Harington: “Zašto svi misle da sam umro?”

Na televizijskim ekranima trenutno ga gledamo kao Džona Snežnog u četrvrtoj sezoni hit serije “Igra prestola”, dok u je u bioskope upravo stigao njegov novi film, epski spektakl “Pompeja”.

Britanski glumac Kit Harington nova je zvezda Holivuda koja se ne odriče tako lako svojih britanskih korena.

Kako niko osim pisca Džordža R.R. Martina, autora knjževnog serijala “Pesme leda i vatre” na kojima je zasnovana pomenuta serija, ne zna šta će se desiti sa Džonom Snežnim i njegovim saborcima, Harington paralelno sa snimanjem serije užurbano gradi svoju filmsku karijeru.

Tako je nedavno uskočio u lik roba Majla koji se osim u neverovatne borbe za sopstveni život bori i za opstanak neverovatne zabranjene ljubavi sa Kasiom, ćerkom iz najbogatije porodice u Pompeji. I to sve dok se sprema jedna od najrazornijih vulkanskih erupcija koja je zbrisala drevni grad na jugu Italije.

Kako su tekle fizičke pripreme za “Pompeju”? Nisi samo morao da treniraš svakodnevno, već si morao da pređeš i na veoma strog režim ishrane. Emili Brauning je izjavila da te je često izazivala, jedući hamburgere pred tobom.

Harington: (smeh) Da, bila je veoma zla! Znam da će ovo da zvuči kao da imam određene predrasude o polovima, ali u ovom slučaju činilo se da su uloge bile zamenjene. Uglavnom, bilo to dobro ili loše, na snimanjima je uvek pritisak na glumice koje moraju da imaju određeni izgled, da jedu kelj i salate i idu u teretanu na svaka dva sata, dok se muškarci natrpavaju hranom. Ovoga puta skroz smo zamenili te uloge. Emili je sve vreme gutala nezdravu hranu dok sam ja morao da radim čučnjeve i da jedem kelj. Imao sam takav režim ishrane da sam bio na korak od gladi. To nije prirodno stanje u kojem bi čovek trebalo da se nalazi. Imali smo nutricionistu i trenera kako bi sve vreme bili sigurni da nam zdravlje nije ugroženo. Ali kada bi ste probali ovo da radite kod kuće, to ne bi bilo dobro.

Harington kao rob Majlo u filmu Pompeja

Da li će u četvrtoj sezoni “Igre prestola” biti toliko nasilja kao u “Pompeji”?

Da! (Smeh) Neko mi je jednom rekao kako je prva sezona serije bila fokusirana na moć, druga na akciju, treća ponovo na moć i sada će četvrta biti ponovo usredsređena na akciju. Činilo mi se da to ima smisla. Ova sezona je baš nabijena akcijom, imamo i mnogo CGI elemenata. Potrošilo se mnogo novca, ali je i moj lik veoma razvijen. Ovo mi je tokom čitanja bila omiljena sezona. Nadam se da smo je dostojanstveno i snimili.

Kako ti je izgledalo sve kada si se sa snimanja “Pompeje” vratio na “Igru prestola”? Da li si im rekao: “Sada hoću da baratam sa dva mača!” Da li si tokom rada na “Pompeji” pokupio neke i veštine navike kojih je trebalo da se odrekneš za “Igru prestola”.

Zapravo ne. Pomislili biste da je bilo tako ali, možda će zvučati arogantno, vratio sam se “Igri prestola” kao mnogo bolji borac. “Pompeja” me je naučila mnogo o mačevanju. Naučila me je da je to zapravo ples i da sve vreme vodite dijalog sa protivnikom. Toliko toka sam morao da uradim na snimanju “Pompeje”, pa kada sam se vratio “Igri prestola”, koja ima mnogo borilačkih scena ove sezone, svi kaskaderi su bili srećni zbog toga. Mogao sam da radim stvari mnogo brže. Bez obzira na to kakav sam mač koristio, imao sam osnovu nepohodnu za mačevanje.

Sve te borilačke veštine mogu da budu veoma korisne kada bi se jednog dana našao u mračnom prolazu…

(smeh) Znate šta je zabavno? Pričao sam sa Emilijom Klark pre neki dan. Ona u seriji “Igra prestola” glumi Deneris. Tako smo jednom večerali, a ona je tih dana baš imala intenzivne treninge sa puškama. Rekao sam joj: “Zar nije odlično to što možemo da naučimo sve te veštine?” Mislim, mi nikada nećemo postati profesionalni strelci, jahači niti mačevaoci, ali smo i kao glumci dosta dobro usavršili sve to. Pa ako se Emilija nađe u nekom vatrenom obračunu, sigurno će se bolje snaći nego ja koji nikada nisam ni držao pistol. Šon Bin, koji je na primer stalno jahao u seriji “Šarpov izazov”, posle toliko jahanja sada je skoro kao profesionalan jahač . Poredio si svoj lik u “Pompeji” sa načinom na koji mladi glumci danas napuštaju svoje zemlje i bivaju odvučeni u Holivud. Kako je taj prelaz tekao u tvom slučaju?

Prilično bizarno. Šanse da se to dogodi bile su jedna u milion. Moja karijera je imala čudan put čak i u slučaju jednog glumca iz Britanije. Mislim da u ovim pričama presudnu ulogu nema talenta, već to da u pravom trenutku budete na pravom mestu kao i to da ljudi uživaju u onome što ti radiš. Kao glumac ti ides gde te posao nosi. “Igra prestola” me je odvela do filmova u Holivudu. Ali ja bih bio srećan i da sam ostao u Londonu i dobijao glavne uloge. Ne bih bio plaćen isto (smeh), ali bih bio podjednako srećan, sve dok mogu da radim. Holivud je čudno mesto na mnogo načina, ali sam veoma srećan što sam ovde, što radim i što mogu da se šepurim po Los Anđelesu.

Da li je Los Anđeles sada tvoj dom ili tvoja radna baza?

Ne. London. London će uvek biti moja baza.

Na šta si potrošio svoj prvi veliki honorar?

Bilo je to sa prvim uspehom “Igre prestola”. Poveo sam svoja tri prijatelja u Amsterdam, za doček Nove godine. Platio sam troškove puta i rekao im: “Sve je na moj račun, frajeri!” Bila je to zaista super stvar. Moja prijateljica Krisi iz Holandije, koju sam upoznao u Indiji drugom prilikom, pokazala nam je grad i okolinu. Ali kako je bio u pitanju doček Nove, nisam mnogo toga zapamtio. (smeh) U svakom slučaju, bilo je to fantastično putovanje. Šta je najupečatljivije što je neki obožavalac uradio za tebe?

Teško je reći… Često bacaju na mene različite stvari. Neke su veoma čudne. "E, znate šta mi se stalno dešava? Stigao sam pre neki dan na aerodrom . Odmah je neko prišao da mi priča o “Igri prestola” i rekao mi: “Mnogo mi je žao što si umro tamo." Nekada ih pustim da misle da su u pravu, i dobacim nešto kao: “Da, ali to je bila odlična scena, zar ne” ili ih ispravim i onda im bude malo neprijatno. Ali pre neki dan jedan momak mi je prišao i rekao: “Baš mi je bilo žao kada si umro”, a ja sam mu odgovorio da to nisam bio ja. A onda se on pravdao: “Aaa… Gledao sam samo prve dve sezone.” Posle sam razmišljao o tome sa kim me je pomešao. Ja nisam Šon Bin.

Sa slavom dolaze i mnogo veća očekivanja, ako i veliki tim saradnika. Da li imaš stilistu ili nekog ko ti govori šta da obučeš?

Da, to mi je u početku bilo veoma čudno. Ljudi su počeli da gledaju šta nosim na sebi, i pomagali su mi sa savetima kada bi videli da nisam napravio najsrećniji izbor. Ovo što nosim danas nisam ja izabrao, nema potrebe da vas lažem. Imam divnu stilistkinju Eni koja mi mnogo pomaže. Mada, ponekad i ja izaberem neki komad svoje klošarske odeće. Dobar stilista će gledati šta nosiš u svakodnevnom životu i onda će to samo da unapredi. Nisam visok momak pa često nosim kratke jakne, one do kukova. Kada bih nosio one duže, izgledao bih kao patuljak. Da, istina je. Tako da Eni često bira takve jakne za mene, kao ovu braon kožnu koju nosim sada.

Harington na premijeri filma Pompeja (Foto: Beta/AP Photo/Starpix, Dave Allocca)

Gledamo te u “Pompeji” kao gladijatora koji odlično rukuje mačevima. U borbe ideš sa mačevima i u “Igri prestola”. Da li želiš i dalje da igraš takve uloge ili bi radije probao nešto drugačije.

Sada tražim neke normalnije scenarije. Dosta mi je mačevanja. (smeh) Mislim da je važno da kao glumac imam eklektičku karijeru. Do sada sam radio ovakve drame. “Igra prestola” je veoma specifična vrsta epske fantazije. “Pompeja” je takođe specifična istorijska drama. Sada bih želeo da se vratim u sadašnjost.

Da li ti takve stvari sada šalju tvoji saradnici? Scenarije za istorijske drame?

Da. Svi znaju da u ovoj industriji lako dobiješ etiketu tipskog glumca. Neko ko je počeo karijeru u velikim romantičnim komedijama posle će najčešće dobijati samo takve scenarije. Ne bih ni da pomislim na to koliko Lena Danam (Girls) dobija ponuda za komedije smeštene u Njujorku. Teško je napraviti promenu, ali takav je posao glumca. Moraš da pronađeš novu, drugačiju ulogu. Tako rade i svi veliki glumci. Osećam da sam sada u tom trenutku gde imam prilično iskustvo, mnogo sam radio, i sada mogu da počnem da biram uloge koje želim da ostvarujem.

Da li ti nedostaje pozorište?

Da. Ali je teško vratiti se u pozorište. Jednom kada napustite britanske daske koje život znače, osećate se kao da napuštate klub u koji vam nije dozvoljen povratak. To je veoma teško.

Ako tvog junaka ubiju u “Igri prestola”, da li će ti to javiti unapred, pre snimanja?

Knjiga je napisana do određenog trenutka. Dakle, moraću da čekam da bude objavljena nova knjiga, i kada se to desi onda ću da je preletim kao ludak da bih video šta se desilo. (smeh) U ovom trenutku ništa ne znamo. Mogao bih ubrzo i da ostanem bez posla.