Kako sam postao Paris Hilton

Staro je pravilo da je traganje uzaludno ukoliko ne znaš šta je to što tražiš. Uprkos tom praktičnom savetu, poslednjih nedelju dana tragao sam za nečim što mi je bilo potpuno nepoznato – za novim kulturnim fenomenima u Severnoj Americi. Prvo sam tragao sam: listao sam novine i časopise, odlazio u tržne centre, kružio virtuelnim svetom interneta, ali nikako nisam uspevao precizno da odredim nešto što bi moglo da se definiše kao novi kulturni fenomen. Pozvao sam prijatelje u pomoć – pisce, urednike, univerzitetske profesore – i njihovi saveti su doprineli tome da bar malo ublažim osećaj da uzaludno pipam u mraku. Ali ono što mi je doista pomoglo bio je odgovor samouverene prodavačice obuće u jednom od tržnih centara u Kalgariju. Gotovo i ne sačekavši da do kraja postavim svoje pitanje, čvrstim glasom je rekla: “To je, bar, dobro poznato – maklak “.

Zamolio sam je da ponovi tu reč, zatim da mi je napiše, a onda je ona otišla i donela čizme. Ispostavilo se da je maklak naziv za meke, nepromočive čizme, napravljene od kože foke ili karibua, koje su deo garderobe Eskima nastanjenih na zapadnom Arktiku. One su oduvek bile deo kanadske tradicije, ali za uspon na rang kulturnog fenomena bilo je potrebno da ih na ulicama Londona ponese Kejt Mos. Posle toga, svako je želeo da ih ima i danas ih kupuju čak i žene koje žive u podnebljima gde nema zimskih hladnoća i snega. Maklak čizme su viđene na nogama Paris Hilton, Kejt Hadson i Debre Mesing, a to je tek početak, zaključila je moja sagovornica, dodavši vizionarski da će uskoro sve žene nositi kanadske čizme. Jedino što mi nije rekla, i što sam kasnije našao u rečniku, jeste da reč maklak označava bradatu foku.

Tako sam, u stvari, shvatio da je moje dotadašnje traganje bilo pogrešno – da bi nešto postalo novi kulturni fenomen potrebno je da prvo ostari. Pre toga je samo pomodnost, novitet koji se grčevito bori za opstanak i koji je, ukoliko ne prođe tu prvu fazu, osuđen na brzo iščezavanje. Međutim, čak i ako uspe, ako stekne status kulturnog fenomena, borba ne prestaje, što je posebno vidno na polju elektronike, gde su promene toliko brze i nemilosrdne da ih je teško pratiti. Uzmimo, na primer, čuveni "Appleov iPod" , koji je upravo predstavljen u novoj reinkarnaciji. Lansirana krajem 2001. godine, ova tanušna sprava za slušanje muzike i gledanje spotova dosad je prodata u više od 160.000.000 komada. Nova verzija je ne samo najtanja dosad već je napravljena od netoksičnih materijala, tako da se sada može bezbedno reciklirati, što je "Appleov" odgovor na ranije ekološke zamerke. No, od svih novina, meni je najprivlačnija ona koja dozvoljava korisniku da promeni pesmu koju sluša tako što zatrese "iPod". Podsetilo me je to na ona vremena kada smo neposlušne televizore na čijim ekranima se pojavljivao “sneg “ ili se gubili programi popravljali snažnim udarcima sa strane ili odozgo. Još jedan dokaz, pomislio sam, da neki kulturni fenomeni dugo traju.

Slanje tekstualnih poruka je bez sumnje najveći kulturni fenomen prve decenije 21. veka. Teško je, na primer, poverovati da je od slanja prve SMS poruke proteklo samo petnaest godina, pogotovo kada se uzme u obzir procena da se dnevno u svetu pošalje dva-tri triliona poruka. Ako ta opsednutost slanjem poruka nastavi da raste, uveren sam da će Sema Pepvorta, čoveka koji je decembra 1992. godine poslao prvu poruku (s jednostavnim sadržajem: Srećan Božić), negde proglasiti za sveca. Uzgred, kada je jedan njegov poznanik video kako Pepvortova ćerka piše i šalje poruke, rekao joj je da zna čoveka koji je poslao prvu poruku na svetu, a ona je iznenađeno upitala: “Zar je on još živ? “

Da, nema sumnje da vreme ima sasvim drugu dimenziju u ovoj ubrzanoj, digitalnoj fazi razvoja čovekove kulture. Vreme se ne meri više ratovima, već raznim verzijama "Windowsa". Kada kompjuterske kompanije prestanu da pružaju podršku nekoj od tih verzija, recimo "Windows 98", a vi je i dalje koristite, pretvarate se u pećinskog čoveka osuđenog na lagano izumiranje. Kompjuterski, elektronski svet postoji samo na razmeđi sadašnjosti i budućnosti; prošlost se ne prihvata, prošlost ne postoji. Svet je samo jedna velika slika.

Svi moji sagovornici govore o tome kad pričaju o novim kulturnim fenomenima. Džordž Melnik, profesor filmskih studija na Univerzitetu u Kalgariju, ističe da živimo u vremenu potpune dominacije vizuelnog i virtuelnog. Nikad, kaže on, nije imao mirnije studente jer tokom predavanja svako od njih sedi za svojim prenosivim računarom, sa slušalicom u ušima, ko zna gde u virtuelnom kosmosu. Vladimir Tasić, pisac i profesor matematike, kaže isto to za svoje studente koje vidi kao savršene predstavnike “non-stop umreženosti “, premda on tu takođe uočava svojevrsnu površnost. “Vidim ih na času kako surfuju mrežom na svojim prenosivim računarima “, kaže Tasić, “i pouzdano znam da to nema nikakve veze s nastavom, pa mi nije jasno zašto su uopšte na času. Ali, to je poenta: multitasking, raditi više stvari u isto vreme, kao da su strašno zauzeti, stvoriti utisak zauzetosti i značaja, dok se zapravo ne radi ništa ili se radi vrlo površno. “

Fenomen stalne umreženosti ukazao je na još jednu stvar. Uprkos svim tako popularnim mestima za virtuelno okupljanje, virtuelna zajednica je sastavljena od beskrajno usamljenih pojedinaca koji stvarni život zamenjuju virtuelnom imitacijom života. Dok sedimo u jednom od omiljenih kalgarijanskih kafića, pisac Džasprit Sing skreće mi pažnju na ono što on smatra aktuelnim kulturnim fenomenom – naime, za većinom stolova sede usamljeni mladići i devojke kojima društvo prave njihovi prenosivi računari. “Prvo na šta pomislim “, kaže Sing, “jeste naslov čuvene sociološke studije Dejvida Rismana iz pedesetih godina prošlog veka "Usamljena gomila". Pripadnik tehnološki orijentisane skupine je tipičan predstavnik onoga što Risman označava kao 'usmerenost prema drugima'. Takva osoba nema svoj unutrašnji svet, već sebe gradi na osnovu modela koji vidi kod drugih. Umesto da se ovde druže i razgovaraju, oni su svi članovi "Facebooka" i hvale se kako imaju mnogo virtuelnih prijatelja. “

Pre nego što se rastanemo, Sing mi kaže da za njega, koji se uselio u Kanadu iz Kašmira, glavni kulturni fenomen predstavlja opsednutost ljudi fizičkom aktivnošću i vežbanjem. “Dirljivo je njihovo verovanje “, kaže Sing, “da će, ukoliko odlaze redovno u teretanu, sporije stariti ili čak odložiti dolazak smrti “.

To me je podsetilo na jedan drugi ovdašnji kulturni fenomen. Naime, na fotografijama koje u lokalnim novinama objavljuju uz čitulje svi pokojnici su nasmejani, što je potpuna suprotnost ozbiljnim, gotovo namrgođenim fotografijama koje se nalaze u čituljama u "Politici". Optimizam koji prožima sve aspekte severnoameričkog društva očigledno se preliva i u sferu umiranja i poslednjeg oproštaja, za razliku od naše tradicije, u kojoj se smrti pristupa s ozbiljnošću i strahopoštovanjem.

Ništa od onoga o čemu govori Džasprit Sing ne može se svrstati u kategoriju novih kulturnih fenomena, što shvatam kao potvrdu mom verovanju da je ono što vidimo kao novo često samo prerada i razrada već postojećeg. Rismanovska “usamljena gomila “ i dalje je usamljena, ali ono što je za nju rečeno pre više od pedeset godina važi i danas. Opsednutost fizičkom aktivnošću i popularnost trčanja traju već decenijama, s tim što se svaki čas pojavljuju nove vežbe i programi, navodno bolji od svih ranijih. Tako se i fenomen takozvanih grafičkih romana može shvatiti kao svojevrsna razrada stare popularnosti klasičnih stripova na ozbiljnijem književnom nivou, kao što se ekranizacija stripova o superherojima nudi kao nova verzija vizuelnog aspekta starih Marvelovih junaka. Zanimljivo je da mnogi autori “grafičkih romana “ pokazuju otpor prema takvom klasifikovanju onoga što oni nazivaju stripom, međutim, izdavačkoj industriji to nepobitno odgovara jer je to, bar zasada, jedini njihov odgovor na dominaciju vizuelnih elektronskih medija. Dok se ne pojavi elektronska knjiga – koja će se pojaviti onog časa kada se naprave ekrani koji mogu da se savijaju poput prave knjige – ostaje nam da tražimo utehu u recikliranoj formi stripa.

O recikliranju kulturnih fenomena pričala mi je i Roberta Ris, spisateljica i instruktor kreativnog pisanja. Ona je uverena da je svaki novi fenomen nastao recikliranjem i ponavljanjem istog ili sličnog fenomena iz prošlosti. “Na primer “, kaže Roberta Ris, “najnoviji kulturni fenomen u Kanadi je cinizam s kojim se dočekuju izjave i nastupi političkih lidera u kampanji pred nove izbore. Ne sećam se takve mere cinizma prilikom ranijih izbora, ali sam sigurna da bih je ipak pronašla u nekom trenutku političke istorije Kanade. “ Pitam je da li vidi neki novi fenomen u kanadskom izdavaštvu i ona pominje fokusiranje na imidž autora. “Gotovo da je važnije “, kaže ona, “kako autor izgleda nego kako je napisana njegova knjiga. Prodaje se imidž a ne sadržaj, što je sigurno odraz globalnog kapitalističkog viđenja izdavačke industrije. “

Dok završavamo razgovor, sa zvučnika u restoranu dopire muzika Džimija Hendriksa. Iako se slažemo da njega nema potrebe reciklirati jer je uvek nov, odmah zaključujemo da je upravo rokenrol idealan primer recikliranja kulturnih fenomena. Za razliku od, recimo, književnosti ili slikarstva, u kojima postoje pravci i trendovi koji su nepovratno okončani i uvedeni u istoriju, svi oblici rokenrola i dalje uporedo postoje. Rokabili i pank, bluz i disko, hevi metal i hip-hop, rege i soul, svi su oni i danas prisutni i ne pokazuju nameru da nestanu. Naprotiv, muzička industrija ih povremeno reciklira, i to najčešće onda kad osete pojavu nostalgije u generacijama koje su učestvovale u rađanju pojedinih formi rokenrola, odnosno kad dorastu nove generacije koje nisu imale priliku da tome prisustvuju. Stoga je rokenrol kulturni fenomen koji nikad ne prestaje da bude nov. I univerzalan, naravno.

Možda zato i ne nalazim nove američke kulturne fenomene, jer je univerzalnost postala jedno od glavnih merila svih kulturnih fenomena. “Teško je i zamisliti nešto specifično američko “, kaže Vladimir Tasić, “jer se sve te pojave veoma brzo šire po svetu zahvaljujući 'non-stop umreženosti'. "Facebook" je, na primer, postao nekakvo merilo popularnosti: glavna je fora imati više kontakata na "Facebook" nego vaši poznanici. “'Facebook' je, verovatno, glavni kulturni fenomen u poslednje vreme. Za samo četiri godine, on je od lokalne univerzitetske mreže postao najveći sajt za virtuelno druženje s više od sto miliona korisnika. Moć takve mreže nije za potcenjivanje; videlo se to po tome što su neke zemlje, kao Iran i Sirija, zabranile korišćenje sajta, što su takođe, premda iz drugačijih razloga, učinile i mnoge firme, jer je korišćenje "Facebooka" uticalo na njihovu produktivnost.

Naravno, ni "Facebook" nije nova pojava, ali nije moja krivica što se ova mala potraga odvija pod starim naslovom “Na zapadu ništa novo “. Možda me je pregazilo vreme, požalio sam se prijateljima, a možda jednostavno nisam dobro gledao. Džordž Melnik me teši i ubeđuje da je tako bolje jer bih inače, kao mnoge njegove kolege na fakultetu, postao "crack-berry", odnosno ovisnik od korišćenja "Blackberryja". “Studenti pilje u ekrane prenosivih kompjutera, profesori pilje u ekrane malih ili velikih aparata za komunikaciju “, kaže on, “jedino niko više ne gleda u svet oko sebe. “

Međutim, Šila Heti, jedna od najzanimljivijih mlađih kanadskih autora (njen roman "Tiknor" objavljen je kod nas), ne slaže se s tim. Ona smatra da su kompjuterizacija i stalna umreženost doveli do gubitka ideje umetničkog “centra “. “Umetnici ne moraju više da se sele u Njujork jer svako može u svakom trenutku da ostvari kontakt sa svakim drugim umetnikom. Umetnička saradnja je zauzela mesto koje je donedavno pripadalo individualnom umetniku.“ Pitam je šta još vidi kao značajne kulturne fenomene i ona brzo kaže: “Briljantni ženski umovi koji svuda niču kao pečurke posle kiše, kao nova rasa koja se iznenada rađa. “

Moje srce tone, jer ni to nije novi kulturni fenomen. Ali onda Šila Heti dodaje: “Ima još nešto. To je spremnost da se na Paris Hilton ne gleda kao na izopačenu formu nezaslužene slavne ličnosti, već kao na klovna koji svesno igra tu ulogu. “

To je to, pomislio sam, Paris Hilton kao dobro pripremljeni klovn, to je zaista novi kulturni fenomen. Još ako na nogama nosi maklak čizme, onda taj status postaje nepobitan. Prvi put posle nedelju dana mogao sam da odahnem, da legnem rano u krevet i zaspim snom pravednika.

Sanjao sam da se u vrelom letnjem danu šetam ulicama Beograda. Temperatura je blizu četrdesetog podeoka, a ja na nogama imam maklak čizme. Dok hodam preko Terazija, čujem kako neko kaže: “Vidi onog klovna, baš me zanima ko je to! “ U tom času pogled mi pada na moj odraz u izlogu neke radnje i vidim da sam doista obučen kao klovn: lice mi je potpuno pokriveno belom bojom, usne krvavo crvene, dve krupne suze nacrtane pored uglova očiju, crna loptica navučena na nos. Počnem da brišem boju s lica, ovlaženu znojem, i imam šta da vidim: ja nisam ja, već sam Paris Hilton!

Budim se uz krik, što nagoni moju ženu da takođe krikne i iskoči iz kreveta. Ona skida masku za spavanje, gleda me i pita šta se desilo. “Postao sam Paris Hilton “, kažem joj drhtavim glasom, “zar ne vidiš? “

“Jedino vidim da ćeš spavati na sofi u trpezariji “, kaže ona i okreće mi leđa, “tamo možeš da budeš ko god hoćeš. “

Ustajem, ali ne odlazim na sofu, zastrašen od mogućnosti da ponovo usnim isti san. Umesto toga, sedam za sto i uzimam olovku. Znam šta ću raditi dok ne svane: baviću se mojim omiljenim globalnim kulturnim fenomenom – rešavaću sudoku.

PLAYBOY U OKTOBRU DONOSI:

Marko Vidojković: Grupnjaci i kako ih preživeti
Slavoj Žižek: Novi hladni rat
Strongman: Underground fight
Boško Ćirković Škabo: Čari studiranja na Ekonomskom fakultetu
20 pitanja: Helen Bonam Karter
Intervju: Branislav Brajan Rašić
Putovanje: San Francisko
Aleksandar Stojanović: Plejboji Lige šampiona