Paterson: Poezija jednog običnog života

Sam naziv filma objedinjuje dve stvari, ime glavnog junaka i mesto u kojem živi. Ova vrsta repeticije je osnovni postupak na kome je sagrađen ceo film i ima za cilj da pokaže rutinu svakodnevnog življenja, ali i poeziju takvog života koja se može pronaći u jednostavnim stvarima. Film je podeljene u sedam delova od kojih svaki predstavlja jedan dan u nedelji. Paterson (Adam Driver) se budi, gleda u sat, ljubi svoju devojku Lauru (Golshifteh Farahani), doručkuje žitarice, odlazi na posao vozača autobusa, večera, izvodi psa u šetnju i pije pivo u obližnjem baru. Svaki dan je u svojoj osnovi identičan, ali svakoga dana dešavaju se specifični trenuci koji ga čine posebnim i koji mogu biti inspiracija za njegovu skrivenu strast – pisanje poezije. Ovo i jeste film o poeziji i tome kako ona nastaje iz života koji na prvi pogled izgleda dosadno i zamorno. Ti Patersonovi dani koji počinju na isti način i istovetno se završavaju isprva izgledaju izrazito depresivno. Dok sam gledala film u jednom trenutku osetila sam Patersonov umor u sebi i želela sam da uradi bilo šta kako bi promenio svoj život. Pomislila sam da većina ljudi tako i živi, bez obzira na izbor profesije i životnog partnera, dani zapravo vrlo liče, ne dešava se baš ništa, ali se stalno očekuje da se nešto desi. A onda se nešto i desi! Džarmuš na vrlo sveden način promeni rutinu jednog dana, kroz detalj ili sitan događaj koji unese trenutnu radost. Upravo takvi trenuci život učine lepim i posebnim. Nekada nisu potrebne „velike“ stvari, nekada je velika stvar smeh dok se sedi za šankom i pije pivo, ili jedno usputno poznanstvo sa nekim ko deli isti san koji imaš i ti.

Dok Paterson ima samo jednu strast, Laura svaki dan želi nešto novo, pa tako jednog dana ona želi da bude kantri pevačica, drugog pravi kolače, a uz to se bavi oslikavanjem predmeta po kući. Ona je u stalnoj promeni i svaki dan započinje nešto novo. Kroz njeno slikanje i dizajniranje sopstvene garderobe gradi se i njen lik. Sve što pravi zasniva se na crnoj i beloj boji u različitim kombinacijama. Na taj način se prikazuje konstantno previranje i sklapanje dve kontrastne boje u skladnu celinu. Ova dva lika su u težnji da ostvare svoje snove, Laura aktivnije od Patersona, koji iako uporno piše pesme, jeste pasivan u želji da ih objavi. Takođe, Laura svako jutro priča šta je sanjala. Prvi dan to je san o tome da ona i Paterson imaju blizance. Nakon toga, on počinje svakodnevno da viđa po gradu blizance svih uzrasta i u različitim situacijama. Ovo je prikaz njegove budućnosti koja ga progoni i koju živi pre nego što je i počela da se dešava.

Ono što je interesantno je da u filmu savremena tehnologija skoro uopšte nije prikazana. Nije često da u filmu koji je nastao u 2016. godini imamo takav „nedostatak“ i da ne čujemo zvuke vajbera, niti gledamo junake koji koriste društvene mreže. Ovaj postupak nije samo nostalgija za nečim što je prošlo, on podseća na ono što je suštinski važno u životu, a to je čovek, odnosi sa drugim ljudima i ljubav koja je u osnovi svega. U filmu je istaknuta ljubav prema srodnoj duši, poeziji, prema samoj umetnosti, ali i svakom pojedinačnom životu koji je jedinstven.

„Bez ljubavi, koji bi razlog postojao za bilo šta?“

Navedenu rečenicu izgovara Everet (William Jackson Harper), koji svakog dana dolazi u bar u kom Paterson sedi i pokušava da se pomiri sa svojom bivšom devojkom (Chasten Harmon). On je uporan u svojoj nameri, ali je i ona uporna u svojoj želji da ga odbije. On, kao i ostali sporedni likovi koji se pojavljuju, unosi dodatan šarm i humor čitavom filmu, ali takođe i unapređuju osnovnu ideju. Devojčica (Sterling Jerins) koja čita Patersonu svoju pesmu, deli njegov san, a ono što je interesantno je da je tu pesmu napisao sam Džim Džarmuš, dok su pesme glavnog junaka zapravo delo Rona Padžeta, koji je rediteljev omiljeni živi pesnik. Dominantna pesnička figura u filmu jeste Vilijam Karlos Vilijams i njegovo delo je i bila inspiracija za scenario. Kroz lik barmena (Barry Shabaka Henley) Džarmuš kao da ističe sopstvene idole, kroz postere koje on lepi na zid svog bara. Ako se uzme u obzir da je 2016. godine napravio dokumentarni film Gimme Danger o bendu The Stooges, onda ne čudi što je na zidu Igi Pop, a osim njega primetni su Sam & Dave, kao i Alan Ginsberg. Svaki epizodni lik izgrađen je pažljivo i u skladu je sa osnovnom idejom filma – poezija, ali i umetnost može uvek da se stvara i nalazi se u ljudima koji nas okružuju i nama samima. Zanimljivo je da je čak i Laurin pas Marvin građen kao karakter, pa tako između njega i Patersona postoji konkurentski odnos u odnosu na Lauru. Laura se prema njemu ponaša kao prema čoveku, deli sa njim lepe trenutke, crta njegove portrete i daje mu hranu koju oni jedu. Ipak, ovaj čudni ljubavni trougao se prekine kada Marvin pojede Patersonovu svesku sa pesmama.

Alan Driver, kao i izuzetna iranska glumica Golšifteh Farahani glumački su izrazito jako doneli svoje karaktere, a prisutna je i jaka hemija koja postoji između njih, pa tako izgledaju privlačno i skladno kao par. Osim njih i sporedni likovi jesu izrazito posvećeno odigrali svoje uloge.

Ovaj film je svojevrsna oda poeziji i njenom nastajanju, pa bi oni koji su ljubitelji iste svakako trebalo da ga pogledaju. Takođe, svaki Džarmušov fan ne bi trebalo da zaobiđe ovaj film, koji iako nije najbolje što je ovaj reditelj uradio, skakako jeste film koji uspeva da svu složenost življenja prikaže na jednostavan način, kroz autentičan autorski izraz. Prepoznatljiva, specifična atmosfera koja postoji u svakom Džarmušovom filmu prisutna je i ovde, sporiji ritam postepeno uvlači u priču, dok karakteri već nakon nekoliko scena gledaocu postaju bliski.

Ocena 8/10

Autorka je student treće godine dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti