WoT: Priče iz Kubinke – sovjetski laki tenkovi

Ideja o lakom tenku

Tenkovi koji su se pojavili u Prvom svetskom ratu su bile grdosije od po 30 i više tona, sa desetinama članova posade i ogromnim ljudstvom koje je moralo da ih opslužuje. Iako su uspeli u svojoj inicijalnoj nameri da naprave proboj kroz rovovski rat tog vremena bili su skloni kvarovima, skupi za proizvodnju i s obzirom da malu brzinu kretanja i veliku siluetu laka meta čak i za ondašnje vrlo neprecizne artiljerije.

Tek će franckuski Reno FT-17 koji se pojavljuje krajem rata doneti ono što će oblikovati tenkove narednih dvadesetak godina – mali tenk, poprilično mobilan i sa malim brojem članova posade. Tokom naredne dve decenije u raznim testiranjima i manjim sukobima kao što je bio Španski građanski rat će većina velikih sila doći do zaključka da im treba tenkovi velike mobilnosti, zaštićeni od pešadijskog naoružanja koji bi se lako prilagodili mnogo fluidnijem načinu ratovanja koje je nastajalo. Ironično nekako su baš Francuzi najviše kasnili u tom razmišljanju, a naravno najnapredniji po pitanju su bili Nemci na čelu sa Hajnzom Guderianom koji je 1937. godine objavio ono što će kasnije postati svojevrsna „biblija tenkovskog ratovanja“ pod nazivom Achtung Panzer! odnosno u prevodu na srpski najpribližnije „Pažnja! Tenkovi!“.

U tom periodu su i Sovjeti vrlo pažljivo pratili razvoj tenkova i kreirali i svoje modele s tim da će njihova tadašnja velika birokratija i sporost državnog aparata dovesti da njihove tenkovske formacije na početku rata budu u jako velikom zaostatku za tada najnaprednijim nemačkim taktikama.

T-26

T-26 zapravo nije bio originalni sovjetski dizajn – on je baziran na britanskom Vickers 6-Tona tenku i bio je jedan od najuspešnijih tenkovskih projekata 1930ih godina sve dok se nije susreo sa jačim protiv-tenkovskim naoružanjem. Praktično je bio najbitniji tenk Španskog građanskog rata gde je imao velikog uspeha protiv nemačkih Panzer I tenkova iz Kondor legije i italijanskih CV-33 tanketa, pre svega zahvaljujući za to vreme vrlo solidnom topu od 45mm. Kasnije se koristi u bitkama protiv Japana gde ima veliki značaj u bitci kod Kalin-Gola. Međutim tu se prvi put pojavljuju i ozbiljne slabosti ovog modela – pre svega bio je jako osetljiv na napade Molotovljevim koktelima koje je izvodila japanska pešadija jer spojevi oklopa nisu bili dobri i zapaljeni benzin bi lako prodirao u odeljak za posadu ili motor. Sa druge strane top japanskog Type 95 Ha-Go tenka od 37mm je mogao da probije njegov oklop, a čak i ako ne probije sistem zakivaka koje je koristio ovaj tenk je činio da pri udaru granate zakivci polete ka posadi nanoseći ozbiljne povrede ili čak i smrt.

Konačno tokom Zimskog rata protiv Finske oklop ovog tenka postaje preslab ne samo za finske protiv-tenkovske topove od 37mm već i za za protiv-tenkovske puške od 20mm koje su lako mogle da probiju njegov oklop namenjen pre svega za zaštitu od pešadije. S druge strane verzija T-26 tenka sa bacačem plamena se pokazala jako efikacna. Uopšte mnogo različitih verzija ovog tenka je napravljeno, uključujući i one sa dvostrukom kupolom, komandne tenkove, za prevoz pešadije i slično.

Park patriot: T-26 u varijanti sa “duplom kupolom” Foto: Klanrur.rs

Kasnije učestvuju i u invaziji SSSR na Poljsku a pred sam početak napada Nemačke ovo je bio najbrojniji tenk u službi sovjetske vojske. Ono što je bio veliki problem jeste što se tenkovima u to vreme nije pridavala dovoljna pažnja, nisu dobro održavani i to će dovesti da gomila njih bude ostavljena na bojištu prilikom povlačenja zbog kvarova i drugih problema.

Prilikom napada Nemačke T-26 je i dalje bio adekvatan za borbu protiv Panzer I i donekle Panzer II tenkova koji i jesu bili najbrojniji, ali su tenkovske formacije korišćene dosta loše i uz veliki broj kvarova i zaglavljivanja zbog loših puteva Nemci nanose ogromne gubitke Sovjetima. Naročito u susretu sa Panzer III ili Panzer IV tenkovima ili protiv-tenkovskim topovima. Ovaj tenk će kasnije biti korišćen i u odbrani Moskve, kod Staljingrada, na Kavkazu a neki će ostati u upotrebi kod Lenjingrada čak do 1944. godine. Ipak iako je tokom celog životnog veka proizvedeno preko 11.000 komada već na početku rata protiv Nemačke je bilo očigledno da je uveliko zastereo i samo su se koristile već postojeće zalihe.

Park pobede: T-26 u varijanti sa standardnom kupolom i topom od 45mm. Foto: Klanrur.rs

BT-7

BT-7 je možda jedan od najinsteresantnijih koncepata tenka sa početka Drugog svetskog rata – Sovjeti su želeli jako brz tenk koji bi mogao da se koristi i za izviđanje ali i da se brzo prebaci sa jednog dela bojišta na drugo kako bi pomogao pešadiji. I baziran na Kristi suspenziji sa benzinskim motorom od 450 konja ovaj tenk od 14 tona je mogao da dostigne brzinu od neverovatnih 86 km/h 1935. godine!

Park patriot: BT-7, obratite pažnju na toèkove! Foto: Klanrur.rs

Zato i ne čudi njegov naziv koji je skraćenica od Быстроходный танк odnosno u bukvalnom prevodu brzi tenk. Ovo je postignuto između ostalom i činjenicom da su točkovi zapravo bili obloženi punjenim gumama tako da kada se kreće po nekom uređenom putu su se gusenice skidale, umesto poluga bi se stavio bukvalno volan (videti sliku iz muzeja) i vozio bi se kao nekakvo oklopno vozilo da bi dostigao te vratolomne brzine za tenk. S druge strane i kada je išao van uređenih puteva sa gusenicama je bez problema dostizao vrlo respektabilnih 50 km/h. Bio je jako slabo oklopljen ali za ono vreme relativno dobro naoružan sa 45mm L/46 topom tako da je mogao napraviti dosta problema neprijatelju. Pravljene su i različite druge verzije uključujući i BT-7A naoružanu 76mm haubicom koju takođe možemo videti u World of tanks kao premium vozilo. Ukupno je u periodu od 1935. do 1940. napravljeno preko 2.700 ovih vozila.

Park patriot: BT-7, kad se skinu gusenice stavi se volan, logièno. Foto: Klanrur.rs

Nažalost njegov lak oklop kao i loše održavanje i još lošija upotreba na bojištu su doveli do toga da u periodu od godinu dana nakon nemačke invazije na Istočnom frontu bude izgubljeno preko 2.000 komada ali su ostali u upotrebi do kraja rata. Interesantno je primetiti da su se i BT-7 i T-26 koristili 1945. godine u napadu na Japan s obzirom da japanci nisu imali skoro nikakve jače tenkovske jedinice pa su ovi laki tenkovi ponovo našli svoju ulogu.

Park patriot: BT-7, brzina po putu neverovatnih 86 km/h Foto: Klanrur.rs

T-40 Amfibijski tenk

Interesantno je primetiti da je Sovjetima tokom 1930ih godina vrlo važna bila amfibijska sposobnost tenkova i tako je nastao i T-40 kao nastavak te filozofije sa brojnim unapređenjima u odnosu na ranije T-37 i T-38 modele. Ipak on je bio jako slabo oklopljen i jako slabo i naoružan – glavno naoružanje mu je bio mitraljez kalibra 12.7mm. Zbog amfibijskih svojstava njegov trup je izgledao kao čamac a na zadnjoj strani je bio i propeler. Nažalost proizvedeno je samo 222 komada jer su bili preskupi a upitne efektivnosti na bojištu. Zanimljivo je da je nekih 40 komada konvertovano tako što je umesto kupole stavljen sistem Kaćuša raketa ali se odustalo i od tog dizajna.

Park patriot: T-40 laki tenk Foto: Klanrur.rs

T-50

Još jedan pravac u razvoju sovjetskih lakih tenkova je bio T-50, za to doba vrlo napredan dizajn sa iskošenim prednjim oklopom, topom od 45mm i komandirovom kupolom koja se po prvi put pojavljuje na sovjetskim vozilima. Za razliku od ostalih tenkova nije koristio motor pozajmljen iz kamiona već je dizel motor razvijen specifično za njega i omogućavao mu je da dostigne brzinu od solidnih 60 km/h. Nažalost motor je bio skup i dosta nepouzdan a kada je T-50 ušao u proizvodnju već se polako odustajalo od koncepta lakih tenkova. Ukupno je proizvedeno samo 69 komada ovih tenkova, a rat su preživela dva – jedan u zarobljen u Finskoj i jedan u muzeju Kubinka.

Park patriot: T-50, ispred svog vremena Foto: Klanrur.rs

T-60

Iako bi se po oznaci moglo zaključiti da je ovo naslednih T-50 on to zapravo nije, on je naslednih T-40 modela, odnosno u pitanju je T-40 kome su ukinuta amfibijska svojstva kako bi postao jeftiniji za proizvodnju i dodato bolje naoružanje – top od 20mm. Ovi će tenkovi biti proizvedeni u mnogo većem broju, ukupno 6.292, i videće učešća u svim velikim borbama tokom Drugog svetskog rata. Njegovo naoružanje nije moglo da probije nemačke bolje oklopljene tenkove ali se koristio kao podrška pešadiji a bilo je pokušaja i da se ugrade topovi od 37mm ili čak i 45mm ali se od toga odustalo.

Park patriot: T-60, obratite pažnju na velièinu – neki današnji džipovi su verovatno veæi. Foto: Klanrur.rs

„Leteći tenk“

Jedna od posledica poprilično male mase T-60 tenka (samo 5.8 tona) jeste bilo razmišljanje sovjetske komande o kreiranju tenka koji bi se koristio za vazdušne desante i podržavao padobrance. Oni su još ranije eksperimentisali sa tanketama T-27 koje su kačili sa donje strane bombardera i onda ih spuštali na pistu, a bilo je primera i da su pokušavali da tenk spuste padobranom ili prostim bacanjem u vodu. Čak je bilo nekoliko uspešnih primera gde bi ih Tupoljev TB-3 bombarderi izbacivali sa nekoliko metara visine. Ipak sve ovo je podrazumevalo dosta veliku opasnost za sam bombarder kao i činjenicu da tenk sleće bez posade koja bi kasnije morala da se probije do njega što nije uvek bilo lako. Poznati konstruktor aviona Oleg Antonov je zato dobio zadatak da osmisli jedrilicu kojom bi tenk mogao da bude izbačen direktno u borbu zajedno sa posadom.

Model koji je Antonov napravio sa idejom o leteæem tenku. Foto: Wikipedia

On je celom poslu pristupio još ambicioznije i napravio drvenu konstrukciju koja bi se montirala na T-60 laki tenk. Projekat je nazvan A-40 Kрылья танка (u prevodu krila tenka) i testiranje je zakazano za 2. septembar 1940. godine. Sa tenka skinuto naoružanje, municija i farovi a ostala je samo minimalna količina goriva. Jedrilicu će vući sovjetski teški bombarder a u „tenku“ će se nalaziti najbolji eksperimentalni pilot jedrilica Sovjetskog Saveza – Sergej Anohin. Već po poletanju pilot bombardera javlja kako jedrilica proizvodi previše vuče i nakon samo nekoliko minuta leta odlučuje da ne može nastaviti dalje da ne bi ugrozio obe letelice i otkačinje jedrilicu. Međutim Anohin uspeva da jedri i sleti sa tenkom bez problema u blizini aerodroma, otkači krila i doveze se do zgrade aerodroma.

Odlučeno je da se ovaj program neće nastaviti jer su sovjetski teški bombarderi tog vremena bili prosto preslabi za ovaj tip vuče ali Sovjeti ne odustaju od programa iskrcavanja oklopnih borbenih vozila iz vazduha što tokom 1970ih godina dovodi do uspostave iskrcavanja oklopnih vozila BMD-1 sa sve posadom bez ikakvih problema. Jedan ceo paviljon Patriot parka je posvećen upravo vazdušno-desantnim tenkovima ali o tome ćemo drugom prilikom.

T-70

T-70 nastaje kao konačna evolucija sovjetskog lakog tenka sa topom od 45mm. Iako proizvedeno u preko 8.000 komada i ovo vozilo je učestvovalo u svim operacijama do kraja rata ono je zapravo mnogo poznatije po činjenici da je poslužilo kao osnova za kreiranje SU-76 lovca na tenkove o kome smo već pisali.

Zabeležen je doduše primer narednika Aleksandra Pegova koji je komandovao usamljenim T-70 tenkom 26. marta 1944. godine kada je video kolonu od 18 nemačkih tenkova koji se približavaju niz put. Sakrio se i maskirao svoje vozilo, sačekao da nemački Panther tenkovi priđu na oko 150 do 200 metara, a onda otvorio vatru sa strane koristeći APCR municiju i zapalio jedan Panther tenk dok je drugome otkinuo gusenicu. Pošto su prva dva tenka blokirala put Pegov je imao priliku da se povuče i umakne u svom malešnom tenku a za tu akciju je unapređen u poručnika i dobio medalju Heroja Sovjetskog saveza.

Kraj ere lakih tenkova

Upravo ova poslednja situacija pokazuje da su laki tenkovi do kraja rata imali svoju ulogu i da su mogli da doprinesu celokupnom naporu. Međutim već 1941. godine Sovjetska glavna komanda donosi odluku o obustavi razvoja lakih tenkova i fokusiranju svih resursa na razvoj, unapređenja i proizvodnju vozila koje će im na kraju krajeva verovatno i prelomiti rat – srednji tenk T-34. Laki tenkovi ostaju u upotrebi u već proizvedenim brojevima, a za dodatne potrebe se koriste modeli iz Lend Lease programa – britanski Valentine ili američki M3 Stuart o kojima ćemo pisati u nekom od sledećih nastavaka.