Indikar ’08: Godina „Kivija“ (I)

u sedamnaest trka, ukupno 646 poena. Taj bilans govori da se Dikson bogato osvetio i naplatio dugove iz 2007. Da se Novozelanđanin nije spotakao u Sonomi, pitanje prvaka verovatno bi bilo rešeno pre Čikaga; ovako, Helio Kastro Neves temeljio je svoje i Penskeove nade na planu: pobediti, a da Skot bude osmi, ili lošije plasiran.

U 2008. beležimo 9 pobednika iz 5 različitih timova (ne računajući Long Bič), ali su realne šanse za sam vrh imali jedino Ganasijevi i Penskeovi ljudi. Andreti-Grin ekipa zabavljala se o svom jadu i nije mali broj onih koji za to okrivljuju glomaznu četvoročlanu postavu sa jednim jedinim pravim liderom, Tonijem Kananom. Tenzije u AGR-u pokazale su koliko je skup ego na prekovremenom radu. S jedne strane Denika Patrik, opšta mezimica medija i zlatno čedo Indikara, s druge, Marko Andreti, sin slavnog oca i šefa tima, već oglašen za naslednika porodične slave. Nepoštovanje timskih naredbi, nepropuštanja na stazi, krizni sastanci u motorhoumu, pretnje i prebacivanja preko radio-veze, to je bila svakodnevica ekipe koja je prošle godine Frankitija dovela do titule. Dario se, izgleda, spasao na vreme.

Kad vozite za Čipa Ganasija, pobeda je imperativ, jurite prvo mesto i bez posebnog motivacionog faktora. A on je kod Skota Diksona postojao, ogroman, gorući. Bio je to već opisani prošlogodišnji finiš na Čikagolendu. Razmere tog činioca opisao je pilot sam: „Da budem iskren, bio je najveći (motiv - p.a.). Loše je što 2007. nismo započeli kako je trebalo... ali... ključ je u tome kako smo izgubili šampionat. Imali smo brz auto, a na kraju se stvar rešavala strategijom, ostali smo bez goriva... Teško je završiti tako nakon toliko duge sezone i svih uspeha koje smo postigli. Smanjili smo rastojanje, a završili tako što smo bili kratki za šolju goriva. To je bio veliki motivacioni faktor za ceo tim ove godine.“

Teško je nadmašiti kombinaciju brzine i stalnosti u rezultatima, a Skot je u 2008. baš od spoja ovih presudnih činilaca izgradio svoje novo šampionsko zvanje. Dok budemo pregledali njegovu i Ganasijevu Indikar sezonu ’08, trku po trku, videćemo i da je „Kivijev“ put ka tituli prvaka bio komplikovaniji nego što brojke kazuju, da se neke greške prosto nisu dale izbeći, a primetićemo i poneku intervenciju boginje Fortune. U našoj rekapitulaciji prioritet imaju pobednici; šesti lovor ekipe i drugi Diksonov to bez sumnje zaslužuju.

Do meseca maja

Sve je počelo na Homstedu, na Floridi, u znaku objedinjenja američkih formula. Ono jeste obezbedilo snažniju i brojniju konkurenciju, ali veterani IRL-a u suštini nisu imali čega da se plaše: nastupali su sa svojim automobilima, a staze na kalendaru u ogromnoj su većini bile „njihove“. U svakoj varijanti, ekipa Čip Ganasi spadala je u favorite, kao i oba njena vozača, Dikson i Veldon. Odmah uz njih stajali su piloti Penske i Andreti-Grin timova, „pridošlice“ su još imale da uče.

Homsted je oval na kojem je Den Veldon pobeđivao tri puta u nizu, pa je Dikson najvećeg konkurenta imao u sopstvenoj ekipi. Uoči trke je najavio: „Neko mora da pobedi Veldona, i to bih mogao da budem ja,“ a nakon 200 krugova, tako se i desilo. „Kivi“ je krenuo sa pol pozicije, posle restarta u 196. krugu obišao je u incidentu „ranjenog“ Kanana i tako u Indikaru slavio jedanaesti put. Ovom trijumfu je nužno nalepljen atribut „istorijskog“, bila je to prva trka izvezena posle 12 godina dugog raskola. Za anale ili ne, tek, jedini pravi početak koji vodi ka tituli i 50 bodova na tabeli. Dobar predznak: Skot je na Homstedu trijumfovao i 2003, one godine koju je završio osvajanjem svog prvog Indikar prvenstva.

Komentar pobednika: „Jedna od trka u kojima nismo imali potrebnu brzinu baš sve vreme, ili stvari nisu baš išle našim pravcem, ali ipak smo završili na vrhu. Ako možete da prođete i kroz takve trke, kad imate loš dan, ili dan kad mislite da niste na svom najvišem nivou, i završite ih kao pobednik, to je sjajan način da otmete poene ostalima. Nadam se da će funkcionisati i tokom ostatka sezone.“

Ulice Sent Pitersburga, važile su za domen Kastro Nevesa, Brazilca iz Penske ekipe, koji je na njima ciljao treću uzastopnu pobedu. I Dikson je imao čemu da se nada, pošto je u obe prethodne godine završavao drugi. Njegov ratni plan zasnivao se na visokoj kvalifikacionoj poziciji, izbagavanju nevolja na uličnoj pisti i efikasnom radu u boksu, odnosno osvajanju pozicija kroz pit-stopove pre nego u direktnim dvobojima.

Već prvi deo plana je podbacio, startna pozicija 13 preniska je za ulično trkanje. Krenulo se po kiši, što je za Skota mogao da bude dobar znak, pošto je baš on prvi osvojio jednu IRL trku na vlažnoj stazi, na Votkins Glenu 2006. Spor tempo i incidenti srezali su trku na vremenski limit i 83 kruga. Novozelanđanin je sa pozicije 5 morao u boks, zbog tehničkog problema sa oslanjanjem. Tu se sve i završilo: 9 krugova zaostatka, pozicija 22, dok je Kastro Neves kroz cilj prošao drugi, što ga je popelo na vrh u generalnom poretku. Sa 62 poena, Diksonu je bežao 10.

Na ulici se vozi i kad je kiša, na ovalima nikad. Zato je treća runda prvenstva, na japanskom Motegiju, pomerena za ceo jedan dan. Ganasijev bilans na Hondinoj pisti obuhvata četiri pol pozicije (Vaser ’98, Montoja ’00, Žunkveira ’02. i Dikson ’03.), a samo je Bruno najbolje startno mesto krunisao pobedom. U timskoj internoj raspodeli snaga veće šanse davane su Englezu, jer je u Japanu dva puta pobeđivao i dva puta bio drugi, dok „Kivi“ nikad nije završio bolje od četvrtog mesta.

Iako je na čelu proveo najviše krugova (101 od 200), Dikson je pao na taktičkom ispitu, kao i ceo Ganasi tim. Dvostruko vođstvo na pet krugova do kraja završilo se konačnim pozicijama tri i četiri. U boks se ipak moralo, kockanje sa količinom goriva rešilo je trku. Kastro Neves povećao je prednost na 12 poena, a Dikson je zaključio: „Jedna od onih trka gde šta god da pokušate ne znate kako ćete završiti. Sve je radilo savršeno za one koji su od trke napravili stratešku bitku s gorivom. Frustrirajuće, jer smo pobednički auto imali mi.“

Trka u Kanzasu bila je poslednja pre meseca maja, i već u senci predstojećih 500 milja Indijanapolisa. Veldon je stigao sa reputacijom pobednika iz 2007, s namerom da bude prvi koji će dva puta pokoriti ovaj spidvej. Pol je dograbio Dikson, dominirao 40 krugova do kraja. Onda, pit stop, pa žuta zastava, opet poremećeni planovi, opet pad na treće mesto. Prilika se otvorila Veldonu, te je Britanac najzad dospeo do vrha podijuma, na mestu gde je i poslednji put slavio, pre nepunih godinu dana. Nije ostalo neprimećeno: Ganasijevi piloti bili su klasa za sebe poslednjeg vikenda u aprilu, to dokazuju dvostruka pol pozicija, i, u zbiru, vođstvo tokom 194 od 200 krugova trke, većinom u poretku 1-2. Prvorazredna uvertira za Indi.

Dva vezana strateška kiksa izazvala su Diksonovu razumljivu reakciju: „Ovo je druga nedelja uzastopce. Definitivno smo sami izgubili trku, to je nešto na čemu moramo da radimo. Ako išta, Target auto pobedio je ovog vikenda. Čestitke Denu. Sedeo je mudro i štedeo gorivo. Mi moramo da poradimo na strategiji. Osvojili smo dosta poena, još uvek smo u igri u šampionatu, a to se računa.“

Kamen temeljac za titulu

Došao je red na Indi 500, u Diksonovom jurišu na titulu prelomni momenat, posle kojeg više nije bilo osvrtanja. U tri poslednje sezone (2005-2007: Veldon, Horniš, Frankiti), osvajač legendarne trke je i Indikar šampion, stvar se ponovila i ove godine. Krunski dragulj prvenstva donosi svom pobedniku toliko prestiža da je gotovo važniji od ishoda cele sezone (medijski svakako jeste), a Diksonu je poslužio i kao odskočna daska za drugu Indikar krunu karijere.

Mada Novozelanđanin u pet pokušaja nikad nije popio flašu mleka namenjenu slavljeniku, u Indijanu je došao kao jedan od favorita. Motegi i Kanzas doneli su mu najviše krugova u vođstvu, ali ne i pobede, već „samo“ dva treća mesta. Uoči najvećeg trkačkog spektakla na svetu, Dikson je podsetio: „Teško je kad ostanete uskraćeni u dve uzastopne trke, to je jako frustrirajuće. Prvi put to i podnesete, ali teže je kad se ponovi. Treba nam nešto sreće u maju, jer imamo i brzinu, i paket, i tim. Ovde pobeda zavisi od brojnih činilaca. Morate imati dobar auto, dobar rad u boksu, dobru poziciju uoči poslednjeg pit stopa. Potrebni su vam brzina, stalnost i sreća.“

Startnim mestima 1 i 2 („Kivi“ prvi, Britanac drugi) Ganasijevi momci opravdali su očekivanja na pol danu, ali na 500 milja ne pobeđuje uvek najbrži auto. Padali su i rekordi: između najbržeg i najsporijeg od Diksonova četiri kvalifikaciona kruga razlika je iznosila svega 0.0049 sekundi, takvu konstantnost niko dosad nije prikazao. Prvi Novozelanđanin sa pol pozicijom na Indiju govorio je o značenju tog rezultata: „Kad osvojite pol na Indijanapolisu, to vam sigurno podiže samopouzdanje. Ako izađete na stazu i stalno mislite da ćete biti na vrhu, ne nužno najbrži, ali na nekom od čelnih mesta, to vam mentalno pomaže u trci. Hodate po vrlo tankoj žici, pogotovu ovde. Morate poštovati ovo mesto, ako ste isuviše samouvereni, počnete da pravite glupe greške i to vam se brzo osveti.“

Dominacija tokom meseca maja dobila je i potvrdu najvišeg ranga: u šestom pokušaju, Skot Dikson osvojio je 500 milja Indijanapolisa, i to ubedljivo. Piloti Target Ganasi ekipe smenjivali su se u vođstvu u prvoj polovini trke, a savršen celodnevni rad u boksu krunisan je u 172. krugu, kada je Dikson preuzeo čelnu poziciju da je više ne ispusti. Velikih 115 od 200 krugova Novozelanđanin je proveo na čelu kolone, a nijednom se nije našao van prvih pet. U finišu su najbliži pratioci bili Meira i Andreti, nijedan sposoban da ugrozi auto broj 9. Za postignuće na legendarnom spidveju, Dikson je inkasirao rekordnu sumu od 2,988.065 dolara.

Prvi Indi trijumf jednog novozelandskog vozača doveo je do promene na tabeli: Dikson je poveo sa +15 u odnosu na Kastro Nevesa, i to mesto do kraja šampionata više neće ispuštati. Utisci su bili još sveži: „Dan je bio veličanstven. Provedete celu trkačku karijeru da postignete nešto poput ovog danas, meni je najzad uspelo! Naš auto je bio nedostižan, Hondin motor takođe. Ovo je najveći dan moje trkačke karijere. Ne mogu dovoljno da se zahvalim Čipu i svima u timu što su mi spremili tako dobar auto ovog meseca i što su bili uz mene tokom sveg vremena provedenog u Target Ganasi rejsing timu. Moja ekipa je bila sjajna, delim pobedu s njima, jer bez njihove podrške, ovo ne bi bilo moguće. Kakav neverovatan dan!“

Od Indijanapolisa do Milvoki milje kratko je i vremensko i prostorno rastojanje. S drugog aspekta, kontrast je veliki: spektakl u Indijani traje ceo mesec, dešavanja na „Milji“ u Viskonsinu samo dva dana. Od Diksona, po medijima razapetog kao nikad u životu, očekivalo se da postane četrnaesti Indi pobednik koji će vezati trijumfe u Indijani i u Milvokiju. Kao kontrapunkt stajao je podatak da tim Ganasi tu posti još od Montojinog slavlja 2000.

I, suša se nastavila. Novozelanđanin je ponovo vodio više od pola trke (147 od 225 krugova), ali je pobeda otišla konkurentu iz ekipe Penske, Rajanu Briskou. Za „Kivija“ ipak sasvim dovoljno da na tabeli Kastro Nevesu odmakne na 28 bodova razlike, čega je bio i te kako svestan: „Prilično dobar dan za Tim Target. U ranoj fazi smo dominirali, u svakoj turi je auto bio dobar na početku, ali se mučio pred kraj. Briskou odajem priznanje, vozio je taj bolid do samih granica. Mogao je da se brani po visokoj putanji, kad ja sam pokušavao da ga obiđem i nekoliko puta umalo završio u ogradi. Odavno se nisam ovako zabavljao. Bila je paklena trka pred kraj, drago mi je što gužva na stazi nije presudila. Bilo je naporno, pomalo sam razočaran što nismo završili pobedom, ali ovo su fantastični poeni za prvenstvo.“

Propušteno u Viskonsinu nadoknađeno je u Teksasu. Pobeda s pol pozicije i „samo“ 58 od 228 krugova u vođstvu, ali među njima i ključni, poslednji. Trka je prekidana čak 8 puta, skoro četvrtina distance prošla je u krstarenju iza sigurnosnog vozila. Presudni momenat dogodio se u 222. krugu, kad je Skot prestigao Andretija. Marko se odmah posle toga sudario sa Hanter-Rejem i žuta zastava označila je automatski kraj svih borbi.

Utekavši 35 poena Kastro Nevesu, Dikson je rezimirao: „Ne mogu da verujem, velika stvar za tim. Hoćemo da osvojimo ovaj šampionat. Žao mi je što se završilo iza sigurnosnog automobila, ali sjajno je što smo osvojili još bodova za šampionat. Konačno smo pobedili u Teksasu i vrlo sam srećan zbog toga. Inženjeri su uradili sjajan posao sa proračunom oko goriva, bilo bi tesno na kraju, ali mislim da bismo izdržali i da je ostalo zeleno.“

(nastaviće se)