Šibuja: zabava, šoping, hoteli za ljubavnike...

Kada posle 15-ak minuta vožnje metroom od naše baze u Tokiju, Ikebukurua, stignete do Šibuje, prvo primetite neverovatan broj ljudi koji prolazi pored vas sa svih strana. Svi su nekako užurbani, glasni, nasmejani, devojčice u svojim uniformama idu u škole (setite se Done u “Veselim 70-im” i sve će vam biti jasno), sa svih strana ubacuju vam u ruke flajere za rasprodaje, a kada se najzad upali zeleno na semaforu, svi prelaze ulice sa svih strana – a apsolutno svi automobili iz svih pravaca stoje!

Šibuja je jedan od novijih šoping i centara zabave u Tokiju i locirana je u zapadnom delu Metropolisa. Kažu da već decenijama traje takmičenje Šibuje i Šinđuke ko je uspešniji, čistiji, bezbedniji i življi. Šibuja je pravi trendeseter u Tokiju. Centar mode, zabave, uličnih dešavanja i glavni oglasni prostor grada. U svakom vodiču kroz Tokio navode da je Šibuja poznata po svojim zanatskim radnjama, šoping molovima, NHK televizijskim i filmskim studijima (zamislite RTS-ov “Košutnjak” pretvoren u interaktivni zabavni park), "Love Hotel Hillu" i "Hačiku" – statui psa i kultnom sastajalištu mladih.

Bronzana figura Hačika vas dočekuje odmah po izlasku sa stanice. I ovoga puta oko njega stajalo je nekoliko desetina ljudi i slikalo se za uspomenu. Hačiko je akito pas koji je, posle smrti svog gazde, svakog dana tokom dvanaest godina dolazio na stanicu da čeka povratak svog patrona. Umro je u martu 1935. i njegovo telo sada je u Narodnom muzeju nauke.

Sa vrha zgrade prekoputa stanice gleda vas Paris Hilton koja najavljuje svoju novu invaziju na tinejdžere, sa desne strane crne siluete igraju uz muziku u ušima i reklamiraju Appleov Ipod. U neku ruku, Šibuja je “Ipod land” - 90% ljudi oko vas sluša muziku, a zanemarljiv je broj onih koji to rade sa mp3 plejera drugih kompanija. Do pre par godina, ovdašnji Tower Records na šest spratova bio je najveća muzička prodavnica na svetu. Sada je “samo” jedna od najvećih, ali kada sam ulazio u “rock & pops” sekciju svirao je novi Yo La Tengo, što mora da nešto znači. I HMV je na šest spratova. Divna zemlja. Malo dalje, jedna u drugu gledaju zgrade Diznijevog i Vornerovog carstva. Supermen ili Miki Maus, odlučite sami... U oba se ulazi sa velikim strpljenjem i poštovanjem dece, koja prave buku kao fanovi na koncertu Ozija Ozborna.

Japanci izgleda veruju u moć marketinga iz prve ruke. Na ulicama Šibuje sasvim je normalno da ispred svake radnje devojke sa mikrofonom, u “klupskim bojama“ svoje STR-e, reklamiraju udarne proizvode. Nekako, uz blještave reklame, utisak je mnogo jači kada se poruka ponovi direktno. I izgleda da to daje rezultate. Sve radnje su prepune ljudi. Posebno one koje prodaju mobilne telefone i elektroniku, pošto se u njima stalno dešavaju neke akcije, a trendovi i cene menjaju se brže nego što traje vaš povratak kući sa upravo kupljenim proizvodima.

Nekoliko minuta odavde nalazi se i “Central Inn Shibuya” - “hotel kapsula” u kojem mogu da odsedaju samo muškarci. Sigurno ste bar jednom videli slike soba kao preslikanih iz nekih davnih Sci-Fi filmova. Ženama, ali u društvu muškaraca, boravak je dozvoljen u “Hotelima ljubavi”, u koje svraćaju slučajni ili redovni ljubavnici i gde im je diskrecija zagarantovana. Kvartovi Šibuje kao da su omeđeni Starbaks kafeima. Čini mi se da ih nigde u Tokiju nema u tolikom broju kao ovde. Pored stranih franšiza na sve strane razbacani su mali i slatki suši restorani, kafei, pivnice... Ovde nikada nije kasno i dan se zaista nikada ne završava.