Best. Superhero. Movie. Ever

Ko bi rekao da ćemo posle dva sata i 32 minuta pričati više o nekim drugim, bitnijim stvarima, nego o samoj radnji filma. Tehnički, ovo je i najveće moguće dostignuće bilo kojeg umetničkog dela - da vas natera da mislite o drugim stvarima. A u slučaju Mračnog viteza, te “druge stvari” su toliko mnogobrojne, toliko teške i, po samoj radnji filma, mnogima toliko neshvatljive da će vas ovaj spektakl za sva čula ostaviti zapanjenim.

Tako da i nije iznenađenje ako vas oni koji vas budu sreli po izlasku iz bioskopa budu upitali: “Why so serious?”

Verujem da o Mračnom Vitezu znate već sve što se iz medijske kampanje i opšte poznate istorije Betmen strip i filmskog serijala može saznati.

Doskoro najpotcenjeniji dragulj glumačkog zanata, Kristijan Bejl reprizira svoju ulogu jedinog superheroja koji van svojih noćnih dužnosti vodi neviđeno komotan i bahat život. Pored njega, nijedan član glumačke ekipe u ovom ostvarenju nije se u svojoj ulozi našao slučajno, i doslovno svi, bez izuzetka, blistaju.

Aron Ekhart će istovremeno bolno verno prikazati i proždrati korporativne američke aspiracije u liku okružnog tužioca Harvija Denta, koji se, oh tako prikladno, verio sa Vejnovom bivšom devojkom, Rejčel Dos (glumi je Megi Džilenhol).

Filmski genije Geri Oldmen ovoga puta nije dozvolio svom uobičajenom izboru šizofreničnih likova, koje inače glumi, da pomrače slavu poručnika Džima Gordona, jednog od veoma retkih dobrih i poštenih ljudi u Gotam Sitiju. Iz scene u scenu, uprkos večito suvoparnom materijalu koji se dodeljuje likovima policajaca, briljira koliko i Ekhart i Bejl, i na kraju predstavlja možda i jedinu istinski humanu kariku u lancu beznađa i totalnog ludila koje je ovladalo Betmenovim gradom i progutalo njegove heroje.

Tu su i nezaoblizani ser Majkl Kejn kao Alfred Penivort, Vejnov kućepazitelj i brižna očinska figura, kao i Morgan Frimen kao Lusijus Foks, nepodmitljivi predsednik Vejn korporacije, i čovek koji nadgleda svaki Betmenov korak. Pored njih, u filmu se nalazi i dosta glumaca (Erik Roberts, između ostalih) koji su tu da bi prikazali ozloglašene kriminalne organizacije. I jedan, bez imalo ustezanja ću reći, najveći filmski zlikovac svih vremena, u jednoj od najbolje odglumljenih uloga svih vremena - pokojni Hit Ledžer kao stravični Džoker, koji bez imalo napora na videlo iznosi sav užas modernog doba.

U krajnjoj liniji, "Mračni vitez" je više realni horor film, nego bilo šta drugo. Radnja se odvija u Gotamu, u kojem bande ponovo haraju i svoju nezajažljivu potrebu za novcem ispoljavaju bez trunke morala. Sve to uz pomoć, kako policajaca, tako i običnih građana.

Nebo iznad grada je večito sivo i ljudi su bez osmeha, ali sa tračkom nade i velikim očekivanjima. Svoje moguće izbavljenje i veru u bolje sutra poveravaju okružnom tužiocu Harviju Dentu, koji je ništa manje do arhetip požrtvovanog i poštenog političara-borca. E, sad pokušajte da zamislite da tako nešto postoji.

Naizgled nepokvarljiv, njegova potreba da bude spasitelj, “beli vitez” Gotama koji će zlikovce smestiti iza rešetaka, nadmašuje svaku mogućnost da ga neko potkupi ili pomrači njegovu plemenitu nameru. On je ujedno i verenik Vejnove jedine prave ljubavi u životu, visprene Rejčel, koja je i Vejnu obećala da će se udati za njega - ako prestane da bude Betmen. Tu počinje veliki lični problem za ovaj trio.

Za razliku od Denta i Gordona, koji svoje bitke vode protiv čitavog sveta, pa i ličnih pomoćnika kojima ne znaju da li smeju da veruju, Rejčel i Brus, bitke vode sami protiv sebe. Uprkos spoznaje svih aspekata Vejnovog karaktera, odnosno njega kao borca protiv nepravde, to i dalje nije dovoljno da mlada Rejčel Dos ostavi Denta, koji je voli do ludila. A Brus Vejn je priča za sebe. Kao zgodni milijarder, u sadašnjosti vodi lagodan život, kakav Piter Parker i ostali namučeni heroji ne bi mogli ni da zamisle. Ipak, to je samo njegova svakodnevica. U biti, on je, kao i svaki drugi tragični heroj, vođen osećajem krivice.

Ispred sebe, kao Betmen, ima mafijašku porodicu Falkone koju mora da zaustavi zbog neraščišćenih poslova lične prirode iz prošlosti, ali i ljubav svog života koja ne želi da bude sa njim sve dok on živi dvostruki život superheroja. Pored svega toga, Betmen se suočava sa kritikama javnosti, kao i velikim brojem imitatora koji neretko stradaju pokušavajući da pomognu: “Želeo sam da inspirišem dobro, a ne ludilo”, razočarano kaže Vejn kada shvati da se sve oko njega otima kontroli.

Linearna radnja filma je, kao takva izuzetno komplikovana, pošto nam prikazuje korupciju i raspad, truljenje pojedinaca i grupa, Gotama kao grada, pa i čitavog ljudskog roda.

Kako priča odmiče Betmenova ličnost se menja uvođenjem nove komponente u priču - Džokera.

Džoker predstavlja element haosa, nema nikakve posebne planove, osim da razotkrije identitet Betmena, i pritom ubije što više ljudi je moguće. On to radi unoseći sumnje u svakoga, a ponajviše u samog Vejna, koji ni sam više ne zna ko ili šta bi morao da postane ne bi li zaustavio nekoga koga (citat) “nema čime da napadne”.

Moralne dileme, ljubavni i oni "ljudski" problemi oteraće Betmena u formu ludila koja se graniči sa još jednim Bejlovim poduhvatom, “Američkim psihom”. Kao i “Psiho” Bejtmen, i Vejn je imućni biznismen (čak je zabavna sličnost između dva filmska lika u tom delu). S tim da noću Bejtmen svoje frustracije ispoljava tako što veruje da ubija ljude u naletima psihoze, dok Vejn, kako film odmiče, takođe, počinje da gubi kompas, i ne može da shvati da li spasava, ili ubija ljude svojim delima. Vejn sve vreme ostaje “čovek sa pravilima”, koji iznad svega želi da pomogne društvu, i spreman je da žrtvuje svoj ljubavni život i zabavu zarad toga. Vejn veruje da nijedan kriminalac nije komplikovan, i da su svi kriminalci ljudi sa motivima, od kojih je novac uglavnom na prvom mestu. Oni su potkupljivi, često kukavički, i generalno moralno slabi i plašljivi. Oni su defektni ljudi. I tu upravo leži najveći Betmenov problem. Kada je Betmen u pitanju, Džoker nije čovek.

Kao ni Klint Istvud u nekoliko navrata, ni Džoker nema ime. Nema čak ni otiske prstiju ili neki drugi nadimak, ništa što bi ga činilo čovečnim. On je istinski, čisti prikaz anarhije i nasumičnog delanja u okviru haosa, koji dela, ne samo u suprotnosti sa onim što čini nekoliko dobrih ljudi Gotama, već i u suprotnosti sa onim što rade kriminalci. On je antiteza i protivravnoteža svega, i kao takav ne sme da bude nimalo ljudski, već sakriven iza debele fasade šminke. Zapamtite ovu izjavu za kasnije.

Ono što je simptomatično za ovaj, film neslućenih moralnih, psiholoških, pa i neo-socio-filozofskih razmera, jeste to da se u njemu gotovo uopšte ne dotiče za sva dela slične tematike tipično “ends vs. means” pitanje. Ovde se sve vreme koncentrišemo samo na “means”, odnosno na način postizanja nečega. Ciljevi svih likova u filmu donekle su marginalizovani da bi se argumentovala i na svaki način naglasila moralna dilema pri svakom delovanju lika koji, ili pokušava da postigne svoj (pa i tuđi cilj), ili pokušava da spreči nekog drugog da postigne svoj cilj.

Nama nije bitno zašto Betmen želi da bude Betmen, već kako se on ponaša ne bi li bio Betmen; nije nam ni bitno šta Džoker planira da uradi sa novcem koji će dobiti ako naškodi Betmenu, niti čak sam novac, već način na koji on dolazi do toga i razmišljanja kojima se pritom koristi (ili izbegava da se koristi, zavisi kako gledate na to).

Ovakva postavka relevantnih detalja u filmu takođe nam omogućuje da se bez prevelikog uplitanja lako krećemo dalje, te se tih dva sata i 32 minuta uopšte i ne oseti. Priča ide iz klimaksa u klimaks, i to bez klišeiziranih dijaloga, scena ili prevrata - sve u ovom filmu čini se nekako novim i svežim. Nekima će se činiti da se ekipa “Viteza” tendenciozno survala u krajnost što dalju od svakog banalnog smeha i šarenila, prvenstveno da bi nam dokazala da je Mračni vitez mnogo, mnogo više od superheroja, Betmen, akcionog ili holivudskog filma. Još jedna jednako mračna istina je da za veran prikaz stvarnog sveta taj napor uopšte nije bio potreban.

“It is said that the Joker may not be insane, but has some sort of "super-sanity" in which he creates himself each day to cope with the chaotic flow of modern urban life.”

Ovo je možda I tužna okosnica filma, ali i realnost. Da biste se odista nosili sa svim katastrofama modernog života, možda stvarno ne možete da budete konvencionalno normalni. Konvencionalno normalni su najviše i patili u ovoj priči. Zato na scenu stupa po svakom parametru nekonvencionalna ličnost.

O Džokeru se previše toga može reći, mahom zato što nemamo pojma ko je on. Šta je on, to je svima jasno- faca toliko jeziva da čak ni kada se ludački smeje, dokona omladina u bioskopima ne sme da reaguje, lopov kojeg krađa uopšte ne zanima, diler kome novac i biznis ne znače ništa, ubica kojem bukvalno ljuštenje slojeva ličnosti žrtava donosi devijantnu satisfakciju. On je istovremeno i sve i ništa, i kao takav izmiče svakoj definiciji.

Ono što je najjezivije kod njega jeste to što je opipljivo harizmatičan i sposoban da razmišlja brže, bolje, i efikasnije od svih naših heroja zajedno. Čak je toliko ozbiljan u nedostatku svojih namera (da, sve oko njega je paradoksalno, i u suprotnosti sa zdravim razumom), da deluje kao jedini iskren od svih koje vidimo u filmu. Govori sa tolikim razumevanjem svoje okoline i situacija da se čini normalnijim da njega slušate više nego sve ostale likove koji su predstava konfuzije.

Ipak, Džoker ima i bol, iako nema slabu tačku. Njegov bol je u tome što ga svi likovi uvek i bez izuzetka, naglašeno zovu “klovn”, “nakaza”, “nastrani ludak”, omalovažavajući sve što je on načinio krucijalnim za svoje postojanje - haos i uništenje, i njegovu bezgraničnu moć da izaziva patnju tako što nemate gde da ga napadnete. To je I razlog zbog kojeg on često govori u sporim kadencama, pokušavajući ljude da natera da shvate da je opasniji od svega što znaju, i da apsorbuju svaku njegovu reč, kako god on to zamisli. On postepeno uništava sve više, ubija sve veći broj ljudi i granice bezumlja pomera do nezamislivih, sve samo da ga okolina shvati ozbiljno.

I sada onaj najveći Džokerov paradoks - iako je za Betmena on sušta suprotnost ljudskosti, Džoker je “više čovek nego čovek”. I to strašno napaćen čovek. U malim detaljima razasutim tokom čitavog filma, može se naslutiti Džokerova trauma, čiji je jedan deo preokrenuo u svoju izopačeno manipulatornu pripovedačku korist, dok je drugi mahom u malim stvarima koje govori, i koje ljudi ignorišu. Dok je kristalno jasno da je Džoker prototip žestokog posttraumatskog stresa, njegova moć razgovora koristi se kao faktor zabave i dokaz Ledžerovog nadljudskog umeća u filmu. Ne propušta priliku da kaže da “nije lud”, i to više puta zaredom ako je potrebno. Perverzno zadovoljstvo čak nalazi i u mogućnosti da sofisticiranim razgovorom i “planovima kojima ne treba planiranje” demonstrira kako je možda normalniji od svake druge osobe oko njega, ali kako to nije bitno, jer ga za život navodno ništa ne vezuje. Osim opsesivne potrebe da natera Betmena da skine masku i pokaže svetu ko je. Simbolično do srži. Dok se on šminka i skriva, sve što želi je da spreči Betmena da učini isto. Džoker priča razne priče o tome kako je dobio svoje čuvene ožiljke, i kako vreme odmiče, više vam i nije važno koja je i da li je i jedna istinita. Njegov pogled u taoca koji liči na njegovog oca , njegovo dodirivanje Rejčel, sve nam govori kako on ne može da pobegne od svoje mržnje i iskustava, ali kako je toliko inteligentan i, o da, nečovečan, da to projektuje u sopstvenu korist, primoravajući ostale da se suoče sa svojim demonima preko trauma, dok je on izbegava. Kao da ih sve ubija ne bi li ih udaljio od sebe. A Betmen ih sve spasava iz istog razloga.

Naš ultimativni zločinac nije suprotnost Betmenu, više komplement, ali po nuždi. Kao što mu i kaže u sobi za saslušavanje “Ti si za njih ista nakaza kao i ja”. I ova izjava odjekuje bolom koji ne možemo da zamislimo jer nam on, za razliku od našeg heroja-šišmiša, to ne dozvoljava. Posle čak ide toliko daleko da Betmenu pokušava da “otvori oči” prikazom sveta koji je propao i smrdljiv i bez njega: “Pri prvom znaku nevolje, ovi civilizovani ljudi- oni će pojesti jedni druge”. To je još jedna moralna mozgalica, u kojoj, ako hoćete da dođete do imalo određenog odgovora, morate da posmatrate te “ends” koje nismo imali u ovom filmu (ako ne računate haos). Ovako je sve otvoreno.

I naš Betmen se tu postavlja kao Kempbelov Monomitski heroj, koji po definiciji “prelazi iz običnog sveta u mračan svet čudnih događanja. Njegov prelaz u ovaj svet nije svojevoljan, već ga nešto ili neko primorava na to. Ako se odazove izazovu, heroj će se na putu do razrešenja sresti sa mnogim preprekama, od kojih će poslednja biti najveća. Ako i nju uspe da prevaziđe, dobiće veliki poklon koji će moći da ponese sa sobom nazad u običan život i pomogne svetu”. Ako se uopšte opredeli da se vrati i povuče, to jest. Šta će Betmen na kraju, zbog čega, i kako odabrati ne treba da vam kažem, ali je lako shvatiti da su traume i ožiljci svakog lika, vidljivi ili ne, preveliki i preduboki da bi nam obezbedili potpuno razrešenje, a kamo li hepiend. Još jednom napominjem, poruke i strahote ovog filma su samo za najjače, a ono što najviše doprinosi tome je što uglavnom niste svesni toga ko je istinski heroj, a ko oportunista, ili šta je zločinac uopšte, i da li određena dela imaju opravdanje.

Razlika između “heroja” i “zločinca” ipak nije samo u percepciji, iako nas film kontinuirano podseća da prvo na to treba da obratimo pažnju- postoje i objektivni faktori koji nekoga svrstavaju u jednu ili drugu kategoriju. Doduše, u svetu u kojem ne možemo da igramo bekgemon i da sve imamo predstavljeno crno na belo, ta racionalno definisana linija bledi, pa se i potpuno dezintegriše. Kada shvatite da sve što radite u okviru društva uključuje i žrtvovanje, pa neminovno i teške izbore - ne samo ono što izaberete, već i način na koji to izaberete razvrstaće vas bolje nego magični šešir iz Hogvortsa. Za ovo su najbolji primer bili sekundarni likovi u filmu, koje će prvenstveno Džoker naterati da dokažu gde leži njihova lojalnost I da li u njima ima imalo čovečnosti. Nečiji su motivi iskreni, čak altruistični, nečiji sebični i nezreli, ali na kraju svi plaćaju cenu. Jer su svi doprineli da se nalazimo u stanju haosa u kojem je “onaj klovn ludak” Džoker više mesija i podsetnik na zdrav razum koji gubimo, nego što bi to heroj, bilo onaj koji narodu treba ili onaj koji narod želi, to mogao da bude.

Eto još jednog svevremenskog paradoksa.

Sve u svemu, pošto ne bih da otkrivam završetak i najveće preokrete filma, uskraćena mi je određena sloboda opisa morala i prividnog morala, očitog nemorala i bizarne kombinacije svega navedenog, ali činjenica ostaje- "Mračni vitez" je učinio nešto što je, kako bi rekla družina iz "Autostoperskog vodiča kroz galaksiju", “veoma malo verovatno”. Ne samo što je prerastao sve okvire i tužne sprege holivudske korporativne zamajalice za mase, već je komotno uspeo da bude i nešto što svi oni evropski filmići koji se nadaju nagradama po “elitnim” festivalima tipa Kan i Berlin bezuspešno pokušavaju da budu: vizuelno i scenarijski savršen, sa glumom holivudskih majstora kojima nema premca.

Pročitajte i prikaz filma "Mračni vitez" u rubrici "Witches Selektah", autor Slobodan Vujanović