prođe sa brašnom, sa ovim, sa tom robom koja se plaća?

- 10.000.

- 10.000 dnevno, znači 300.000 maraka...

Posle toga intervjuišem prijateljsku vezu koji je tada radio u MUP-u:

- Oni policajci sa punkta u Končulju posle završetka smena dođu u kafanu i tu svode račun. Ti si to video, je li tako?

- To sam video.

- A kad je to bilo?

- Recimo, to je juče bilo kad smo otišli, i onaj mu kaže definitivno, ja slušam, jadni je bio u stanju da da po kamionu 2.000 maraka, ne samo 1.000 maraka. Verujte mi, nije me toliko zanimalo, pogodilo me kad kaže - 7 kamiona prošlo, po 1.000 maraka jer su se već zapili i počinju tu rasprave njihove. To su njihove reči, nisu moje reči.

- Jel' moguće da su šefovi policije umešani?

- Ja mislim da jesu.

Miladinović: Načelnik Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa preko ljudi iz vojne policije, koja je naknadno imala svoj punkt u selu Lučane, a više su bili kao kontrolnog karaktera, postavio kameru u kući u kojoj je smeštena vojna policija. Ta kamera je svašta snimila. Dolazi kamion, šleper, zaustavlja se, policajac ga zaustavlja, ovaj iz šlepera otvara prozor, daje policajcu kovertu, policajac otvara kovertu, broji novac i stavlja u džep i pozdravlja vozača i vozač nesmetano prođe punkt, jedan pa drugi. Ovaj preko motorole javi koga da pusti i pređe granicu kod Končuja i ode na Kosovo. Jedan šleper, drugi šleper, treći šleper... imali smo brdo tog materijala. Napravili smo veoma prostu računicu, ako je dnevno na kontrolnom punktu Lučane prolazilo u proseku 200 šlepera, nekad je bilo manje, nekad više, i ako je svaki drugi šleper, vozač tog šlepera davao novac, prosek je bio negde 300 nemačkih maraka, onda je dnevno na kontrolnom punktu Lučane ostajalo 30.000 nemačkih maraka. Pomnožite to s 30 dana, pa sa nekoliko meseci, koliko je to trajalo, i mi smo u izveštaju napisali, prema našoj proceni, da je najmanje sedam miliona maraka za tih nekoliko meseci otišlo u ruke policajaca. I onda smo postavili pitanje da li je logično i da li je uopšte i moguće da sedam miliona maraka ostane u rukama običnih policajaca na punktu kojih nije bilo više od 10. Taj film sa šleperima i ovaj moj film sa svedocima montiram u Beogradu i napravimo jedan film od 45 minuta, gde se sve jasno vidi i gde je brdo dokaza da se potpuno raspusti MUP Vranje, od prvog do poslednjeg. Mislite da je bilo nekih reakcija? Taj film smo ponovo dali Pavkoviću, Pavković Miloševiću, verujući da će sad to da se digne velika frka oko toga i da će konačno da neko nešto preduzme, ali se ništa nije dešavalo, i dalje su nastavili da rade i onda smo mi rekli - pa, dobro, čekajte, za koga mi radimo?

Nekako u isto vreme organi bezbednosti Treće armije i Prištinskog korpusa otkrivaju ogromnu korupciju u vojnom sudu u Nišu. Albanci koji su bili u pritvoru za vreme rata, u vojnom sudu u Nišu, njihove porodice su preko advokata uspostavljale kontakt s nekim sudijama i uz 10.000 do 15.000 maraka te sudije su recimo za udruživanje radi neprijateljske delatnosti osuđivali te Albance praktično im poklapajući pritvor, ako su bili godinu i sedam meseci, osuđivani su na godinu i sedam meseci i istog dana su bili vraćeni, puštani kućama. Došli smo do značajnih podataka, do materijalnih dokaza, i šta se dešava, pukovnik Antić, načelnik Odeljenja bezbednosti Treće armije u jednom od razgovora s vojnim tužiocem u Nišu kaže mu o čemu se radi i kaže mu da to slučajno ne provali, jer još nismo završili kompletno sa svim dokazima. I dogovaraju se oko pokretanja optužnice protiv nekih sudija. I posle toga se slučaj provaljuje, odjednom nikom ništa, kao svi se prave nevešti. Pohapšeno je nekoliko vojnika po ugovoru, koji su bili u zatvoru, u pritvoru vojnom u Nišu, koji su čuvali te Albance i preko kojih je sve to išlo, i ti momci su osuđeni na po nekoliko meseci zatvora, za primanje mita i tako dalje. Među njima je bio i sestrić predsednika Vojnog suda u Nišu Vukadina Milojevića, pukovnika, i sve se to zataškalo. Sada su te sudije Vojnog suda u Nišu u Okružnom sudu u Nišu, ništa im se nije desilo. Nema čak ni naznaka o tome šta su radili. 16. avgusta 2000. po planu je bila redovna kontrola borbene gotovosti, ja sam ostao da spavam u kancelariji u kasarni u Preševu, jer je trebalo sutradan rano da idem u kontrolu karaule na Cakanovcu, pa onda na Slavujevac. Otišao sam ujutru i izvršio kontrolu u Cakanovcu, krenuo za Slavujevac i negde oko 6.00 sati zamenik komandira karaule Slavujevac dolazi do komandira čete poručnika Radojevića i kaže mu kao sa jednog reona graničari su javili da su uhvatili dva ilegalna prelaznika iz Petrovca na Mlavi.

Mi smo dotad imali oko 850 ilegalnih prelaznika, za tih manje od godinu dana. S većinom sam ja obavio informativni razgovor, s većinom tih ilegalnih prelaznika, i svi imaju slične ili iste priče. Bilo je interesantno to što su iz Petrovca na Mlavi. Mi smo imali nekih podataka iz Požarevca, iz okoline Požarevca, da ljudi aktivno učestvuju u prevođenju Rumuna preko granice. Ja sam se u 8.30 vratio u kancelariju i u to vreme mi je Radojević doveo ilegalce. Prvi put sam video da nisu dvojica nego dvoje, muškarac i žena. Kaže - ovo je Rumunka, a ovo je Srbin, kasnije sam saznao da je Vlah iz sela Ždrela, Dragan Đorđević kod Petrovca na Mlavi. Toga dana sam morao da odnesem mesečni plan rada u komandu prištinskog korpusa na odobrenje, overu, 16. je bio rok za dostavu tog plana. I onda sam ja u isto vreme i kucao plan na računaru i razgovarao s Đorđevićem. On mi je rekao da su krenuli da se venčaju u Grčku. I onda smo počeli da se šalimo, jer Gabrijela, ta Rumunka, je bila maltene duplo starija od njega. Krenuli da rade u Grčku. Ja kažem Radojeviću - OK, ja sam završio s njima, nema više šta, vodi ih u SUP. Kaže - ne mogu da ih vodim, treba da dođe komandir karaule, jer takva je bila procedura, oni su odvođeni u OUP Preševo, iz OUP-a su ih vodili kod sudije za prekršaje, on im je izricao neke mandatne kazne. To je ta jedna redovna procedura kao i 800 i nešto puta do tada. I taman da krene, Radojević se okrene i kaže - ovaj mi je sumnjiv, trebalo bi ga detaljnije ispitati. U trenutku sam se okrenuo, katastrofalna greška, zovem vojnika sa prijavnice, desetara Kovačić Borisa, koji je bio vojnik na prijavnici, i ja mu kažem - jesi li video ovog ilegalca, kaže da jeste. - Ja sad moram da idem za Leskovac, ako uspeš nešto izvuci od njega, uzmi još jednog vojnika i stavi ga ispred pritvora da niko ne ulazi tamo, a ti ga ispitaj na okolnosti, šta je, da li ima nešto da izvučeš, ako ništa, nikom ništa. Dotad je bio odličan vojnik, zato sam ga i postavio na prijavnicu. - Ako neće da priča, zastraši ga malo.

I Kovačić odlazi na prijavnicu i uzima ne jednog, ide do vodnika Basarića i traži mu, ne jednog nego dvojicu vojnika. I da mu dva vojnika, odlaze na prijavnicu, uzimaju Đorđević Dragana pod ruku, stavljaju mu neku bluzu kao da ne vidi kuda ga vode i odvode ga u prostorije pritvora vojničkog. Kovačić se vraća i uzima sa prijavnice lisice i policijsku palicu i pita ga vojnik - šta će ti to, kaže - da ga prevaspitamo. I oni njega počnu da ispituju, okupe se vojnici sa straže i počnu da skandiraju. U to vreme u kasarni se nalazim ja, nalazi se komandant, nalaze se sve starešine, dole se nalazi komandir straže i nalazi se dežurni oficir. Niko ne dobija informaciju šta se dešava. Komandir straže ćuti, ovi ga dole mlate. Posle 20 minuta dolazi Kovačić sa Lekićem, čini mi se, kurirom, kao Đorđeviću je loše. Ja ulazim u prostoriju pritvora i vidim njega kako kleči dole, oznojen je bio ali svestan i vidim tu nekoliko vojnika, oko 10, koliko ih je bilo, kao svi ćute, niko ništa. Nisam čak ni video da su imali palice i da su ga tukli. Donose mi papir A4 formata, piše izjava. Kažem - odvedite ga na prijavnicu, a Kovačiću kažem da to napiše hronološki. I on je već tu počeo da stenje, već mu je bilo loše, ja sam odmah naredio da ga odvedu u ambulantu. Dali su mu adrenalin misleći da je to ispravna injekcija adrenalina, kasnije se utvrdilo da su mu dali tri, dve ili tri doze adrenalina kome je istekao rok, još iz Uroševca, iz 1997. godine. I onda ga transportuju do Preševa, do Doma zdravlja u Preševu i tamo u Preševu nemaju kiseonika, nemaju ništa, ne mogu mu pomoći i onda ga tranasportuju iz Preševa do Vranja i čovek umre na putu do Vranja. Ja ekspresno dobijam naredbu - udaljenje sa dužnosti i šalju me na godišnji odmor. 13. oktobra zove me Grbović, kao, ej, Miladinoviću, moraš da ideš u vojni sud u Nišu da daš iskaz.

I ja odem u vojni sud u Nišu, kod istražnog sudije Popovića, sedimo i on kaže - vojni tužilac je naložio ponovo otvaranje istrage i vojnici su promenili iskaz u pritvoru. Dobro, i on mi pročita iskaz te trojice vojnika koji je bio identičan, sva trojica kažu da sam ja naredio svoj trojici da Đorđevića tuku dok ne prizna. Kaže, ja vama moram da odredim pritvor da ne utičete na svedoke. I dovedu mi ovu trojicu vojnika, desetara Kovačića, Nikolića i Mirkovića i sa svom trojicom se suočim. Kovačić gleda u pod, kažem - pa, reci kako je bilo - pa, vi ste nam naredili da ga bijemo dok ne prizna. - Pogledaj me u oči, Kovačiću, - ma, nemam šta da vas gledam u oči. Sudija mu kaže - pogledaj ga u oči, on me kao pogleda, pa sve nešto levo-desno. Dođe Nikolić isto tako, dođe Mirković, - da mi nismo izvršili naređenje vi biste naredili da nas ubiju. I ništa, kao suočavanje propalo, mene odvode u pritvor s legitimacijom organa bezbednosti i službenim pištoljem. Sad ovi u pritvoru u čudu, pre toga bilo hapšenje ovih vojnika po ugovoru, sad došla nova garnitura vojnih policajaca. Sad mene dovode, načelnika bezbednosti u pritvor. Ja ne umem da razmišljam kao kriminalac, ne umem, prvi put sam u životu u takvoj situaciji. Vojni policajac otvara vrata, lisice na ruke, vodi te u WC, kaže - hajde, požuri. Međutim, s tim vojnim policajcima, nekim od njih uspostavljam kontakt. Ja sam dobio podatke da se unosila droga u pritvor, alkohol konstantno, da su međusobno pritvorenici, a tad su bili ovi vojnici, ova trojica vojnika Kovačić, Nikolić i Mirković, bili su u tom pritvoru za to vreme, da su svi međusobno komunicirali, da su pravili žurke po sobama, po ćelijama dok nisu pohapšeni. Da su tu bili Albanci, pa da su maltretirali Albance i tako dalje. U to vreme tužilac podiže optužnicu protiv mene za iznuđivanje iskaza u podstrekavanju pod tačkom 2. Tačka 2 znači uz upotrebu teškog nasilja, 190. stav 2, a ovi vojnici za iznuđivanje iskaza dobiju optužnicu i za ubistvo iz nehata.

Suđenje se završilo 21. decembra, ja sam osuđen na 18 meseci zatvora, godinu i po dana zatvora za iznuđivanje iskaza u podstrekavanju po stavu 1. jer je zaključak suda bio da granice mog umišljaja nisu bile da se koristi teško nasilje, što su i vojnici na suđenju rekli - poručnik nam nije naredio da uzmemo lisice i palicu i da ga tučemo vojničkim čizmama. Sva trojica su rekla da to nisam naredio i zato je sud odlučio kako je odlučio. Oni su dobili Kovačić sedam, Nikolić šest i Mirković pet i po godina zatvora i ostali su u pritvoru, a ja sam istoga dana izašao iz pritvora. Žalim se na presudu jer sam smatrao da su me osudili bez dokaza, žale se vojnici, žali se i tužilac da nam je svima mala kazna. Vrhovni vojni sud preinačuje, donosi odluku o vraćanju na ponovno suđenje, poništava to suđenje i u rešenju Vrhovnog vojnog suda piše - uvažavaju se žalbe advokata Miladinovića, Nikolića, Mirkovića, Kovačića i ne pominje uopšte tužiočevu žalbu. Drugo suđenje je završeno, nisu uopšte dovođeni ni drugi svedoci, došao je patolog general-major Zoran Stanković sa VMA, koji je rekao da prema njegovom mišljenju Đorđević od tih povreda, a pregledao je kompletni obdukcioni zapisnik sa preparatima, nije mogao od tih povreda da umre za dva sata. 3. marta 2003. osuđeni smo, ja na 3 godine zatvora, duplo više nego prvi put, a vojnicima smanjeno, Kovačiću na pet, Nikoliću na četiri i Mirkoviću na tri godine zatvora. Ja dobijam opet sa istim činjeničnim stanjem, sa istim dokazima, bez ijednog novog dokaza, sad me to isto sudsko veće osuđuje na tri godine. Ja se žalim posle toga naravno ponovo, gubim službu, bivam izbačen na ulicu, da bi 11. novembra 2003. Vrhovni vojni sud, koji je prvi put ukinuo presudu i vratio na osnovu naših žalbi na ponovno suđenje, sad mi podiže kaznu, opet bez ikakvih novih saznanja i dokaza, na četiri godine zatvora, a vojnicima smanjuje, Kovačiću na četiri, Nikoliću na tri, Mirkoviću ostaje tri. Ja sam u tom periodu, kad sam osuđen na tri godine zatvora u Vojnom sudu u Nišu napisao žalbu na pet stranica, mimo advokata, gde sam izneo sve ove detalje koje sam vama izneo u razgovoru, o korupciji u vojnom sudu u Nišu i do kakvih smo saznanja došli. Rekcija toga je bila četiri godine zatvora. Meni je jasno da niko nije izvan zakona, ali samo tražim da neki civilni sud preispita...

Nekad je postojao Savezni sud, pa je taj Savezni sud preispitivao odluke Vrhovnog vojnog suda. Kome da se žalim? Sve pravne lekove sam potrošio, podneo sam zahtev za zaštitu zakonitosti tužiocu, on je to glatko odbio. Skupio sam nove dokaze od vojnika koji su bili spremni da pričaju šta se dešavalo, kao novih svedoka, na prvostepenom sudu sam podneo zahtev za ponavljanje postupka u Nišu, oni su to glatko odbili. Pisao sam ministru pravde, pisao sam predsedniku Skupštine Predragu Markoviću o svim tim saznanjima. Bukvalno sam mu u skraćenom delu rekao sve ovo što sam danas vama rekao. On mi je odgovorio - poštovani gospodine Miladinoviću, s obzirom na sadržaj pisma koje ste mi uputili, to sam predao skupštinskom odboru za odbranu i bezbednost, s poštovanjem, Predrag Marković.

B92: Gotovo mesec dana od podnošenja zahteva Ministarstvu odbrane za uvid u izveštaje i informacije poručnika Miladinovića, a četiri po objavljivanju prvog dela njegove ispovesti, u petak, 23. septembra, stigao je odgovor iz Ministarstva. U šturom i nepotpisanom saopštenju, pozivajući se na član 17. stav 3 Zakona SRJ o službama bezbednosti, po kom Službe bezbednosti obaveštavaju javnost posredstvom tela kojima dostavljaju svoje izveštaje, Ministarstvo odbrane zaključuje da bi stavljanjem na uvid predstavnicima medija prekršili zakon. Ako zakon zabranjuje stavljanje medijima na uvid dokumenata u kojima se nalaze informacije o ratnim zločinima, kriminalu i korupciji, verujemo da ne postoji zakon koji zabranjuje da se takve informacije stave na uvid nadležnom tužilaštvu i sudu. S obzirom na to da je prošlo više od pet godina od kada je vojna služba bezbednosti posredstvom izveštaja i informacija poručnika Miladinovića, kao i drugih oficira organa bezbednosti, obaveštena o teškim krivičnim delima, podsećamo Ministarstvo odbrane koje se poziva na zakonitost u svom radu, da je po svim moralnim normama i formalno pravnim zakonima prikrivanje krivičnog dela takođe krivično delo.