Da li je traženje pomoći od Kine samoubistvo EU?

U oktobru 2011, jedan evropski ekonomista je pošao u Peking. Međutim, Klaus Regling, šef Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, nije pošao tamo da kreditira Kinu već da pozajmi od nje kako bi se Evropa spasila od ekonomske katastrofe.

Za samo vek, Kina je od finansijskog bogalja postala svetski bankar, a Evropa je prešla isti put u suprotnom smeru. To je jedan od najvećih preokreta u istoriji. Kako se to desilo? I, što je još važnije, šta to znači?

Ovaj preokret je deo duže priče.

Ona počinje oko 1600. godine, kada je Kina bila najbogatija država na zemlji a Evropljani, željni da trguju sa Kinom, gradili su nove vrste brodova. Atlantski okean je vekovima bio barijera koja je odvajala Evropu od ostatka sveta, ali su novi brodovi Evrope "smanjili" okean i pretvorili ga u komercijalni put. Do 1700. godine, resursi Amerika su "hranili" evropski uspon.

Kina je pretekla Japan 2011. i postala druga najveća ekonomija u svetu Do 1800, Evropa je po bogatstvu stigla Kinu ali su nastavljeni procesi promene. Do 1900, parobrodi su dodatno smanjili Atlantik dok su putevi i telegraf "usisali" prostranstvo američkih ravnica. Nakon toga su Sjedinjene Države počele da istiskuju Evropu sa vrha ekonomske lestvice.

Do 2000, teretni brodovi, mlaznjaci i internet su još više smanjili svet a i Tihi okean je postao trgovinski put. To je lansiralo istočnu Aziju u globalnu ekonomiju pa su prvo Japan, potom azijski tigrovi a sada Kina, grabili da sustignu Ameriku i Evropu.

Pred njima je i dalje dug put. Prosečni Britanac ili Amerikanac zarađuje deset puta više od prosečnog Kineza. Međutim, Kina ih sustiže.

Zašto bi onda Kina pozajmljivala novac Evropi 2011.?

Verovatno iz istih razloga iz kojih je Evropa pružila pomoć Kini 1911 - da bi sačuvala stabilnost njenih tržišta. EU je najveći trgovinski partner i Kine i Pekingu je potrebno da Evropljani kupuju njegovu robu.

Međutim, kada su Evropljani dali kredit Kini 1911, oni su dobili nešto više od stabilnog tržišta. Dobili su i veću kontrolu nad kineskom ekonomijom a samim tim nad njenom politikom. Još od drevnog Rima, sile u usponu su zavisile od vojne sile isto koliko od finansija da bi "slomile" neprijatelja.

Da li to znači da je Evropa počinila samoubistvo kada je poslala Klaus Regling u Peking?

Još jednom, puno možemo naučiti ako se vratimo sto godina unazad.

Danas smo navikli da u štampi čitamo da je Kina nezgrapni, korumpirani, ekonomski džin, koji manipuliše svojom valutom i vara na tržištima kako bi sustigao Zapad. Međutim, britanska štampa je 1911. iznela iste optužbe protiv SAD. I bili su u pravu. Za 50 godina, SAD je osvojila svetska tržišta a evropska carstva su nestala.

Da li je to bila katastrofa za Evropu? Prosečni Evropljanin danas živi 30 godina duže nego 1911. i zarađuje pet puta više. Evropa je daleko slobodnija nego što je bila 1911. i nije vodila veći rat 66 godina. Kada se sve sabere, to što je izgubila prvo mesto i postala zavisna od američkog kapitala bilo je dobro za Evropu 20. veka.

Nerad i nemar

Da li će zavisnost od kineskog kapitala u 21. veku biti jednako dobra?

Niko to ne zna, ali pokazatelji ne obećavaju. Prošle nedelje je Džin Likun, predsedavajući kineskog fonda suverenog bogatstva, izjavio u intervjuu za Al Džaziru da bi Peking trebalo da pozajmljuje Evropi jedino ako se u EU promeni iz korena.

"Evropske države su zapale u nevolje zato što su se nagomilali problemi istrošenog društva blagostanja ... Zakoni o radu navode na lenjost, nemar a ne na naporan rad ". Evropi će možda biti puno teže da podnese kinesku ekonomsku hegemoniju nego američku. Šta bi onda Evropa trebalo da učini? I za to je odgovor moguće naći u istoriji.

Kako su Kina i Japan reagovali na uspon Zapada

Pre 150 godina, oko 1861, Kina i Japan su doživeli kolaps kada su zapadni ratni brodovi i finansijeri pohrlili u istočnu Aziju. Japan i Kina nisu mogli učiniti ništa da spreče uspon bogatstva i moći Zapada. Međutim, razlika između trijumfa i tragedije bila je u načinu na koji su reagovali na taj uspon.

Kineski vladari su uveliko pozajmljivali iz inostranstva, protraćili kapital i postali zavisni. Japanski vladari su kupili vreme, prikupili ogromne količine lokalnog kapitala i finansirali industrijsku revoluciju. Do 1911, Japan je postao velika sila a Kina bolesnik Azije.

Šta god da učini, Evropa ne može sprečiti uspon istočnog bogatstva i moći - za sto godina, Azija će biti svetska ekonomska sila Vek i po kasnije, EU je suočena sa istim izborom. Šta god da učini, ne može sprečiti uspon istočnog bogatstva i moći - za sto godina, Azija će biti svetska ekonomska sila - ali je zaista vrlo bitno kako će reagovati.

Evropa bi trebalo da izabere japanski put. Biće potrebni milioni evra da se obuzda kriza i bol će biti ogroman. Međutim, alternativa zalaganja evropske budućnosti da bi dobila kineske kredite, mogla bi se ispostaviti kao gora opcija.