Grinderman 2

Ne postoji nikakva sumnja da su nakon ploče “Murder Ballads” Nick Cave & the Bad Seeds postali preduzeće koje pravi novac. Nakon decenije i po vrednog rada, to su savršeno i zaslužili. A kada postaneš preduzeće, pored raznih kompromisa neophodne su promene u načinu funkcionisanja.

Sam Cave je u vreme ploče “Abbatoir Blues” pričao kako nikada nije živeo zdravije i da se toliko disciplinovao da odlazi u studio u 8 ujutru i boravi tamo do 2 popodne, te da nije baš presrećan što nemaju svi članovi grupe takav metabolizam. Iako to nije bio jedini razlog, nije ni čudo što ih je Blixa Bargield napustio neposredno pre snimanja pomenutog albuma. Odavno je Nick skapirao da se rasprodate turneje ne prave dok si intoksiran 6 od 7 dana u nedelji (u kratkom intervjuu koji sam uradio sa njim 1997. rekao je da se ne seća koncerta iz beogradskog SKC-a 1990. godine, čik pogodite zašto), ali isto tako je činjenica da remek delo kakvo je “From Her to Eternity” ne može biti produkt čoveka čiji dan počinje u 8 ujutru uz ceđeni sok od pomorandže. Ili može?

Da li je Nick bio svestan besa svojih fanova koji ga prate još od ranih osamdesetih i kojima su se smučili prosečni albumi kao što su “Nocturama” ili “No More Shall We Part”, ili se to samo Nick pod stare dane uželeo iskrenog i sirovog rock and rolla, tek 2007. sa “najlošijim” iz Bad Seedsa osniva bend Grinderman. Pored Nicka, grupu čine “uvek uredno očešljan i obrijan” Warren Ellis iz Dirty Three, stara kajla Jim Sclavunos koji je svoje “stadionske nastupe” vežbao još sa Lydiom Lunch daleke 1982, kao i Martin P. Casey nekada član “visokoprofitabilne” australijske grupe The Triffids. Njihov istoimeni album je bio melem na ranu svima kojima je dosadila kolotečina u koju je Nickova matična grupa upala početkom novog veka. Dugo Cave nije napisao toliko dobrih pesama na jednom mestu - usudio bih se reći da je “No Pussy Blues” najbolja pesma koju je Nick snimio još od “Mercy Seat”. Garaža, znoj, pogani stihovi, distorzija, gotovo potpuno odsustvo produkcije i sirova energija su krasili “Grinderman”. Biće ipak da zdrav/nezdrav život nema mnogo veze sa kvalitetnom/nekvalitetnom muzikom.

Tri godine kasnije Grinderman se vraća sa novom pločom koja, za razliku od prve, iza svog imena ima broj dva, traje minut duže i ima dve pesme manje. Ostalo je vrlo slično. I dalje su tu nervozne gitarske pesme na distorziji (“Mickey Mouse and the Goodbye Man”), r’n’r hitovi na prvu loptu (“Worm Tamer” i “Heathen Child” koji prati potpuno spektakularan spot), koketiranje sa heavy metalom (“Evil”) a biće zadovoljni čak i fanovi koji ne znaju šta je to Boys Next Door kada čuju pravi troipominutni pop dragulj “Palace of Montezuma”. Iako Bad Seeds nisu baš toliki mejnstrim da bi Nickova kritika potrošačkog društva u nekoj njihovoj pesmi zvučala licemerno, ona ipak ima jači efekat kada je izgovorena u Grinderman stihovima. Tako u “Kitchenette” on bez pardona kaže: “What's this husband of yours ever given to you / Oprah Winfrey on a plasma screen / And a brood of junky buck-toothed imbeciles / The ugliest fucking kids I've ever seen”. Još kada tu političku nekorektnost prati isčašeni dub-blues ritam ugođaj je potpun. Kruna ovog albuma lako bi mogla biti “When My Baby Comes” koja je sa svojih skoro sedam minuta i najduža na celoj ploči. Prva polovina zvuči kao neki spori Dirty Three instrumental obojen Warrenovom violinom, dok su poslednja tri minuta ekstaza buke i psihodelije u kojoj električna gitara vrišti dok ritam basa vozi. “When My Baby Comes” poseduje toliko snažno finale, da je prava šteta što nije poslednja na albumu.

Bez obzira što se takve pesme pišu tek nekoliko puta u karijeri, ono što najviše fali ovom albumu je eksplozivni hit na prvo slušanje kakav je bio “No Pussy Blues”. Takođe, čini se da je Nick Launay ovog puta proveo nešto više vremena baveći se produkcijom, a upravo je ta sirovost benda bila jedna od glavnih vrlina prethodne ploče. Istina, ne može se reći da je ovo produkcijski previše upeglan album, ali je činjenica da su neke pesme mogle ostati ogoljenije (“Bellringer Blues” na primer). Srećom, to bi bilo otprilike sve što se tiče zamerki.

Kada se podvuče crta, dolazimo do zaključka da su Nick Cave i drugari zabeležili još jedan trijumf. Za razliku od prve Grinderman ploče na kojoj je Cave želeo da dokaže kako sav onaj bes iz njega nije otišao sa Anitom Lane, na ovom albumu je jasno da on uživa u tom osećanju i da nema potrebu za bilo kakvim dokazivanjem. Glupo je sporiti se da li je bolji prvi ili drugi Grinderman - svako neka da odgovor sam za sebe. Međutim, ono oko čega nema spora je kvalitet obe ploče koji je na vrlo visokom nivou, tj njihova razlika se meri u foto finišu. A složićete se da je malo muzičara čiji su off-projekti u stanju da održe ovakav nivo i to album za albumom.