Godišnjica čovekovog leta na Mesec

Do tog događaja ne bi došlo, kako priznaje sin nekadašnjeg predsednika SSSR-a i raketni stručnjak Sergej Hruščov, da nije bilo glavne pokretačke snage, odnosno Hladnog rata između SAD i SSSR-a, koji se tada već uveliko preselio u svemir.

Stvari su počele lagano da se menjaju u korist SAD, u avgustu 1968. godine kada je Džordž Lou, inženjerski genije koji je iz senke nadgledao razvoj "Apola", predložio da se više ne traći vreme na višestruke bespotrebne provere letelica i zatražio da se prvi naredni brod pošalje put Meseca.

Posle početne skepse, direktori NASA-e su se zagrejali za ovu ideju.

U martu 1969. godine usledio je maratonski let "Apola 9" oko Zemlje. Rezultati su bili tako dobri da je odlučeno da se već u maju pristupi generalnoj probi.

Upravljajući "Apolom 10", Staford, Jang i Sernan približili su se Mesecu na samo 17 kilometara, a zatim se rutinski vratili nazad.

Na lansirnoj rampi u močvarama Floride 16. jula 1969. godine našla se posada "Apola 11" koju su činili Nil Armstrong (kapetan), Edvin Baz Oldrin (pilot mesečevog modula) i Majkl Kolins (pilot komandnog modula).

Njihov zadatak bio je da se konačno spuste na Mesec i tako uspehom krunišu skoro decenijski napor čitave nacije. Trostepena raketa "Saturn 5", koja je posadu i opremu "Apola 11" izbacila u orbitu, bila je široka 10, visoka 110 metara i teška preko 3.000 tona i trošila je 15 tona goriva u sekundi.

Ni komandni brod "Kolumbija" nije zaostajao u složenosti. Kabina astronauta bila je kupastog oblika, široka oko četiri i visoka tri metra. Posada je bila rasterećena mnogih obaveza, jer je kompjuter vodio računa o potrebnim korekcijama kursa, preciznom paljenju i gašenju glavnog motora, odašiljanju telemetrijskih podataka na Zemlju i stotinama drugih sitnih obaveza.

Posada "Apolo 11" (Foto: Great Images in NASA/Wikipedia.org)

Ovo čudo elektronike ni izbliza nije ličilo na današnje personalne kompjutere: nedostajale su tastature, monitori, hard diskovi. Posle tri dana leta kroz 400.000 kilometara široku prazninu između Zemlje i Meseca, Kolins je ostao da u "Kolumbiji" kruži oko Meseca, dok su Armstrong i Oldrin prešli u "Orla" i otpočeli završno spuštanje na Mesec.

Najveći deo posla trebalo je da obavi brodski kompjuter, međutim, Armstrong je bio veoma skeptičan prema automatici, pa je, na oko 10 kilometara od površine Meseca, preuzeo komande u svoje ruke i počeo da traži prikladno mesto za spuštanje.

Ciljnu tačku promašio za nekoliko kilometara, istrošivši pri tome skoro celokupno raspoloživo gorivo. "Orao" se spustio u "More tišine" 20. jula 1969. godine u 15 časova i 17 minuta po Hjustonu.

Tokom šest narednih sati, Armstrong i Oldrin su malo odremali, a zatim počeli da oblače specijalna odela za izlazak na Mesečevu površinu.

Armstrong se niz merdevine spustio uz ekstremnu preciznost: dve prečke dole, jedna gore, da bi se na kraju zaustavio na platformi tik iznad tla.

Onda je jednom nogom pažljivo ispipao površinu Meseca i konačno zakoračio na nju i tom prilikom, navodno izgovorivši: "Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo".

Armstrongu se, odmah zatim, pridružio i Oldrin. Pošto je razmotana američka zastava, nakon čestitki koje im je uživo uputio Ričard Nikson, astronauti su počeli malo slobodnije da se kreću po Mesecu isprobavajući razne stilove koračanja u slaboj Mesečevoj gravitaciji.

Tokom dva i po časa provedenih "na terenu", astronauti su postavili nekoliko naučnih instrumenata i sakupili oko 25 kilograma stenja i prašine.

Njihov prvi "izlazak u prirodu" bio je istovremeno i poslednji. Nakon 20 časova provedenih na Mesecu, Armstrong i Oldrin su aktivirali gornji deo "Orla", pridružili se Kolinsu na orbiti, a zatim su svi zajedno krenuli kući.

Amerikanci su, uprkos mnogim skepticima, koje dovode u pitanje čovekovo prisustvo na Mesecu, još šest puta leteli na ovo Zemlji najbliže nebesko telo.