Ko se boji Đinđića još

Saopštenja izbornog štaba predsedničkog kandidata Dragana Maršićanina, koje je u ponedeljak 17. maja novinarima sasuo u lice Dejan Mihajlov, generalni sekretar Vlade, do tog ponedeljka šef Maršićaninovog izbornog štaba i visoki funkcioner DSS-a, tog se, dakle, i takvog saopštenja ne bi postidele ni zvezde Miloševićevog režima Ivan Marković i Goran Matić. Svi elementi su tu (pa čak i pretiče): saopštenje je degutantno, slaboumno, kao takvo opasno i, naravno, nepismeno. Doduše, Marković i Matić su delovali iz srca jednog podivljalog režima u kojem su (masovni) zločin i besomučna pljačka bili obrasci ponašanja, a stvarnost tek udaljeni šum koji nije obavezivao ni na šta, dok je rečeno saopštenje samo snažno podsećanje da na političku razboritost ne treba računati dok se DSS nešto pita.

Možda i najmučniji utisak ostavlja to što se "ispad i preoštar ton" saopštenja, kako uobičavaju reći jakom gestu neskloni posmatrači našeg javnog prostora, daju objasniti čisto psihološkim mehanizmima. Naime, opsednutost Đinđićem i njegovom strankom u (pod)svesti vaskolikog DSS-a igra tako određujuću ulogu da je frustracija vidljiva i golim okom, odnosno postupci DSS-a vođeni su psihičkim, a ne političkim motivima. Sve i da je čitava priča u koju je uvučena Đinđićeva porodica samo delo nekog zlog demona, odnosno da su pretnje Đinđićevoj porodici organizovali deesovci – recimo Nenad Bogdanović, sa krpom na ustima, telefonira Mili Đinđić i preti joj –, sve i da je u Gordani Filipović-Đinđić proradio političi nerv njenog pokojnog brata pa je situaciju u kojoj joj je, recimo, samo tako pozlilo, pokušala politički da iskoristi, sve i da se ispod one crne kacige koju pominje G. F.-Đ. krije i sam Čeda Jovanović, saopštenje DSS je, s političkog gledišta, i više nego slaboumno, učinkovito uglavnom u korist sopstvene štete, da ne govorimo o simpatiji prema strani (Sympathy for the Devil) kojoj bi se morala odati pošta na tako majstorski, takoreći nesrpski precizno odrađenom zapletu: najpre naterati aktuelnog premijera da izjavi kako je imperativ Vlade da zaštiti porodicu ubijenog premijera, da bi istog dana rođena Đinđićeva sestra bila brutalno napadnuta! (U obliku fusnote bi se ovde moralo primetiti da svi tragovi, na ovaj ili onaj način, vode do Zorana Đinđića. S jedne strane sve je izvesnije da je uspešno organizovao sopstveno streljanje, kako bi se, u stvari, ispostavilo da je ostao živ, pa sada opet lukavo nasrće na nezaštićenu nevinost DSS-a. Nedavno Svilanovićevo obelodanjivanje beogradske kuloarske priče na jednom kanalu hrvatske televizije, a u kojoj se pripoveda kako je Đinđić sa gospodinom Cemom Šarenim ugovorio da ovaj, u stvari, smakne telohranitelja Veruovića zbog već nečega, ali se utom pojavio i drugi strelac koji je "trećim" metkom ubio i samoga Đinđića, osim što je s političkog stanovišta potpuno kretensko, gotovo koliko i DSS-ovo saopštenje, toliko je suludo da je teško poverovati kako ga je smislio sam Svilanović, ali je zato kao izbruh mašte sasvim verovatno pre svega s obzirom na negativnu legendu o Đinđiću.)

Za razliku, dakle, od psiholoških mehanizama koji upućuju na poteze DSS-a, lumeni ove stranke očigledno veruju da su njihovi potezi vođeni političkim motivima. Jedan bi od mogućih motiva mogao biti skretanje pažnje na sopstveno postojanje. Mihajlovljevo saopštenje trebalo je da ima učinak napitka "Danone" koji se reklamira tako što izbledela osoba sklona nestajanju popije čarobni napitak nakon čega dobija prepoznatljive oblike i boje. Maršićanin je, otprilike, takav kandidat: ima ga, a nema ga. Tu je, al' nekako i nije. Čas ga vidiš, a onda ga nema, pa nema. S jedne strane je običan čovek, a s druge ničim nije neobičan (iliti nema čovek harizmu, što bi mu dobro došlo ako hoće da bude "prvi među jednakima"). Maršićaninovu anemiju njegov je štab hteo nadomestiti jednim krvoločnim saopštenjem, ali bojati se da je proizveo upravo suprotan efekat po samog kandidata, naime lako može da dovede do odliva (glasova). Što je još gore, saopštenje nanosi štetu svima – građanima Srbije na prvom mestu – osim Radikalima. (I Radikali su građani Srbije, naravno, ama nisu podobni za mesta na kojima se odlučuje o onima koji Radikali nisu.)

Drugi motiv je, recimo, žestoka borba za drugo mesto u predsedničkoj trci. Problem je, naravno, što su sredstva kojima pribegava DSS politički vrlo sporna. Naime, "prljava kampanja" je legitiman način političke borbe, ma koliko se to osetljivijima ne dopadalo. Ali ako se krene u takvu kampanju, u kakvu je, recimo, krenuo Buš mlađi protiv Kerija, onda se udarci moraju dobro proračunati, motivi pažljivo odabrati, a naročito se mora paziti da se sam poredak ne dovodi u pitanje. DSS je uradio sve upravo suprotno. Udarac je čista i neinteligentna improvizacija, motiv degutantan, a teren se prepušta varvarima.

Napadnuti Tadić, s druge strane, za sada prilično vešto koristi ovaj "incident" pokazajući se kao koncilijantan ("... ako Maršićanin prođe u drugi krug, svemu uprkos, mi glasamo za njega... "), ali istovremeno i nepokolebljiv ("... ma ne pada mi na pamet da uđem u sukob sa njima..."), da bi, u istoj figuri, podsetio da su ipak "oni" ti koji vode prljavu kampanju.

Radikali, naravno, seire.Bez obzira što DSS ima opravdanih razloga za frustraciju, počev od onoga što je pokojni Đinđić toj stranci radio za života, preko "Sablje", pa sve do Tadićevih peckanja danas, ukoliko ne prevaziđe frustraciju – a savršeno je nejasno kako DSS, s obzirom na svoj u proseku zacementiran kadrovski potencijal, to može uraditi – i s terena psihologije, napokon, ne ukorači na tle politike, nastaviće da se kreće ka dostizanju svoje mere iz Miloševićevog perioda.