PREMIJERE: Neverovatni Hulk

UPOZORENJE: Recenzija sadrži spojlere koji vam mogu pokvariti gledanje filma. To im je i namera.

Super-heroji su tako retko duhoviti.

Radnja filmova o super-herojima, kao i oni sami, do te mere je postala formulaična i predvidljiva da je sada već nepristojno pozivati se na umetnost arhetipova. U recentnim produkcijama jednodimenzionalnost njihove “pozitivnosti” šatro je bila uzdrmana Spidejermenovim moralnim krizama “mladog doba” ili Batmenovim hroničnim ustajanjem na levu nogu. X-ljudi su čak i kod domišljatog Singera blizanački formirani na principu jedan nadljudski talenat – jedna ljudska mana, ali je podela među njima i dalje uniformno uređena na dobre i loše. Dve, više nego debilne, ekranizacije Fantastične Četvorke pokazale su da ni sami filmski autori ne znaju koliko, a ni kakvog humora je potrebno njihovim junacima, pre nego što čitava stvar skrene u pakao skubidubidu komedije.

Nakon Ang Leejevog pokušaja da od Hulka napravi porodičnu melodrama (a šta bi on s njim, inače?), mučenik Louis Leterrier (autor takvih filmova kaš što su Transporter 1 i Transporter 2) odlučuje da stvari pomuški i vrati Hulka na zlatne puteve stare, arhetipske slave.

Bruce Banner u (zabrinjavajuće anoreksičnoj) izvedbi Edwarda Nortona je čovek u bekstvu, praktičar istočnjačkih metoda disanja za smirivanje besa, zaljubljeni muškarac, super-heroj koji pokušava da ukroti svoje moći, drugim rečima- smrtno dosadan kao čovek, neandertalno karikaturalan kao nadrkani čovek. Na njegovoj strani je Liv Tyler, kao Betty Ross, u reprizi još jedne više-žena-nego-naučnica uloge koja vas tera da jednostavno prihvatite da su super-im-žene tek malo dosadnije od njihovih izabranika. Ipak, skidamo kapu za scenu u kojoj Bruce u krevetu sa Betty procenjuje da bi uzbuđenje koje oseća među njenim butinama moglo da rezultira njenim razletanjem u paramparčad, pa odustaje od akcije.

Na strani zla (oličenog u ultra-agresivnoj američkoj armiji) stoje general Thunderbolt u takvoj izvedbi Williama Hurta da sam do kraja filma bio ubeđen da Paul Newman opasno izgleda za svoje godine. Zlije od njega jeste samo njegovo oružje koje se otima kontroli, oličeno u Emilu Blonskom (slušaj sad ovo!)- pripadniku britanske mornarice koga su “preotele” britanske superjedinice i koji na specijalni poziv dolazi u Ameriku da pomogne uhićenju Hulka. To što Tim Roth u toj ulozi izgleda kao mlohavi alkos raduje jedino Nortonovog Brucea- jer ako bude šibanja, dobro, ipak, ima šanse za pobedu.

Zadata kvazi-arhetipska konstrukcija super-herojskog filma na stranu, ali zar ne bi trebalo da želimo malo više od predvidljive hiper-dinamične u sto kadrova sečene jurnjave za Bruceom kroz brazilske favele (blame Bourne Ultimatum!) koje traju dok se BB ne najedi i Hulk ne preuzme na sebe razmeštaj nepokretne imovine. Potom sledi brejk, pa to isto, ali ovaj put na američkom koledžu.

Iako kompjuterski efekti danas čine i 50% nekih filmova, to Leterriera ne sprečava da njegovom Hulku iskoči tek malo više vena nego onom u Ang Leeja. Ako ste, kao i ja, ostali impresionirani suptilnošću ekspresija Peter Jacksonovog King Konga, onda ćete ovde biti dvostruko zapitani nad… stripolikošću Hulka. On zaista izgleda kao oživeli crtež zalutao u snimljeni materijal.

Bitka titana, koja se nazire u trejleru, traje i traje i traje i kao u većini nemaštovitih akcionih filmova svodi se na obično, ulično šibanje uz upotrebu automobila i helikoptera umesto boksera i štangli. Kao da niko nikada nije gledao Kung Fu Hustle i shvatio da arhetip ne znači “isto to, čak ne ni drugačije!”.

Neverovatni Hulk neverovatan je samo zbog neverovatnog straha koji Marvel i autori ovog filma iskazuju pred istraživačima narodnih masa, koji su ih ubedili da američka publika (pre svega) najviše mrzi kada se stvari menjaju. Oni koji su se Iron Man-u obradovali zbog zajebantskijeg pristupa okoštaloj materiji (skromno priznajem da je Downey Jr. ostao neiskorišten) na kraju Hulka imaće priliku da udahnu duboko.