Da li je pop pesma reklama ili je reklama pop pesma?

Nekada su se muzički fanovi nervirali kada se pesma njihovog omiljenog “nepoznatog” benda pojavi na MTV-ju i postane komercijalna, ali takav način komercijalizacije u muzici je prošlost. Danas su sami spotovi zapravo postali reklame.

Činjenica je da su na sastancima između velikih diskografskih kuća i striming servisa muzičari i publika u drugom planu, a da je novac koje se vrti nakon što se parafiraju ti ugovori poprilično veliki. I to je otprilike sve što znamo.

Međutim, znamo neke druge stvari. Tako na primer u pesmi Krisa Brauna “Forever” postoji stih “double your pleasure” koji ne samo da je bio referenca na Riglijevu žvaku Double Mint, već je utabao put za novu Riglijevu reklamnu kampanju koja se pojavila tek sledeće godine. Takođe, Lejdi Gaga se nakon spota za pesmu “Telephone” povezala sa mnogim sponzorima iz sfere telekomunikacije, a nakon pesme “Pass the Curvoiser” Basta Rajms je potpisao sponzorski ugovor sa Kurvoazijeom.

Isto tako, autori mnogih popularnih pesama iz šezdesetih i sedamdesetih godina koji u tekstu pominju određeni proizvod, retroaktivno su napravili ugovor sa nekim kompanijama.

Analizirajući Bilbordovu top-listu 30 pesama između 1960. i 2013, istraživači sa univerziteta u Koloradu otkrili su da je od ukupno 1.544 pominjana brenda u popularnoj muzici, više od pola pesama snimljeno između 2000. i 2010. Zanimljivo je da kako se sukcesivno povećavala dužina pesama i broj stihova, tako se povećavao i procenat brendova koji se pominju u njima. U 2010. 1,8 odsto reči u svim pesmama mogu se podvesti pod brendiranje. Može činiti da je to malo, ali je to dvostruko veći procenat u odnosu na vreme od pre 25 godina. Po ovoj studiji, 2006. su dve od tri pesme sadržale bar jednu referencu na neki brend.

Razlog zbog koga se ovo dešava je povezan sa kolapsom muzičke industrije nakon pojave interneta. Velike diskografske kuće više nemaju tako veliku distributivnu ulogu kao nekad, a samim tim i prihodi su im manji. Otud i novi načini za zarađivanje novca.

Muzičari na svojoj koži takođe osećaju manji protok novca. Zbog toga i oni pribegavaju novim načinima zarade, kao što je sklapanje ugovora sa sponzorima, filmskim i televizijskim kućama. Međutim, prihodi sponzora su neretko mnogo veći od onih koje zarade muzičari.

Kako diskografska kuća kontroliše promociju, turneje i marketing svojih izvođača, odnosno oni se direktno dogovaraju sa sponzorima, jasno je zašto su izvođači tu na neki način “izrabljeni”.

Nedostatak transparentnosti tih dogovora nas kao publiku sa pravom navodi da se osećamo prevarenim (a kako i ne bismo, kada u poslednje vreme mnogo više “pesama” počinje svoj život u reklamama, pa tek onda postaju pesme). Možemo zahtevati transparentnost do mile volje – “para vrti gde burgija neće” i to se nikada neće promeniti.